Vizantijsko, a srpsko

Aja Sofiju, Svetu Sofiju ili muzej u Istanbulu (kako vam drago) danas ukrašavaju četiri minareta. Pa šta? Hoće li zbog toga neko stati ispred nje i pomisliti “kakva divna d`amija”, prenebregnuvši da se nalazi ispred stvaralačkog trijumfa iz doba Justinijana. Ili, da retoričko pitanje prevedemo u našu stvarnost: da li bi iko ko zna šta je Bogorodica LJeviška u Prizrenu, u slučaju da je prinuđen da bira između njenog propadanja i mogućnosti da se sačuva, pa makar i pod imenom “otomanski bircuz”, odlučio da je “patriotskije” dozvoliti njeno uništenje praćeno patetičnim stranicama u udžbenicima istorije koji bi podsećali da je bila, da smo je izgubili, da smo opet bili žrtve...

Srećom, pred tako drastičnu dilemu niko nas nije stavio, a da situacija ide u korist srpske kulturne baštine na Kosovu dokazala je i Prva međunarodna donatorska konferencija u Parizu za obnovu i očuvanje kulturnog nasleđa na Kosovu.

Tu su stvari nazvane pravim imenom, kaže za NIN Dragan Kojadinović, ministar kulture u Vladi Srbije i jedan od učesnika konferencije i dodaje: “Veoma sam zadovoljan, prikupljena su velika novčana sredstva, ali je još značajnije to što je skup bio još jedna osuda eskalacije nasilja na Kosovu. O tome nije otvoreno govoreno, ali je osnovni prizvuk bio da se tako nešto više ne sme ponoviti i da je ugrožena ne samo srpska pravoslavna kulturna baština već kulturna baština Evrope i sveta. Upravo visina donacija govori da se radi o jasnoj opomeni da se terorizam više neće tolerisati. A što se tiče naziva baštine, na samoj konferenciji nije bilo nikakvih sporenja ni manipulacija. Jasno je razgovarano o 75 spomenika koji su podeljeni na srpske pravoslavne, otomanske i druge.”

A samo dva meseca ranije mnogi su bili spremni da i Unesko i međunarodnu zajednicu pošalju do đavola jer se drznula da naše svetinje nazove tuđim imenima. Ili – kako nam je vladika Artemije objasnio na konferenciji za štampu održanoj u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture – da “insistiraju na preimenovanju srpskog nasleđa u vizantijsko nasleđe ili nasleđe na jugoistoku Evrope, kao i kosovsko nasleđe, čime se briše činjenica da je Srpska pravoslavna crkva vekovni vlasnik porušenih crkava i manastira”.

Episkopiji raško-prizrenskoj i rukovodstvu Zavoda u tom trenutku nisu bili po volji ne samo problematika oko imenovanja baštine, već ni način utvrđivanja prioriteta u obnovi, izbor stručnjaka, baš kao ni predlog rešenja za Kosovo, čiji je potpisnik grčki profesor i balkanolog Evangelos Kofos, a koje predviđa osnivanje monaške zajednice na Kosmetu, tipa zajednice na Svetoj gori. Naravno, sve su to i te kako bile ozbiljne zamerke (recimo, na Svetu goru niko ne stiže bez dozvola grčkih vlasti), ali je veliko pitanje da li su sve kao takve stajale.

Da li su stvarno hteli da nas vizantizuju, objašnjava za NIN Marko Omčikus, istoričar umetnosti i bivši direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture: “Zemlje u okruženju Vizantije prihvatile su neke standarde kao što su, recimo, standardi za ulazak u EU. Ali ako govorimo o nacionalnoj pripadnosti, to je bez sumnje srpska umetnost, umetnost srpske istorije. Uglavnom sve te spomenike legitimiše ktitor, negde je to Milutin, negde je to Uroš... ali to su naručioci. Postoje njihovi ktitorski portreti koji su realistički a ne idealistički. To su spomenici koji su nastali kao deo tadašnjeg državnog i crkvenog programa i u tom smislu nema prostora za osporavanje. A tih raznih teorija, bojazni i paranoja je uvek bilo. Među njih bih uvrstio teoriju albanskih intelektualaca koji su, u cilju 'pomirenja', pokušavali sa nazivom 'albanski' u smislu da je tu rintao i gradio siroti albanski narod. Postoje mnoge teorije, ali to istorijski nikada nije bilo, niti bi bilo koja drugačija teorija mogla da 'pije vodu'.”

