Tvrdi poker sa Mađarima

 

U dalekom Montrealu postali smo prvaci sveta u igri s loptom u vodi. Prvi put pod imenom državna zajednica Srbija i Crna Gora. Istini za volju, ovu igru izmislili su Englezi kada su imali Imperiju gde Sunce nikada ne zalazi! Igrali se, u dokolici, engleski mornari s loptom u vodi i tako se dogodio njater-polo iliti rukomet u vodi. Imperija je kasnije propala, a da pri tom mornari sa Ostrva nikada nisu postali prvaci sveta. Što se nas tiče, i ranije smo bili to u vreme “velike”, potom i “male” Jugoslavije. Kako sada stvari stoje, vaterpolo imperija zajednice Srbija i Crna Gora gotovo je, u svom začetku, osuđena na propast. Uskoro ili nešto kasnije. Svejedno. Opstanak vaterpolo šampiona sveta u domenu je teorije. Tako tvrde u onom delu Zajednice koja ima more! Ili još uvek ima onih koji veruju u opstanak balkanskog Trinidada i Tobaga?

U vreme dok je Beograd slavio pobedu vaterpolo reprezentacije SCG, posle finalne utakmice protiv sjajnog tima Mađarske, poslovično ostrašćeni predsednik Skupštine Crne Gore, Ranko Krivokapić, zlatnu medalju čestitao je samo crnogorskim vaterpolistima! Čestitka je bila inspirisana budućom samostalnom Crnom Gorom.

“Vođeni selektorom Porobićem, sada najtrofejnijim crnogorskim trenerom, zajednički tim je osvojio krov svijeta. Uz iskrene čestitke uvjeren sam da će i reprezentacija Crne Gore pod istim vođstvom nastaviti taj put”, piše u čestitki uvek dobro obaveštenog Krivokapića.

Ako ima kritičara na račun ove čestitke crnogorskog skupštinskog spikera, onda se oni varaju da je taj jedini osmislio ovakav izliv patriotizma prema crnogorskom “delu tima”. Iz Kanade sa svetskog vaterpolo šampionata danima su u crnogorskim medijima stizali izveštaji ove sadržine. Drugačije se ne može objasniti da su samo Crnogorci sopstvenim snagama i znanjem natplivali i pobeđivali Kubance, Japance, Amerikance, Rumune, Hrvate i najzad u finalu Mađare. Podgoričke “Vijesti”, u krupnom naslovu su istakle: “Zlato za momke Petra Porobića”. Ime zajednice Srbija i Crna Gora gotovo se stidljivo provlačilo kroz tekstove podgoričkih izveštača. Deoba na naše i njine bila je očita!

Na mesto selektora vaterpolo reprezentacije SCG Petar Porobić je izabran (postavljen) u januaru ove godine. Još jednom se samostalno oprobao u ovoj ulozi kada je 1999, posle ostavke Nikole Stamenića, predvodio reprezentaciju SRJ na Svetskom kupu u Sidneju i kada je ta selekcija osvojila peto mesto. Pet narednih godina bio je prvi pomoćnik selektoru, a sada direktoru reprezentacije Nenadu Manojloviću. U trenerskoj karijeri dosta uspeha je imao sa mlađim kategorijama vaterpolista u staroj Jugoslaviji. Početkom devedesetih godina radio je sa ženskom reprezentacijom. Bio je trener u Bečeju, a od 1997. predvodio je vaterpoliste “Jadrana” iz Herceg Novog sa kojima je osvojio tri šampionske titule i dva Kupa.

Na naše pitanje: Koliko zaista ima Srba, a koliko Crnogoraca u njegovoj selekciji, Porobić je nevoljno odgovorio kratkom uzdašnom rečenicom: “Ja sam samo selektor reprezentacije”. Svako dalje prebrojavanje bilo je nekorektno, a i Porobić je uz vaterpolo, kao pravi Crnogorac, završio Pravni fakultet!

Za istoriju, najbolji na svetu postali su: Denis Savić, Danilo Ikodinović, Aleksandar Šapić, Slobodan Nikić, Vladimir Vujasinović, Vladimir Gojković, Predrag Jokić, Boris Zloković i Zdravko Radić. Većina su članovi inostranih klubova.

Posle ovog uspeha vaterpolista iz SCG, koji retko u nekom finalnom meču pobeđuju selekciju Mađarske, Crnogorska vlada je propustila istorijsku priliku da uputi avion u Montreal i svoje pobednike dočeka na aerodromu u Golubovcima kraj Podgorice ili recimo na aerodromu u Tivtu. Principijelno to čine sve vlade kada njihov tim pobedi na nekom svetskom takmičenju. Ovako, u Beogradu se igralo kolo, a moglo je u Podgorici da se igra i oro.

Danilo Ikodinović, heroj finala

Dačin san

Mnogim vaterpolistima ovaj svetski šampionat je bio četvrti po redu. Danilo Ikodinović je pre početka turnira u Montrealu bio siguran da će konačno selekcija osvojiti titulu.

- Znao sam da u “poker” igri sa Mađarima imamo šansu. Bilo je vreme za naplatu svih dugova i potraživanja. Kada sam promašio “četverac” kao da sam hteo da potonem na dno bazena. Nešto me je ščepalo za grlo, a onda sam počeo da plivam prema našem golu kao sumanut. Sto misli mi je odjednom protutnjalo glavom. Poludeo sam. Jesu ona četiri gola bila važna, ali promašeni “četverac” je stajao kao kost u grlu. Zar sada sve da upropastim. Taj 30. juli pamtiću više nego sve što sam postigao u karijeri. Na kraju utakmice osetio sam olakšanje i neku vrstu blaženstva koje je opčinilo čitavo moje telo. Mađari su stoički podneli poraz. Uostalom kao i mi na Olimpijadi prošle godine u Atini.