Komitet koji upravlja svetom

Jedanaesti septembar 2001. je predstavljao događaj koji je delovao katalitički i koji je razotkrio suštinski karakter tima za nacionalnu bezbednost Bušove administracije. Dok su se rivalske frakcije borile da pridobiju predsednikovu podršku, ideali koje zagovaraju neokonzervativci dobili su na zamahu izazivajući rascep koji je do temalja podelio republikanski spoljnopolitički establišment.

Unutrašnji krugovi pripadnika američkih službi za nacionalnu bezbednost, pripadnici Nacionalnog saveta za bezbednost (NSC), određen broj njihovih odabranih predstavnika i nekoliko bliskih predsednikovih savetnika predstavljaju verovatno najmoćniji komitet u istoriji sveta, koji ima više sredstava, više moći, više slobode da deluje i više sposobnosti da silu projektuje dalje i brže od ma kog drugog tela koje je ikada okupio neki kralj, car ili predsednik.

U isto vreme, politička stranka koja ovaj komitet kontroliše drži vlast u Vašingtonu čvršće nego što je to ikada u novijoj istoriji bilo slučaj. Prvi put u gotovo osam proteklih decenija, Republikanska stranka je na izborima dva puta zaredom stekla kontrolu nad Belom kućom, Senatom i Predstavničkim domom. Pa ipak, uprkos ovom političkom monopolu, elite koje imaju najveći uticaj u ovom slabo shvaćenom komitetu iz senke izjedaju i rastržu sile iznutra.

Jedna sve ogorčenija filozofska debata podelila je pristalice politike bivšeg predsednika DŽordža H. V. Buša i mnoge od tadašnjih pripadnika njegovog tima, spoljnopolitičkih stručnjaka, sa bivšim savetnikom za nacionalnu bezbednost Brentom Skoukroftom na čelu, s jedne, i one koji podržavaju interese predsednika DŽordža V. Buša i njegovog tima, s druge strane, pri čemu ovu drugu grupu predvode potpredsednik Dik Čejni, ministar odbrane Donald Ramsfeld i državni sekretar Kondoliza Rajs.

Oni koje Skoukroft naziva “tradicionalistima” iz tima 41. predsednika SAD (Buša Starijeg) ušančili su se nasuprot “transformacionalistima” iz tima 43. predsednika SAD (Buša Mlađeg), tako da imamo pragmatiste nasuprot neokonzervativcima, internacionaliste nasuprot unilateralistima, ljude koji su upravljali krajem hladnog rata, nasuprot onima koji upravljaju početkom rata protiv terorizma. Naravno, ironija je u tome što su mnogi od ovih ljudi ne tako davno smatrani delovima jedne celine. Svi oni su, ili su nekad bili, bliski. Šta se dogodilo?

Partijski kritičari su ponudili teorije, od kojih mnoge iskrivljavaju činjenice, ili o ključnim igračima govore na način koji odgovara njihovim sopstvenim argumentima. Međutim, kako se prelazak iz prvog u drugi mandat Bušove administracije učvršćuje, mnogi od sadašnjih i bivših pripadnika njegove administracije, kao i drugi iz spoljnopolitičkog establišmenta Republikanske stranke, počinju da se otvaraju i da govore šta misle o karakteru ključnih igrača i njihovim odnosima unutar već spomenutog unutrašnjeg kruga. Slika koju oni slikaju, koja otkriva više i deluje uverljivije od samih ovih kritičara iz partijskih redova, korisna je ne samo zbog onoga što nam govori o delovanju administracije za vreme njenog prvog mandata već i zbog onoga što od nje treba očekivati tokom naredne četiri godine.

Savet za nacionalnu bezbednost (NSC) uspostavljen je 1947. kao koordinacioni mehanizam koji treba da obezbedi da predsednik može da iskoristi stavove glavnih članova svog tima za nacionalnu bezbednost, što je predstavljalo svojevrstan odgovor na zatvoreni i ad hoc stil rukovođenja predsednika Frenklina Ruzvelta. NJegovo osoblje je bilo malobrojno i neuticajno. Uticaj Saveta za nacionalnu bezbednost je skromno rastao za vreme prvih nekoliko decenija, ali zatim se NSC sedamdesetih godina razvio u jedinstven centar moći – pod vođstvom savetnika za nacionalnu bezbednost koji su ga uobličili u modernu instituciju: Henrija Kisindžera, Skoukrofta i Zbignjeva Bžežinskog.

