Srpske pukotine

Knjigu Vesne Goldsvorti “Chernobyl Stranjberries” (Atlantic Books) britanska kritika ocenila je kao delo koje bi bilo preporučljivo svima koji se bave Balkanom, a naročito političarima i predstavnicima UN.

Iako nije reč ni o politici, ni o istoriji, ni o ratu, već o porodičnoj priči, govoreći o svom odrastanju u Titovoj Jugoslaviji, studiranju na Beogradskom univerzitetu, preseljenju u London i načinu na koji je doživela devedesete, autorka je očigledno ponudila drugačiju sliku Balkana od one na koju je zapadna publika navikla. U preko dvesta prikaza koliko je do sada izašlo u Britaniji, moglo se pročitati i to da bi se sa junacima ove knjige mogli poistovetiti mnogi stanovnici Londona.

Vesna Goldsvorti, profesor na Kingston univerzitetu, ovdašnjoj publici poznata je po knjizi “Izmišljanje Ruritanije”, studiji o stereotipima na osnovu kojih je stvaran balkanski identitet u anglosaksonskoj književnosti, koja je takođe dobila odlične ocene kritike i nalazi se u lektiri studija kulture na nekoliko evropskih univerziteta.

“Chernobyl Stranjberries” pripada potpuno drugom žanru, to je memoarsko štivo, napisano u trenutku kada autorka saznaje da boluje od raka dojke, a od lekara dobija veoma loše prognoze. Wen sin Aleksandar u tom trenutku ima dve godine, otac mu je Englez, majka Srpkinja, žive u Londonu. U noćima nesanice, strahova i bolova, Vesna Goldsvorti počinje da piše o svom životu, o tome ko je, odakle dolazi, kako je izgledao svet u kome je odrasla.

Posle teških operacija i dugotrajnih terapija, šanse da se bolest ne vrati značajno su se povećale. NJen sin sada ima pet godina.

- To je bila knjiga koju sam jednostavno morala da napišem, uopšte ne pomišljajući da će biti štampana. Počela sam da pišem pismo svom sinu Aleksandru i pretpostavljala da će to ostati na policama kućne biblioteke. Aleksandrov otac je iz engleske vojničke porodice, bilo je među njima guvernera Foklandskih ostrva, Kariba, službovali su u Indiji, tako da imamo nekoliko porodičnih memoara sa najudaljenijih tačaka planete. Mislila sam da će to biti samo još jedna knjiga koja će se pridružiti drugima na polici, ali će govoriti o zemlji iz koje dolazi njegova majka. Pisala sam misleći da neću biti tu da mu ispričam te priče.

Međutim, kako su se zdravstvene prognoze poboljšavale, tako su rasle i moje ambicije. Predajem englesku književnost i očigledno ne umem da pišem, a da ne stvaram književnu formu. Čak i pišući pismo sinu, paralelno sam razmišljala da li da događaje opisujem linearno ili da svoja sećanja organizujem na neki originalniji način da bih ga zabavila. Pitala sam se kako bi mi poznavanje romaneskne forme moglo pomoći da ispričam životnu priču. Tada nisam znala ni da li će Aleksandra to da zanima, a sada se ispostavlja da lične priče uvek nađu put do čitalaca. Knjigu su serijalizovali i londonski “Tajms” i Bi-Bi-Si za koji sam nedavno snimila radio-seriju od pet epizoda.

Izgleda da je čitalačku publiku iznenadila priča iz Beograda o odrastanju uz časove francuskog, baleta, letovanja, zimovanja.

-Htela sam da prenesem lepotu tog života, a ne nekakvu disidentsku priču o istočnoevropskom sivilu. Stižu mi pisma engleskih čitalaca da ih opis košarkaške utakmice u gimnaziji na Banovom brdu podseća na njihovu školu... Jedan novinar mi je rekao da je zbunjen koliko je, uprkos titoističkoj podlozi, to građanska priča. Sve majke, tetke, te drage beogradske gospođe iz mog života, prepoznatljive su i ovde. To su univerzalne evropske priče. Nisam o tome mnogo razmišljala, ali mi je drago što sam to uspela da prenesem.

