Dragoševo Żdvoverje"

Dragoslav Bokan (44) kaže da nije želeo publicitet koji je izazvao njegov oproštaj od prijatelja i da je otišao na groblje Lešće da prisustvuje kremaciji Dragoša Kalajića samo zato što mu je poručeno od strane Kalajićeve kćeri Sonje da ne sme da dođe na zvaničnu sahranu na Novom groblju, dan ranije:

- Usled niza kontinuiranih nesporazuma između dela porodice Dragoša Kalajića i mene, u poslednjih godinu dana je došlo do vrlo neobičnih odnosa u kojima sam ja, s jedne strane, održavao kontakte sa Dragošem, ali uglavnom nasamo. Poslednji u nizu susreta tokom 18 godina, koliko smo se družili, imali smo krajem juna, kada sam bio kod Dragoša u kući. Tokom tog popodneva, on je govorio o svom detinjstvu, o ličnim stvarima, svojim prvim životnim odlukama... To je bio naš pravi oproštaj i on je uskoro posle toga pao u besvesno stanje, koje je trajalo sve do njegove smrti, u noći između 21. i 22. jula. Posle toga sam, već sledećeg dana, dobio poruku da njegova kći insistira na tome da ja ne smem, nipošto, da prisustvujem Dragoševoj sahrani.

Sećate li se prvog susreta sa Dragošem Kalajićem?

- Kako da ne. Bilo je to pre tačno osamnaest godina. Tada sam bio nalik na kakvog „pravoslavnog egzistencijalistu”, onako sav u crnom, sa dugačkom bradom i velikim brojanicama na rukama. Izgledao sam baš kao pravoslavni monah koji je upravo izašao iz manastira, ali Dragošu to ni najmanje nije smetalo. Čak mu je sve to bilo krajnje zanimljivo, jer je oduvek voleo ljude koji su bili različiti od ostalih, nepopustljivo svoji, autentični. Zvao sam ga telefonom i pitao da li hoće da napiše pogovor reprintu knjige Tomasa Karlajla „O herojima”, u mom privatnom izdanju. Rekao je da hoće, ali samo pod jednim uslovom. Da to sve uradi potpuno besplatno. Takav odgovor zaista nisam očekivao. Ubrzo smo se i lično sreli i on me je tada, kako je to inače umeo da radi, podvrgao nekoj vrsti direktnog, veoma zahtevnog testa – a na temu mojih ondašnjih znanja i ubeđenja.

Vi ste tada već završili filmsku i televizijsku režiju?

- Da. Pre toga sam završio Akademiju, režirao rokenrol spotove, radio na televiziji. Ali, tada sam već sasvim odustao od ideje da režija bude moje jedino zanimanje. Mene je režija zanimala isključivo kao pogled na svet, a ne kao zanat i način preživljavanja. Želeo sam da režiram, po svaku cenu, samo i isključivo ono što me suštinski zanima. U vreme kad sam upoznao Dragoša pripremao sam ambicioznu seriju dugometražnih dokumentarnih filmova o srpskim srednjovekovnim manastirima, koju sam kasnije i realizovao.

O čemu ste razgovarali prilikom tog prvog susreta?

- Pričali smo o stanju u savremenoj francuskoj teologiji, o katoličkoj filozofiji, o integralnom humanizmu Žaka Maritena, Gabrijelu Marselu, Etjenu Žilsonu. On je bio prijatno iznenađen mojim znanjima i na to je, kao i uvek, reagovao izrazito ohrabrujuće, toplo i prijateljski. Počeli smo da se družimo, sve intenzivnije. Postali smo sasvim neobičan par intelektualnih sagovornika. On u godinama da može da mi bude otac, a ja kao neka vrsta njegovog ekskluzivnog učenika i, kasnije, duhovnog i ideološkog sina. Taj odnos se vremenom intenzivno razvijao i uzrokovao je mnoge moje važne životne odluke, susret sa specifičnim, sasvim neuobičajenim lektirama, sa onim što bismo mogli nazvati desnim pogledom na svet, sa tim osobenim oblikom tradicijske postmoderne i antimoderne. Sve to sam dobio direktno kao posledicu naših susreta i Dragoševih saveta. On je postao moj blagonakloni vodič i saputnik na najsloženijim duhovnim stazama, apsolutno idealan učitelj. Uz sve razlike koje su uvek postojale među nama, Dragoš Kalajić je bio čovek neponovljive širine znanja, večite otvorenosti prema novim izazovima.

