37. BITEF - Poljaci, još jednom

Buvu je, još jednom, pustio Jovan Ćirilov, stavivši u podnaslov ovogodišnjeg, 37. Beogradskog internacionalnog teatarskog festivala (15-25. septembar) Brehtovu misao koja u prvi mah deluje kao apodiktička tvrdnja: “Budućnost pozorišta je u filozofiji.” Bitefovi slogani, po pravilu, samo konstatuju neku od činjenica savremenog teatra, koja se Ćirilovu, njihovom autoru a umetničkom direktoru i selektoru festivala, u određenoj sezoni čini važnom (Slobodne forme, Između mita i stvarnosti, Između realizma i apstrakcije, Klasika i antiklasika, Teatar i parateatar, Strahovi i nade, Mit i ništavilo, Nove definicije, Nova energija). Ovoga puta, čini se više nego ranije, slogan ima karakter mozgalice, kako je to zgodno primetio mladi kritičar. Usledilo je gotovo plebiscitarno pitanje rediteljima izabranih predstava: slažete li se sa Brehtovom izjavom ili ne? (Pitanje, retorički takođe pojačano - da ili ne? - stavljeno je i u naslov međunarodnog simpozijuma koji je održan 20. i 21. septembra.)

Odgovori reditelja, kako se moglo i očekivati, nisu razrešili “mozgalicu”, čak iako su odrešiti, pre bi se reklo da su filozofski. U tom smislu Hose Montavlo, koreograf francuskog “Srećnog Vavilona”, predstave koja je u Sava centru otvorila 37. Bitef, relativizuje pitanje podsećanjem da u filozofiji postoji mnogo pravaca istovremeno i da zavisi od pojedinca za koji će se odlučiti. Neki su ironično zapazili da se Montavlo, sudi li se po “Srećnom Vavilonu”, još nije odlučio. Jožef Nađ, pak, autor “Filozofa” (koreograf je, svakako, nedostatna odrednica za njegov kreativni udeo u predstavi), smatra da filozofija ne bi trebalo da bude mera pozorišta, kao što ni pozorište ne treba posmatrati (samo) kroz filozofiju. I Nađ, koji je Ćirilova inspirisao za slogan, prepušta individualnom izboru to da li će se u pozorištu upotrebiti neka filozofska misao ili neće. Tomas Ostermajer, koji se načelno slaže sa Brehtovom prognozom budućnosti, skloniji je, ipak, da prihvati drugu Brehtovu misao: da pozorište mora biti zabavno. Pri tom se, naravno, ne isključuje holivudska industrija zabave, ali se računa prvenstveno na ono pozorište koje za publiku može biti zabavno utoliko što utiče da ona promeni način na koji razmišlja. Mađar Arpad Šiling, reditelj “Radničkog cirkusa”, odgovara kratko i jasno: filozofija ga ne zanima, pa ni Brehtovi pogledi na njenu ulogu u teatru. Ja sam, veli on, pozorišni reditelj, a filozofima prepuštam da se bave filozofijom. Naš Kokan Mladenović takođe sumnja da bi budućnost pozorišta mogla biti u filozofiji, ali nije tako kategoričan; pozorište je, po njegovom osećanju, mnogo bliže poetskom nego filozofskom saznavanju sveta. Jofan Gotlib Fihte, koji u ovoj prilici nije konsultovan, presekao bi dilemu zaključkom: “Kakvu ćemo filozofiju odabrati, zavisi od toga kakvi smo ljudi.”

Kristijan Lupa, za koga u njegovoj domovini, Poljskoj, kažu da je “suviše filozof”, dao je svojim “Brisanjem” (dramatizacijom poslednjeg romana Tomasa Bernharda), reklo bi se, konkretan prilog raspravi o bitefovskom sloganu. Ovaj reditelj prihvata Brehtovo gledište, u onom smislu u kome filozofija pomaže da se razume ljudsko postojanje, a pozorište na svojim vrhuncima teži upravo tome, postavljajući slična pitanja koja postavlja filozofija. Ali, Lupa razlikuje temeljno razumevanje postojanja, koje pomaže u trenucima bespomoćnosti, od razumevanja koje je tek neka vrsta “praznog stereotipa”. “Brisanje” je, u svakom pogledu, izvan stereotipa. Poslednje što bi ga izdvajalo od ostalih predstava bila bi njegova dužina (nešto više od pet sati, a ne sedam, kako je najavljivano).