Baš tako. Na Donatorskoj konferenciji nijedna od tih teorija nije 'popila vodu', a pokušali su da je proguraju jedino Albanci. Na skupu su se pojavile dve publikacije o kulturnom nasleđu Kosova, jedna koju je potpisao Unesko a druga Ministarstvo kulture Kosova. Iako se u izdanju kosovske vlade pominju spomenici kulture iz srednjovekovne Srbije, ni na jednom mestu se ne pominju Srbi, niti pridev srpski, izuzev kao pojam “Nemanjićko carstvo”. Za Pećku patrijaršiju, recimo, piše da je to objekat vizantijsko-kosovskog stila koji su koristili “kosovski albanski hrišćani”.

“Taj materijal nije bio važan za konferenciju ali je jasno pokazao da albanska strana nastavlja sa svojim starim pričama i da ne shvata koji je duh cele te priče koja se zove Donatorska konferencija Uneska”, kaže Kojadinović i dodaje: “Predstavnici Ministarstva kulture privremenih organa Kosova podelili su brošure u kojima se tvrdi da su naši hramovi građeni na temeljima raznih katoličkih i drugih crkava, čak i pre raskola. Kada je Soren Jesen-Petersen za to saznao, a budući da je u zaglavlju brošura bio i logo Unmika, tražio je da bukvalno idu od čoveka do čoveka i pokupe taj svoj reklamni materijal.”

Dakle, Unesko je stao iza srpske kulturne baštine, stali su i donatori, a albanski solistički istupi su sasečeni u korenu. Ukratko, došlo se do tačke kada tenzija oko titulara baštine više ne bi trebalo da bude sporna.

Ipak, sporna je. Jer, da se vratimo na reči vladike Artemija da je Srpska pravoslavna crkva vlasnik baštine. A da onda dodamo tome i sledeći podatak: novac za obnovu Bogorodice Qeviške, manastira izuzetno velikog istorijsko-umetničkog značaja, sakupljen je još u novembru prošle godine i sve je bilo spremno za Uneskovu ekipu eksperata. Treba li pominjati šta je za ionako u više navrata i tokom vekova uništavane freske Mihajla i Eftihija značilo još jedno razaranje i dugo odlaganje bar osnovnih konzervatorskih radova. E, pa vladika je sa osećajem vlasnika tog spomenika kulture (pretpostavlja se da će postati deo svetske kulturne baštine u drugoj polovini 2006. sa Gračanicom i Pećkom patrijaršijom) zabranio ekspertima da uđu, a tek ih je u aprilu “častio” sa desetominutnim boravkom u crkvi. On i, kako “Vreme” piše, direktorka Republičkog zavoda, ocenili su da je to sasvim dovoljno za sastavljanje zapisnika i spiska potrebnog materijala. Na kraju su eksperti ipak ušli i počeli da rade svoj posao, ali tek pre 10 dana i to bez prisustva predstavnika SPC zaduženog za to područje.

Na tome insistira i naš sagovornik Marko Omčikus: “Nasleđe nije apriori crkveno. Veoma mali broj objekata su izgradile monaške zajednice. Izgradili su ih vladari, država, zidao je narod. To pripada svima i to je nacionalno dobro. Zlo je ako se ti spomenici brane kao crkveno dobro.”

A, po svemu sudeći, to je upravo pozicija na kojoj će se i dalje voditi sukobi koji su kulminirali u vreme kada je patrijarh Pavle potpisao, pa povukao, pa vratio potpis na Memorandum o obnovi porušenih crkava (pisani ugovor između SPC i Vlade Kosova). Da podsetimo, radi se o dokumentu napravljenom u “tajnosti”, neobjavljenom na sajtu SPC, a za koji su Eparhija raško-prizrenska i nadležni episkop izjavili da “oni koji su rušili srpske manastire i crkve, sada ne mogu da učestvuju u njihovoj obnovi”, a da Eparhija želi da spreči da se srpska kulturna baština naziva “svetskom”, “evropskom” ili “vizantijskom” i da hoće sama da odlučuje koji će objekti i kada biti obnavljani. Patrijarh se u prvom trenutku pokolebao i uvažio ove stavove, a pretpostavlja se da je uvažio i mišljenje Gordane Marković, direktorke Republičkog zavoda, koja je dokument ocenila kao nestručan, nedorečen, neprofesionalan i neprihvatljiv, a onda se predomislio. Nejasno je da li je to učinio pod pritiskom Sinoda, usled pozitivnog stava o Memorandumu koji je stigao iz manastira Dečani, zbog priča da Eparhiju raško-prizrensku više boli to što novac neće ići preko njih nego sadržaj dokumenta ili jednostavno zato što je pročitao ponudu. Jer, kada je Memorandum konačno dospeo do očiju javnosti, ustanovljeno je da se radi o obnovi srpske kulturne baštine i drugih objekata stradalih u martovskim događajima. Predlog je da bude formirana petočlana komisija koju će voditi međunarodni ekspert koga treba da imenuje Savet Evrope,