Koliko vas je kao prijatelja pogodila činjenica da je Dragoš Kalajić sahranjen bez ikakvog obeležja i koliko je to bio razlog da mu praktično održite opelo na Lešću uoči kremacije?

- Bio sam strašno pogođen time što mi je bilo zabranjeno da dođem na Novo groblje, na poslednji ispraćaj Dragoša. Kao da mi je neko zabranio da dođem na sahranu sopstvenom ocu. Ja nisam imao nameru da na groblju držim nikakve govore, samo sam hteo da u večnost ispratim čoveka koji mi je duhovno bio važniji od svih ljudi na ovom svetu. I kad je već ispalo tako, odlučio sam se za alternativno rešenje – za koje sam mislio da je najdiskretnije, a pokazalo se, nažalost, i kao najindiskretnije i kao najkomplikovanije. Tako to obično biva kada su nesporazumi u pitanju.

Inače, kada je reč o samom činu oproštaja sa Dragošem, meni je zasmetalo mnogo toga. Sahrane su obično sume i krune nečijeg života i dela, i u tom trenutku se ponovo otkrivaju sva lica jednog čoveka, sve njegove faze i osobenosti. I to je bila prava prilika da se tu nađu svi njegovi prijatelji: i oni iz avangardne faze njegovog života kada se intenzivno družio sa Šejkom, Reljićem, Mašićem, Oljom Ivanjicki; i svi nekada mladi, a sada poznati slikari koji su prošli kroz Dragoševu seriju izložbi diplomaca sa Likovne akademije, kroz čuvene „Perspektive”; i ljudi koji su sa njim sarađivali u najinteresantnijoj fazi časopisa „Delo” od koga je on napravio najznačajniji časopis tog vremena; i ljudi koji su dobijali prva znanja o smislu života čitajući knjige iz Dragoševe edicije „Kristali” u Književnim novinama; i ljudi koji su inicirani u svoju duhovnu avanturu kroz susret sa Dragoševim knjigama: čitajući „Krševinu”, „Uporište”, „Smak sveta”, „Mapu antiutopije”, „Kosmotvorca”, „Evropsku ideologiju”...To je bio javni rad visokog kulturnog i društvenog značaja, koji je trajao još od Dragoševe najranije mladosti, tokom čitave četiri decenije. Nažalost, sahrana je bila potpuno drugačije zamišljena i organizovana, sa nedefinisanim vremenom i načinom sahrane, mnogobrojnim prijateljima i poštovaocima koji tu nisu bili, a sigurno bi došli da nisu bili zbunjeni informacijom da je to privatni čin porodice, da bi se kasnije ispostavilo da su tu došli najrazličitiji ljudi iz političkog i javnog života – dok nisu prisustvovale neke ličnosti iz Dragoševog najintimnijeg kruga. Dakle, meni je najviše zasmetala čitava ta zbrka, nedostatak reda, posebno jer je Dragoš bio savršeno ozbiljan i suveren čovek, čovek sav u jednom potezu, celovit. On se, decenijama, lavovski, kao pravi ideološki ratnik borio i briljirao u javnosti, i da je njegova sahrana bila organizovana onako kako mu priliči, videlo bi se koliko tu ima potpuno različitih ljudi, međusobno nespojivih, koji su poštovali Dragoša Kalajića.

Kakvo je vaše saznanje o Dragoševom odnosu prema veri, tačnije prema pravoslavlju?

- Dragoš Kalajić je čitavog života imao veoma otvoren odnos prema pravoslavlju. Posebno je to naglašeno početkom rata na ovim prostorima, pošto je ugroženost srpskog naroda bila potpuno sinhrona ugroženosti pravoslavne crkve u tim istim krajevima. Crkva je bila možda i jedini zaštitnik i vodič tog naroda, u njegovim najtežim trenucima. Dragoš je to znao i osećao se delom tog i takvog nacionalno-pravoslavnog fronta.

Ali, vi znate kako Kalajić u svojoj poslednjoj knjizi ružno govori o patrijarhu Pavlu?

