13 dana i 10 godina golgote

Nije imao ni punih trinaest godina tog avgusta 1995. godine kada je seo na traktor i iz Krajine se dovezao u Srbiju. Bilo ih je sedamnaestoro na tom traktoru, sve žene, osim njega i dve godine starijeg brata od strica. Trinaest dana vozila su njih dvojica do Srbije. “Nije imao ko”, kaže. “Nije bilo muških, nije bilo da se druga mogućnost izabere. Seli smo i krenuli”.

Jovan Basara bio je tada dete heroj, dolazili su novinari, slikali ga, poneko je dao i malo para za slikanje... U međuvremenu, on, majka i sestra prošli su kroz autobuse i vozove od Sremske Mitrovice i Apatina, preko Kraljeva do Raške, pa onda opet nazad, preko Beograda u Apatin. Posle je došao i drugi brat, ratni invalid.

Danas živi u Apatinu, sam. Prošle godine je izašao iz popravnog doma, bez posla je. Ne voli novinare, ne voli da se slika, ne voli da ga zovu. U stvari nije mislio da spusti slušalicu kada smo ga zvali, nego je mislio da ga neko zeza, a posle, opet, mislio je – šta će mu novinari. Ne voli da neko zarađuje na njemu. Neke je i vratio, jer dođu, pa nešto izigravaju... Ali sad, kada smo već došli, nije on baš takav da se dogovori pa da se predomisli, nego, onako, voli da se našali, da vidi šta ćemo da kažemo kad dođemo a on neće da priča... Inače nije grub, ni prema kome, osim prema novinarima, malo, onako, šale radi.

U stvari, ne zna o čemu bi pričao. I zašto on. To jeste, bio je dečak, ali vozio je malo i pre, nešto je znao, a tog jutra sve se dogodilo u nekoliko minuta. Morala je glava da se spasava.

“Probudila me je buka. Izađem u dvorište i pogledam uzbrdo na glavni put. Bio je zakrčen, kolona je već bila ispred kuće. Naišlo iz Korenice i iz drugih sela... Žene su plakale, deca vrištala, neki stariji ljudi su umirali, otkazalo im srce... Rekli su nam da je granatiranje i da bežimo... Mi šta ćemo, kud ćemo, šta se dešava... Onda je došla vojska i rekli su da treba da krenemo... Reklo nam je, kažu, naređenje da se povučemo i iseljavamo ko hoće i ko može i sad ‘ajmo kud koji...”

Poneli su jednu torbu stvari i školska svedočanstva. Uzeli su komšijin traktor, petnaest žena i njih dvojica. Tetku je uhvatila panika, počela je da vuče prašak, htela da nosi stvari, da uzme i frižider, kaže “ja sam mislila da treba sve da se ponese”. “Ama, ženo, kažem, tovari ljude a ne stvari, k'o da će te frižider spasti!”

“Nismo odmakli ni kilometar, a pala je granata i poginuo je komšija. Ne sećam se svega, ni na šta nisam mislio, osim kako ćemo izvući živu glavu. Niti sam znao gde idemo, niti sam znao kuda prolazimo, ni put, ni mesto. Samo smo išli za kolonom i vozili. Trinaest dana kiša je morala svaki dan da padne bar pet minuta, bio sam mokar, umoran, gladan i spavalo mi se. Ništa nisam jeo. Sećam se jednog mesta gde su nam dali pasulj, a usput smo uglavnom dobijali jogurt i hleb. Ali, podeli ti dva hleba na 17 ljudi!”

U Brčkom mu policija nije dala da vozi dalje. Tukle su granate, gorelo je, pa su prenoćili na traktoru. Mogao je da ide samo ko je imao rodbinu u Brčkom. Svašta je bilo na tom putu, ali, opet, davno je bilo i mnogih stvari se ne seća, a i želi da ih zaboravi. Ali nikada neće zaboraviti kada je granata pogodila kamion iza njega i neće zaboraviti Raču. Nikada.

“Policija je tražila da se ostavi oružje. Svi su morali da ostave šta imaju, bila je jedna ogromna gomila oružja. Naišao je čovek sa ženom i dvoje male dece. Imao je dozvolu za pištolj i posvetu na njemu. Nije hteo da ga preda. Ovaj mu kaže: Moraš da predaš! On kaže: Ne moram! Ovamo-tamo, moraš – ne moram, on repetira, ubije ženu, decu, sebe... Nas onda poteraju brže, da se ne gleda to, da se ne širi, da ne uhvati panika...”