Evropska komisija ili neka druga međunarodna agencija, a da ostala četiri člana budu predstavnici Srpske pravoslavne crkve, Zavoda za zaštitu spomenika kulture (ZZSK) iz Beograda, predstavnik ZZSK sa Kosova i predstavnik Ministarstva kulture, omladine i sporta, PISU. A u tački 3. Memoranduma, između ostalog stoji: “Komisija treba da omogući najviši stepen razumevanja za stavove predstavnika Srpske pravoslavne crkve povodom određivanja prioriteta poslova koji će biti preduzeti novcem koji će obezbediti PISU i bilo koji drugi donator.”

Time bi sve dileme koje muče bilo koju od struja Srpske pravoslavne crkve trebalo da budu razrešene. Problem je što se upravo tom tačkom otvaraju dileme za sve ostale koji su zainteresovani za obnovu. Jer, u dosadašnjoj praksi se nije pokazalo da Crkva ima puno razumevanje za onaj deo koji se odnosi na umetničko nasleđe. Posle prvog velikog stradanja srpskih spomenika na Kosovu 1999. godine, kada je procenjeno da je štetu pretrpelo stotinak spomenika od kojih je 40 bilo od prvorazrednog značaja, nastupio je spor upravo oko prioriteta. Republički zavod nije imao veliku podršku od strane Koordinacionog centra u naporima da neophodne konzervatorske radove izdigne iznad zahteva Crkve koji su bili više vezani za razvoj njihove monaške zajednice. Tako je došlo do obnove kuhinje u manastiru Dečani ili do obnove manastira Banjska koji nije u funkciji još od 14. veka, a stručnjaci koji su upozoravali koju gredu bi odmah trebalo podupreti ili koju fresku zaštititi, našli su se u drugom planu.

“Lično se sa takvim stavom ne slažem niti sam se ikada slagao sa mešanjem Srpske pravoslavne crkve u to šta je prioritet. Wihovi prioriteti su vezani za život Crkve, njihovu organizaciju monaške zajednice i vrlo često nas zaštitare to dovodi u veoma teške nesporazume i konfuzije. Služba zaštite brine o očuvanju autentične strukture nasleđa i to je primarno. Za SPC je prioritet misionarenje hrišćanske vere”, kaže Omčikus.

Međutim, u ovom trenutku to su karte koje su svima podeljene i kojima će svaka strana morati da zaigra. U Parizu je za obnovu prikupljeno 10 miliona evra (prema proceni Uneska potrebno je 40), a generalni direktor Uneska Koićiro Macura ističe da u tu sumu nisu uračunati bilateralni ugovori kojima se zemlje donatori pojedinačno obavezuju na pružanje pomoći, kao što je, na primer, Švedska. Od potpisnika Memoranduma se očekuje da počnu sa obimnijom obnovom, ali Bi-Bi-Si ovo dovodi pod pitanje, pošto u Srpskoj pravoslavnoj crkvi još uvek nije rešen sukob oko toga ko je nadležan za pregovore o finansiranju i vršenju popravki oštećenih objekata.

Međutim, ministar kulture misli da je sve rešeno.

“Radimo apsolutno na osnovu Memoranduma koji je donesen i smatramo da je on dobra osnova za nastavak radova. Takođe smo dobili uveravanja i u nekim drugim razgovorima koji su vođeni mimo konferencije da će se poštovati principi Uneska i Saveta Evrope. U Memorandumu se jasno govori o tome ko je vlasnik svih tih svetinja, čak i SPC ima jednu vrstu veta, zato je on dobra osnova za nastavak radova”, kaže Kojadinović.