- Odnos Dragoša Kalajića prema ličnosti našeg patrijarha nije identičan odnosu Dragoša Kalajića prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Posebno ako imamo u vidu činjenicu da je, nekoliko meseci pred smrt, Dragoš počeo da se intenzivno druži sa jednim od vladika SPC. Dragoš je odlazio kod njega u lične posete, u jedan od naših pravoslavnih manastira, a i taj vladika je dolazio kod njega na samrtnu postelju – uz Dragošev pristanak i dirljivu dobrodošlicu.

Taj vladika je trebalo u septembru da venča Dragoša i njegovu suprugu Vericu?

- Dragoš Kalajić nije bio neozbiljan čovek i on nikada ništa nije radio slučajno. Sve što je radio, radio je sa ciljem i stajao je iza toga. NJegovo specifično „dvoverje” bilo je posledica toga što je on bio pripadnik one tragične, poratne generacije koja se radikalnim antikomunizmom borila protiv ateizma i sekularizma koji su vladali tadašnjim Beogradom i Jugoslavijom. A radikalni antikomunizam je nekako uvek išao uz taj specifični, kulturideološki oblik tradicijskog paganizma, koji je Dragoš oduvek poštovao kao svoje duhovno i civilizacijsko utočište, pre nego kao striktno religijski odnos. Pravoslavlje je uvek bilo u njegovom srcu i njemu istinski blisko, a u to sam se, mnogo puta, i lično uverio. Prisustvovao sam, recimo, konkretnoj situaciji kada je čitana molitva, „Oče naš“, pred večeru kod Dragoša i kada se on, sa punim poštovanjem, prekrstio. Takođe sam bio svedok Dragoševog velikog poštovanja prema nekim mojim (a kasnije i njegovim) prijateljima, koji su pripadnici Crkve. I znao sam koliko on drži do toga. Zato tvrdim, pod punom odgovornošću, da je u poslednjoj fazi svog života Dragoš bio izrazito i neskriveno otvoren prema pravoslavnoj veri, a posebno u okviru gotovo mističnog odnosa sa ovde već pomenutim vladikom, koga je Dragoš smatrao sebi izuzetno bliskim, praktično poslednjim prijateljem koga je izabrao u životu.

I to vam je dalo za pravo da ga ispratite uz pravoslavni obred sutradan posle zvanične sahrane, pre nego što će njegovo telo biti kremirano?

- Ja nisam obavio, niti organizovao pravoslavni posmrtni obred. Da sam to želeo, ja bih, upravo kao pravi Dragošev učenik, to i napravio, pa po cenu ma čije ljutnje ili skandala. Pošto ja ne znam kakva je bila prava Dragoševa posmrtna želja, kada je reč o njegovoj sahrani, ja sam svoj dolazak doživeo isključivo kao lični čin oproštaja sa čovekom koji me je inicirao u javni, kulturni i ideološki život Srbije.

Šta ste, u stvari, hteli tim činom?