A on je imao očev pištolj. Otac mu je umro dve godine pre. Bio je vezan za njega, seća se još njegove košulje... Sve pare je davao u kuću, a na majku nikada glas nije podigao, a kamoli udario. Kada je počeo rat donosio mu je ostatke od bombi da se igra. Deca su se stalno igrala rata. I on je u stvari mislio da je sve to neka igra. Taj očev pištolj nije hteo da da, i kad su stigli na red izašao je i pravio se da šeta okolo, malo se udaljio. Nisu ga ništa pitali i vratio se na traktor.

U Sremskoj Mitrovici bili su smešteni u vrtiću. Bilo je toliko ljudi da niko nije mogao da ih izbroji, jedni preko drugih, na strunjačama. Istuširao se hladnom vodom, presvukao u bratovljeve pantalone, seo i stavio glavu na kolena. Ujutru su krenuli u Irig. Druga sestra, koja je već ranije došla u Irig i zaposlila se u kafiću, prepozna ih u koloni. Wen gazda zatvori kafić, spoji stolove i napravi ručak. Uveče je krenuo u Crveni krst, došao je policajac i rekao: Mali, ovde je zabranjeno parkiranje. “Ja kažem: Nije zabranjeno! On se naljuti i počne da piše kaznu. Mislim se: Samo piši!”

Otišli su onda u Apatin, opet u vrtić. Ubrzo je organizovan prevoz iz Sombora navodno za Kraljevo. U Kraljevu su policija i vojska blokirale voz. Ne daju da se izađe. “Bilo nam je rečeno da su nam pripremili smeštaj, neke vikendice, pa će još da nešto zidaju. Ali u Kraljevu shvatimo da od toga ništa nema. Voz krene za Rašku. Oni nas u stvari šalju na Kosovo. A u Raškoj jedan čovek je sa detetom stao pred voz i rekao: Ne možete da šaljete ljude iz goreg u gore! Voz stoji, on neće da se pomeri i mi poiskačemo napolje.”

Nisu imali dokumenta, novac, nikog poznatog. Onda im je jedan Albanac rekao da mogu da se prijave i dobiju izbegličke legitimacije. Sa tom legitimacijom besplatan je prevoz. Izvade legitimacije, vrate se do Beograda, pa odatle u Apatin.

Jovan više nije išao u školu. Nije se moglo, nije se imalo, trebalo je raditi... Radio je sve što je mogao, nosio, tovario, dobijali su i neku pomoć. Bili su kod gazdarice koja je volela da popije. Sve što Jovan donese u kuću, nestane. Donese pedeset maraka, sutra – nema, donese sto, opet – nema. “Mi stalno mislimo: kako, bre, nema? Kad, jedno veče ja ustanem, a ona i njena deca kad mi legnemo – jedu. Od naših para. Onda smo rekli da ne može tako i preselili se kod nekog čoveka. Dogovor je bio da mu održavamo kuću. I održavali smo, bili smo tu dve-tri godine, ali onda je sestra dobila bebu i on je stalno vikao – te beba plače, te smeta mu... Pokupimo se i odemo.”

Živeli su od bratovljeve penzije i onoga što Jovan zaradi. Preprodavao je cigare, normalno, kao svi, i tada nije krao. Ali su mu oduzimali, jer svako je hteo da opstane, da proda, da zaradi. Ili je nosio, vukao, šta god bilo.

Ali takvi su ljudi, kaže, vole da im radiš za yabe. Ako se posao plaća 100 dinara, on će da ti da 30. A posle ispadne da ni trideset neće da ti da, nego ti ostane dužan. “Kod mnogih sam tako radio, a nisu mi ni danas platili... A čak sam nosio i svoju hranu... Silom prilika moraš pristati na to...”

Tri godine je proveo u popravnom domu u Kruševcu. Izašao je, kaže, 9. marta 2004. godine u 4 popodne. Taj izlazak je najlepše što mu se dogodilo za poslednjih deset godina. Mnogo je, kaže, bolje izaći, nego pobeći. Jer kad pobegneš lepa je sloboda, ali opet te vrate, a kada izađeš završio si i slobodan si. Mada je na kraju mislio da nešto uradi, pa da ostane još u domu, jer se zaljubio. Ona ima teško delo i neće izaći još koju godinu, a posle ćemo videti...

