19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Čuješ li me?
Kasto, Belgija, Komandni centar NATO-a, 31. mart 1999.
“Ves, Ves, čuješ li me?” pitao je Solana. Pomislio sam da mu nije svojstveno da me prvo ne pita kako sam. Osetio sam napetost i urgentnost u njegovom glasu.
“Da, Havijer, tu sam”, odgovorio sam.
“Ves”, prešao je odmah na stvar, “mnoge vlade se žale da ti ne dajem dovoljno slobode u izboru meta. A ti mi pokazuješ slike i pričaš mi tehničke detalje o kojim ništa ne znam. Ti si stručnjak za te stvari, ti si vojnik.”
“Da, Havijer.” Zvučao je iznervirano.
“Dakle, dobićeš svoje mete”, rekao je, a objava je zazvučala kao kad brza bejzbol loptica zvekne hvatačevu rukavicu. “Ti ćeš birati mete koje želiš da pogodiš. Obaveštavaćeš me, i hoću da znam ako su neke od meta koje odabereš u Beogradu. Ako bude teškoća, reći ću ti, ali ću te podržavati a ti ćeš birati mete. Ti ćeš preuzeti odgovornost i prihvatićeš posledice, razumeš li?”
“Da, Havijer.” Pomislio sam, odlično. Ovo je bitna promena procedure. Neću morati da objašnjavam i opravdavam svaku metu u osetljivim područjima, a on će me podržavati. Ali, istovremeno sam se setio dugog niza evropskih generala koji su u Prvom i Drugom svetskom ratu “preuzimali odgovornost”. Svi su izgubili, a imena su im odavno zaboravljena.
Na krivoj strani
Postojalo je kod nekih i osećanje da se NATO bori na pogrešnoj strani. Za vreme operacije jedan francuski general mi je privatno rekao: “Gospodine, nemojte ratovati protiv Srba. Oni su najbolji borci u francuskoj Legiji stranaca i najbolji borci u Evropi. Sad su svi napustili Legiju, rekavši da im ’NATO napada domovinu’. I ne zaboravite, gospodine, da samo Srbija stoji između Evrope i evropskog ’Alžira’.” To naravno nije bila službena francuska politika. Većina Francuza podržavala je rat. Ali sam više nego jednom čuo slična mišljenja.
Optužnica
U utorak 25. maja čuli smo glasine da će Međunarodni krivični sud podići optužnicu protiv Miloševića. Ja sam bio jedan od onih sa kojim je glavna tužiteljica Luiz Arbur razgovarala kad je počinjala sudsku akciju protiv Miloševića. U razgovoru se složila da bi takva odluka bila veoma osetljiva, ali nije htela da kaže kakve je dokaze imala. Rekao sam joj da ću, kad bude trebalo, rado svedočiti, i prepričao sam joj kako je Milošević priznao da je unapred znao za neke delove srebreničkog plana generala Mladića.
U sredu uveče su me zvali iz Stejt departmenta. Tačno je, rekli su, Miloševića će sutra optužiti.
Gotovo je
10. juna 1999.
Dva sata kasnije nazvao me Havijer Solana. Usvojena je Rezolucija Saveta bezbednosti. Gotovo je. Završeno. Bio je u ekstazi.
“Ves, Ves, pobedio si, uspeo si.” Objasnio mi je ishod u NJujorku i reakcije štampe u Briselu. Glas mu je bio topliji nego nedeljama pre toga. Nije bio samo srećan, osećao je strahovito olakšanje. “Bićeš mi prijatelj do kraja života!”, rekao je.