Dragoš Kalajić o hrišćanstvu Zatiranje evropskih naroda "Ako ostavimo po strani nesporivo valjanu preporuku, moramo zaključiti da predočena, samodopadljiva slika uloge hrišćanstva malo odgovara povesnoj stvarnosti. Uglavnom nasilno širenje hrišćanstva po Evropi obeleženo je bezobzirnim i revnosnim uništenjima materijalnih i nadasve duhovnih spomenika i tradicija 'stare vere', te odgovarajućih identiteta pokorenih naroda. Mnoge zajednice, odbijajući pokrštavanje, imale su samo pravo izbora između istrebljenja i progona, te upravo paganskim izbeglicama na Island i njihovoj okeanskoj postranjenosti dugujemo očuvanje pisanih tragova jedine neposredne tradicije germanske religioznosti. Hrišćanstvo je odgovorno za zatiranje kulturnih identiteta evropskih naroda silom monoteističke netrpeljivosti i proselitizma, nepoznatog u evropskom te evroarijskom svetu. Ono što je od tih identiteta preživelo nasilja i progone, pokolje i lomače, duguje svoj opstanak samo sopstvenoj borbenosti, životnosti i žilavosti koji su često prinuđavali partizane 'novog neba' da odustaju, da čine ustupke, poput preodevanja svetkovine Suncovrata i praznovanje tobožnjeg rođendana Isusa Hrista. Neophodno je istaći da su kulturni identiteti evropskih naroda imali mnogo povoljnije uslove i sudbine u svetu pravoslavlja, zahvaljujući nizu njegovih odlika, od izvanredne posvećenosti ostvarenjima doktrine ljudske slobode i gajenja religijske neposrednosti, do odsustva centralizovanog ustrojstva, svojstvenog Katoličkoj crkvi. Posebno blagotvorno a dalekosežno dejstvo na očuvanje iskonskih vrlina i vrednosti nacionalnih kultura izvršila je reforma patrijarha Fotija, legitimišući i legalizujući heterodoksne oblike ispovedanja vere kod Slovena. Neophodno je istaći da kulturni kontinuitet u Istočnom carstvu – za razliku od Zapadne Evrope – ni u jednom trenutku nije bio prekinut te da su misao i umetnost stare Helade vazda bile prisutne i žive u prostorima vizantijske i potom slovenske elite. Veoma povoljne uslove za očuvanje nacionalnih samobitnosti i tradicija u pravoslavnom svetu pružala je i pruža autokefalna priroda crkava, zasnovanih na stvarnim, organičnim i nezamenljivim nacionalnim zajednicama – pred kojima svaka odgovara, od kojih svaka zavisi i koje stoga svaka nastoji zaštititi – umesto na apstraktnoj univerzalnosti, odnosno katoličnosti, čiji je duh načelno ravnodušan spram potreba očuvanja i razvijanja nacionalnih potreba i osobenosti."

- Želeo sam samo, u trenutku dok se opraštam od njega, da se prekrstim i lično izgovorim hrišćansku molitvu, uz neke rečenice iz njegovog dela (za koje sam znao da su i meni i njemu bile važne). Nisam nosio sa sobom kandilo, niti sam obavljao ma kakav verski obred. Pročitao sam dve zaupokojene molitve Svetoj trojici, citate Mišime i Paunda, kao i jednu ratničku himnu iz Dragoševog „Uporišta”. Nije to bila pravoslavna sahrana, niti imitacija pravoslavne sahrane. Uostalom, sam čin kremacije govori na koju je stranu ta priča išla. Tom oproštaju nije, nažalost, prisustvovao onaj vladika sa kojim je Dragoš bio toliko blizak u poslednjim trenucima svog života. Znam da se on lično interesovao i želeo da dođe, ali to se nije dogodilo. Niko od nas nije želeo da pred smrt napravi Dragoša pravoslavnim, jer se to ne radi silom, niti ubeđivanjem. Očigledno je u svemu ovome postojalo mnogo šta što nikada nećemo saznati, nešto što će zauvek ostati tajna...

Predstavili ste se kao rođak kad ste hteli da prisustvujete samom činu kremacije sutradan po oproštaju, na groblju na Lešću?

- Da, rekao sam im, telefonom, da sam rođak koji nije stigao da prisustvuje njegovom poslednjem ispraćaju i zamolio ih da mi kažu kada će biti obavljen sam čin kremacije. Rekli su mi da dođem ujutru u sedam, ja sam tada i došao. Radnici su doneli Dragošev kovčeg u prostor za kremiranje, ja sam se poklonio uspomeni na svog učitelja, prekrstio se, celivao kovčeg, i to je sve. Mislio sam da se to nikada neće saznati, da će to ostati tajna između mene i mog učitelja, a sve sam to uradio u očajničkom pokušaju da se, u poslednjem trenutku, ne obesmisli onako blizak i poseban odnos između nas dvojice, koji je trajao punih 18 godina, čitav moj odrasli život.

Ipak, niste bili sasvim sami na tom oproštaju. Doveli ste sveštenika?

- Doveo sam jednog prijatelja čije ime ne želim da spominjem. On nije sveštenik, i bio je ne samo moj već i Dragošev prijatelj.

Ovaj incident vas je ponovo doveo u žižu javnosti, još jednom sa negativnim oreolom?