Ne bi mnogo o domu, niti o onome pre doma. Dobio je prvo pojačan nadzor, pa posle dom, pa je dva meseca izbegavao, ali je morao da ode... “Bile su neke ukradene stvari.... Nešto... Ma, uhvatilo me loše društvo, što jes’ jes’, ali sada sam sve to batalio... Otarasio se društva...”

U domu je završio osnovnu školu i dva zanata. Za livca i frizera.

Bio je najbolji radnik i dobijao je nagrade. Imao je najbolji prosek kovanja.

Da ima posla radio bi u livnici, a još bolje bi bilo kada bi bio frizer, kad bi šišao... Ma, uopšte, kad bi nešto radio.

Tamo u Dnopolju, dok je još bio dete, pre “Oluje” i pre traktora i granata, i još pre, dok mu je otac bio živ, e, tada je bilo lepo... Imali su imanje, konje, krave, ovce. Imali su kuću i zemlju i dosta rodbine. Sve to kao da sad vidi. A pre svega oca. I sestru Dušu, koja je umrla pre nekoliko godina. “Ona je sve davala na mene. Zaposlila se sa 17 godina u konfekciji i ja sam stalno nove košulje imao. Znaš kako je to, neka deca nose stvari braće i sestara, s generacije na generaciju ide košulja, torba, knjige. A ja sam sve novo imao, uvek novo. Više su na mene ulagali nego na sebe. Duša nije pitala za pare, moralo je da bude za mene. Mnogo sam je voleo, da nje nije bilo kad se sve dogodilo, možda bih se ja ubio...”

Bio je u domu kada je umrla. Slučajno je zvao telefonom i komšinica je rekla da je majka na sahrani. Pozlilo mu je, pa je krenuo na neko staklo. Učiteljica je htela da se sačekaju ostali da bi ga pustili, ali je načelnik rekao da ide kući odmah i da on preuzima odgovornost. “Kad sam se vratio rekao je: Dođi na kolegijum, sedi, da svi vide da si se vratio. Posle sam dobijao i slobodne vikende i mogao sam da idem gde hoću van kruga.”

Kada je izašao iz doma nije imao gde da ode. Majka bi ga primila, ali nešto nije dobar sa bratom. Drugi brat i sestra nisu u Apatinu. A i oni imaju svoju muku. Došao je u “Malu oazu”, kafanu koju drži Slavica, njegova, kako kaže, druga majka. Slavica je takođe izbeglica, bila je već tu kada je Jovan prvi put došao. Seća ga se kao dečaka. “Ne razumeju ljudi kako je to”, kaže. “Došao kao dete, bez oca, bez ičega, a morao da se snalazi, morao je da preživi. Došao je prošle godine po ciči zimi i nema kud. Pustila sam ga da se ogreje, da nešto pojede. Deset dana bio je ovde. Ovo je malo mesto i sad svi samo pričaju kako je bio u domu. Pa šta ako je bio? K'o da on ne bi radio kada bi mu dali posao. Nije on kvaran, nego ga je život ranio. I nije krao kola, motore, nego bicikl, pa ga proda za 200 dinara...”

Slavica mu, kaže Jovan, da i da jede i da se okupa. Pošalje ga i u kuću da joj nešto donese. I on donese i ništa iz kuće ne fali.

Drugih prijatelja gotovo da nema. Nema ni posla. Istovaruje drva. Zaradio je 3 000 dinara prošlog meseca, a 2 500 dao je za sobu. Sobu je skoro uzeo. A pre toga? Pa, pre toga tako... Kako se snađe...

Kada bi se vratio u Liku mogao bi da ima za sebe, pristojno. Mogao bi imanje da obrađuje ili da ga proda, ali nema papire, treba mu izvod iz matične knjige Hrvatske, a nema ni novac da ode do tamo.

“Svi ti samo traže pare. I za papire i za put i ovo i ono. I kažu za papire možeš podneti zahtev, to će trajati godinama. A ja sam planirao, kad dobijem papire, da vidim za imanje ili za kuću i da nešto sklepam sebi. Ne treba meni bogzna šta, samo da mogu jednu sobu da napravim za frizerski salon. Da šišam, to su sigurne pare.”