Mene je u prvom redu vodila misao da će se, kada moj sin odraste, istorija socijalističke Jugoslavije činiti davna i daleka i da bi i tada mogli da je potisnu mnogo jači stereotipi o Istočnoj Evropi.

Kojih stereotipa ste se najviše plašili?

- Nisam se plašila, ali sam bila duboko svesna da su kada je o Istočnoj Evropi reč, najjači kulturni stereotipi stvoreni na osnovu životnih priča sovjetskih disidenata koji su bežali na Zapad. Jako je kulturno nasleđe Solženjicina, Nabokova, to je dominantna ideja o egzilu koja se preliva i na mnogo manje zemlje. Bilo bi neumesno da ja, kao obična beogradska devojka, koja je u London došla zato što se zaljubila i udala, prisvajam te priče. Priča o balkanskom ratu je takođe postala stereotipna, nisam htela da izgleda kao da sam došla tražeći utočište, jer nisam. Htela sam da napišem običnu priču, a eto ispala je najneobičnija. Pitaju me da li sebe smatram egzilantom, nisam egzilant, ali ja ne znam koja je to reč koja mene opisuje.

Zbog Aleksandra, nisam htela ni da moja priča postane priča o bolesti, nisam htela ni da bude o ratu, napravila sam izbor onoga što mi se činilo da treba da zna o svojoj majci i o zemlji iz koje ona dolazi. Kada je počelo bombardovanje, bila sam u pozorištu i kada sam se vraćala, ispred kuće sam srela dečaka čija je majka Engleskinja, a otac Srbin. Rekao je: “Mi smo večeras počeli da bombardujemo Beograd.” Dugo sam razmišljala o tom “Mi”.

Radili ste kao novinar na Bi-Bi-Siju tokom rata. U knjizi ste opisali kako su hrvatska i srpska redakcija razdvojene staklenim zidom kada je počeo sukob i kako je jedan kolega iz hrvatske redakcije imao problema jer je rekao “naša vojska”. U jednom trenutku ipak se i za vas ispostavilo da postoji “mi”. Kada vam je stigla vest o “Oluji”, plakali ste “zbog izbeglica u beskrajnim kolonama, zbog toga što nisam plakala na isti način kada su drugi patili i shvatila sam da prosto po tome koliko je bolelo još uvek mogu da kažem 'moja strana'.

- Da, ja sebe nisam dovoljno poznavala, možda baš zato što sam otišla iz neke drugačije zemlje, koju još uvek, kao u Roršahovom testu, vidim na svakoj mapi Evrope. Postoji teorija Benedikta Andersona, kojom sam se dosta bavila, da je nacija jedna konstruisana zajednica i da mi sebe zamišljamo kao pripadnike neke nacije. Ta teorija se modifikuje onog trenutka kada osetite to što sam ja tada osetila. Jedan kolega iz hrvatske redakcije, sa kojim sam često delila noćne smene, rekao je jedne noći avgusta 1995. da sačekam sa jutarnjim vestima, jer se nešto važno događa. Kada mi je postalo jasno šta je to važno, shvatila sam da, ma koliko da me je bolelo kada smo mi činili zlo drugima, u tom trenutku bolelo je više. To me je potreslo. Dovelo me je do suza sve, bilo mi je žao i što nisam bolja osoba, i što nisam drugačija, pa da mogu da oprostim sebi. U knjizi sam napisala da sam po svemu već postala Engleskinja, ali da su te pukotine kojima se ono što boli prikrada do mene, eto još uvek srpske. Posle deset godina vratio mi se taj trenutak. On govori ko sam ja.

Vreme bombardovanja opisali ste kroz telefonske razgovore sa roditeljima koji su u

Beogradu. Kako čitaoci reaguju na to da ste se sa ocem smejali toliko da su vaš muž i majka pitali: Šta je toliko smešno?