- Ne znam da li ovaj događaj u javnosti ima negativan oreol, za mene svakako nema, ali kada je reč o javnim kritikama, crnim listama i različitim zabranama – ja sam na to još odavno navikao. Razlozi za to su, pre svega, u sferi onih užasnih, trajnih i nepopustljivih podela koje postoje u našem društvu. Srpska kultura i mediji, politika i ekonomija, oštro su, gotovo sektaški podeljene. „Po definiciji” se, navodno, zna šta bi trebalo da bude „desnica”, a šta „levica”, ko su pripadnici takozvanih patriotskih snaga, šta je motiv, recimo, ministra spoljnih poslova, a šta, opet, ministra unutrašnjih poslova, kada urade ovo ili ono... Tu postoje jasne crte i strogo izdeljene fioke, sve baš kao u nekoj sterilnoj, virtuelnoj apoteci. I kada neko ne želi da pristane na tu vrstu definitivnih, celoživotnih, nepromenjivih podela – ličnih, ideoloških, konceptualnih, političkih – onda u istom trenutku ulazi u potpuni (iako neželjeni) sukob sa svima. Nađe se između gluvog čekića i tupog nakovnja, između dve vatre. Tada više nije dovoljno dobar ni jednoj strani. Jednostavno, u Srbiji danas (a i juče), ako želite da mislite svojom glavom i izgovarate samo ono što zaista želite – nikako niste dobrodošli.

Kako vi onda definišete tu generalnu podelu danas u Srbiji?

- Sve je pojednostavljeno do banalnosti i svih tragičnih posledica koje onda idu uz tu i takvu koliko banalnu, toliko i veštačku podelu. Dakle, imate one koji smatraju da su „srpski nacionalisti krivi za sve što nam se desilo loše” i one na suprotnom polu: koji, opet, smatraju da su za sve krivi isključivo takozvani građanski intelektualci i nevladine organizacije. Ovakva podela je, pre svega, beživotna, previše uopštena, netačna i besperspektivna. Uz to, ona unapred skida svaku odgovornost unutar ma koje od te dve grupe i, što je najstrašnije, samo nastavlja dalje produbljivanje našeg poslovičnog nejedinstva i narodne nesloge. Shodno svemu tome, najgore prolaze oni koji na te i takve podele u ovom vremenu ne pristaju, oni koji se ne uklapaju u unapred zacrtane matrice.

Zbog čega?

- Zato što mislim da smo mi kao narod doživeli ogroman, strašan, rečima neopisivi poraz i da nam svako sujetno nepriznavanje tog poraza uskraćuje svaku budućnost.

Na kakav poraz mislite?

- Mislim na apsolutni poraz u svakom smislu. Naravno, pre svega, na onaj ratni, diplomatski i politički poraz.

Kako se manifestuje taj poraz danas?

- Imate jedno očigledno, sveukupno stanje rasula, apatije, nedovoljne energije, ogromne međusobne mržnje i nepoverenja koji vladaju i među ljudima i među partijama. A s druge strane, nemate više one neophodne moralne i intelektualne autoritete koji su nužni za održanje kulture jednog naroda. To sve nam onemogućava bilo kakav novi početak. A početka nema bez priznavanja poraza. Onako kako je američki Jug priznao poraz 1865. godine, Francuska posle Francusko-pruskog rata 1871, ili Nemačka posle 1918. godine. Da oni nisu tada priznali svoj poraz, ne bi se više nikada oporavili.

To priznavanje srpskog poraza ne smatram sramotnim ni kukavičkim, već realnim činom konstatacije stanja u kom živimo. Mi prosto moramo da prođemo kroz ovo istorijsko iskušenje koje me podseća na „toplog zeca” sa Golog otoka. Iz toga ćemo izaći ranjeni, povređeni, razočarani, ali tek kada to prođemo, moći ćemo da počnemo da gradimo svoju novu budućnost, bićemo u stanju da opet počnemo, na zdravim i, pre svega, realnim osnovama. I ja, kao čovek u potpunosti svestan tog i takvog poraza, ne želim da glumim kao da se poraz nije dogodio. Činjenica je da nemamo američke tenkove na ulicama, niti nemačku zastavu na Skupštini, ali mi, takođe, nemamo ni aktivnih stvaralačkih snaga koje nešto konkretno, praktično rade. A kad nešto i pomoli glavu, javi se ogroman žablji hor mediokriteta (iz oba pomenuta tabora) da to brže-bolje uguši.