Predstava je izvedena u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, na sceni na kojoj Dušan Jovanović za jesen sprema Bulgakovljevog “Molijera”. Jovanović ne krije fascinaciju Lupom. Lupino “Brisanje” doživljava kao sublimaciju svega najboljeg što je poljsko pozorište pokazalo na Bitefu, kroz minule godine. Prilika je da, tim povodom, podsetimo na jednu od magistralnih bitefovskih linija koju su svojim predstavama obeležili poljski reditelji, redom: Ježi Grotovski, Juzef Šajna, Konrad Svinarski, Andžej Vajda, Tadeuš Kantor, Ježi Jarocki, Januš Višnjevski, Ježi Gžegoževski, Gžegož Jažina (prošlogodišnja “Proslava”). Dejana Mijača “Brisanje” seća na velike trenutke Bitefa, pre svega na Bruka, Bergmana i Vasiljeva koji su, priznaje, njegov profesionalni ideal: “Oni su umeli da u svoje stvaralaštvo inkorporiraju sve ono što je bilo u toku i na pomolu kao novo.” I Mijaču je, posle Lupine predstave, bliska reč sublimacija. I on je, naravno, fasciniran glumcima varšavskog Dramskog teatra, ali nije sklon da mistifikuje njihov posao. Tajnu visokog rezultata glume, osim, naravno, u talentu, Mijač vidi kao posledicu strpljivog i mukotrpnog, gotovo posvećenog rada na glumčevom samoosvešćenju. Kada se do njega dođe, kao u “Brisanju”, dobija se utisak da je na sceni “izbrisana” gluma, da likovi nisu literarne fikcije, već stvarne ličnosti koje su, za priliku, stupile pred nas. Profesorka Ognjenka Milićević podseća na savet koji je jedan slovenački reditelj dao glumcima na početku višemesečnih proba (ove su za “Brisanje”, saznajemo, trajale devet meseci): “Samo bez glume, molim!” Sâm Lupa, opet, daje jednostavno objašnjenje: “Plašim se kad je neko jako brzo spreman. Uvek pokušavam da što više produžavam trenutak bespomoćnosti, i mene i glumca.”

Što se trajanja “Brisanja” tiče (uzgred, sedišta u Jugoslovenskom dramskom pozorištu izdržala su probu udobnosti), gledaoci su, na kraju, morali da se slože sa Kristijanom Lupom koji ih je upozorio da je “predstava jedno duhovno putovanje koje se ne može izmeriti vremenom”.

Šezdesetogodišnjeg Lupu Bitef je upoznao sa velikim zakašnjenjem. Primetiće se, ako je uteha: čekanje se isplatilo. Naš Mađar iz Francuske Jožef Nađ, Litvanac Eimuntas Nekrošius i Nemac Tomas Ostermajer došli su kao stari znanci: Nađ sa “Filozofima”, posle “Anatomije zveri” i Bihnerovog “Vojceka”, Nekrošius sa “Hamletom”, posle “Pirosmana, pirosmana” i “Ujka Vanje”, a Ostermajer sa “Norom”, posle “Disko Pigsa”. (“Nora” je, u prvoj trećini festivala, uz “Filozofe” i “Brisanje” nesumnjiv favorit publike.) Od “starih”, tu su i naši: Kokan Mladenović koji se pre tri godine predstavio sa užičkim “Per Gintom”, a ovoga puta je na Kalemegdanu prikazao “Strah i njegovog slugu”, dramatizaciju romana Mirjane Novaković, i Mira Erceg koja sa “Faustom II” dolazi posle “Koštane - san, krik” i “Smerti Uroša Petago 2001”. Jovan Hristić bi, gledajući program 37. Bitefa, uskliknuo: Dobrodošli, veliki klasici! Na izboru su zaista veliki: Šekspir (“Hamlet” i bugarska “Zimska bajka”, poslednjeg festivalskog dana), Ibzen (berlinska “Nora”), Tomas Bernhard (“Brisanje”), Georg Bihner (“Vojcek”, u mađarskoj varijanti “Radnički cirkus”) i, naravno, Gete (“Faust II”). Izvan kruga klasika su tri predstave: “Filozofi”, bitoljska “Pare su ubistvo” (klasika, ali ipak nacionalnog, Riste Krleta) i italijanska fantazija pod naslovom “Omaž Nikoli Tesli”.

Kad smo već kod statističkog zbrajanja, očigledno je da najviše predstava dolazi iz takozvanih zemalja u tranziciji (Poljska, Mađarska, Bugarska, Litvanija, Makedonija, naravno Srbija i Crna Gora). Razvijeni Zapad zastupaju Francuska, Nemačka i Italija. Novi svetski (pozorišni) poredak? Možda. Ali, to je već bio slogan prošlogodišnjeg, 36. Bitefa.