- Kada je pogođena Rafinerija, koja je i pre pola veka dva puta gađana, moj otac je rekao “treća sreća”. On je zapravo stalno pokušavao da razveseli i nasmeje mene, iako sam ja sedela u Londonu, a on je živeo pod tim napadima Britanaca, “mojih momaka”. Volela bih da mogu da poverujem da i ja delim tu hrabrost i širinu duha. Smisao za humor u nevolji dotakao je mnoge čitaoce moje knjige.

Inače je ton mojih memoara često šaljiv. Nije to neka ozbiljna, pompezna knjiga. Neki kritičari su rekli da je smisao za humor veoma istočnoevropski, a drugi da je to upravo engleski humor, da je to Alisa, Monti Pajton. Verovatno je i engleski i srpski. Sentiment i temperament su srpski, a književno pripada žanru koji je više engleski. Ovde književni memoari imaju veću i drugačiju tradiciju.

Na početku knjige govorite o osećaju krivice. “Od svih jezika koje govorim, jezik krivice govorim najbolje.”

- To se pre svega odnosi na moje roditelje. Preselila sam se u London prateći liniju lične sreće, a njihova očekivanja su bila drugačija. To sam shvatila pišući, jer ova knjiga je više o njima nego o meni. Engleska imperija je sagrađena tako da čovek sa 23 godine nema više vezu sa roditeljima, može da se preseli na drugi kraj sveta, nema osećanja krivice. Kod nas su te veze drugačije, mnogi naši ljudi ovde su mi rekli da ih je knjiga rasplakala. Kada čovek živi na suprotnom kraju Evrope, lomovi su veći.

Rekli ste da vam je bolest pomogla da mnoge stvari stavite na svoje mesto, uključujući i Jugoslaviju. Kako vam ta nepostojeća država izgleda sada?

- Bolest mi je pomogla da prihvatim fragmentarnost života. To što sam otišla iz zemlje, menjala poslove, bavila se izdavaštvom, novinarstvom, radila na univerzitetu, u bolesti mi je sve to postalo drago. Ranije sam mislila o tome šta bih postigla da sam išla jednim pravcem ili da nisam otišla, da sam ostala tamo itd. Kada čovek ima emigrantsko iskustvo, razmišlja i o tom paralelnom životu koji se negde nastavlja. Onda je došlo mirenje sa samom sobom, fragmentarnost mi je postala dragocena. U tom smislu i Jugoslavija je postala deo mirenja. Kada neko govori o Jugoslaviji, optužuju ga za nostalgiju, a ja nisam nostalgična za Jugoslavijom, nego za svojim sećanjima. Moj svet je Beograd. Pomirenje sa sobom pomoglo mi je da se vratim u to vreme bez potrebe da ulepšavam ili da preterujem na bilo koji način.

Kritičari jednoglasno hvale vaš stil, jezik i nazivaju vas engleskom književnicom koja je ostala Srpkinja. Da li je ova knjiga mogla biti napisana na srpskom?

- Deo uživanja u pisanju ove knjige bilo je prevođenje uspomena na drugi jezik. Trebalo je da sve što mi se desilo prenesem na engleski. Bila bi sigurno drugačija da sam je pisala na srpskom. Mislim da ne bih mogla ni da je prevedem, a da nešto ne dopišem. Kada govorim srpski, ja sam drugačija osoba, paradoksalno, opreznija, formalnija, možda čak i plašljivija. Na engleskom sam možda neko mlađe biće koje ima mnogo manje da izgubi.

Hoće li knjiga ipak biti prevedena?

-Upravo se završava prevod na nemački, gde će knjiga kod izdavača “Hanzer Dojtike” biti vodeći naslov ove jeseni: berlinski “Rovolt” i minhensko-bečki “Hanzer Dojtike” nadmetali su se za prava na prošlom sajmu knjiga u Frankfurtu. Milo mi je što su južnjaci pobedili. Spremam se za veliku turneju po Austriji i Nemačkoj. Sledeći prevod biće, koliko mi je poznato, švedski. Moj agent pregovara sa jednim meni dragim beogradskim izdavačem tako da će, verujem, i srpski prevod doći na red.