Od te ere, moć Saveta za nacionalnu bezbednost je jačala i slabila, ali trend je predstavljao rast njegovog uticaja, jer su noviji savetnici za nacionalnu bezbednost uspevali da pomrače uticaj svojih kolega u Stejt departmentu i Ministarstvu odbrane. Kao deo predsednikovog izvršnog kabineta, NSC u poređenju sa većinom drugih službi predsednikovog kabineta deluje s neobičnom slobodom. Ni savetnik za nacionalnu bezbednost, ni ma koji drugi pripadnik osoblja Saveta za nacionalnu bezbednost nije podvrgnut nadzoru Kongresa, mada ovaj savet sada vrši mnoge od funkcija uobličavanja politike koje su svojevremeno bile rezervisane za Stejt department. On je zapravo postao paravan za one aktivnosti koje neka administracija želi da sprovede mimo kontrolnog mehanizma Kongresa, što je zemlja na svoju kolektivnu nelagodnost naučila s otkrićima “operativnog” Saveta za nacionalnu bezbednost admirala DŽona Poindekstera i pukovnika Olivera Norta za vreme Reganove administracije.

Moć Saveta za nacionalnu bezbednost širila se od kraja hladnog rata pošto su ključna ograničenja njegovog delovanja otklanjana, odnosno smanjivana. Na praktično svaku krupnu odluku donesenu tokom prvih 45 godina postojanja NSC uticale su kalkulacije kakav će biti odgovor Sovjeta. Danas SAD deluju kao jedina supersila, neopterećene takvim obzirima. Tvorci politike ne moraju više da brinu o posledicama svojih akcija, osim kada je reč o reakcijama domaće jvnosti, a čak i to ograničenje se smanjilo sa raspoloženjem koje se u zemlji razvilo posle terorističkih napada od 11. septembra.

To je bio politički milje koji je obeležio mandat Kondolize Rajs na položaju savetnika za nacionalnu bezbednost. U ovoj ključnoj ulozi, ona je predsedniku kome je služila bila bliža nego ma koji od njenih 16 prethodnika. Kako sama kaže, često je sa predsednikom provodila čak šest ili sedam sati dnevno. Ona je, međutim, takođe bila i nezvanični član Bušove porodice, imala je svoju kućicu u Kemp Dejvidu, bila je redovan gost na nedeljnim večerama, na godišnjim odmorima se odmarala zajedno sa predsednikom i njegovom porodicom. NJeni stavovi o ulozi predsednika i njene ideje o tome kako izvršni organi treba da rade potiču, kao i mnogih drugih pripadnika Bušovog tima, od njenog iskustva u Savetu za nacionalnu bezbednost za vreme administracije DŽordža Buša Starijeg, a naročito od njenog mentora Skoukrofta, koji je bio savetnik za nacionalnu bezbednost Buša Starijeg i o čijem se Savetu za nacionalnu bezbednost na postdiplomskim studijama uči kao o modelu organizacije rukovođenja. Kondoliza Rajs se nalazi u središtu već spomenutih podela unutar sadašnje administracije, rastrzana između svog tradicionalističkog mentora i svog transformacionističkog predsednika. Ovo natezanje je u više navrata dovelo do napete razmene reči između Rajsove i Skoukrofta, izazvane njegovom kritikom politike sadašnje administracije u Iraku. Rezultat je predstavljalo to da je čovek koji je bio koautor memoara Buša Starijeg proteran iz kruga savetnika njegovog sina, uključujući i nedavnu odluku da ne bude ponovo naimenovan za šefa predsednikovog savetodavnog tela za obaveštajne delatnosti u inostranstvu.

Kada Kondoliza Rajs govori o predsedniku, u tome nema nikakvog nagoveštaja ambivalentnosti. Ona je strasno lojalna, uz podjednaku količinu divljenja i naklonosti. “Ovaj predsednik”, tvrdi ona, “veći je strateg od ma kog drugog predsednika s kojim sam imala posla. Ponekad nešto u obaveštajnim izveštajima to izazove, i on prosto prelazi na strategijska pitanja. Mi se time puno bavimo u Kemp Dejvidu, ili dole na ranču. Recimo, prosto sedimo tamo i slažemo neku slagalicu, a on iznenada kaže: ‘Znaš o čemu sada mislim? O situaciji u Kini.’ Mislim da to nešto govori o predsedniku što mnogi ne razumeju. To ne možete da vidite dok ne sedite s njim u Ovalnom kabinetu.”

Na sličan način, veliki kontrast između Buša oca i Buša sina vidi i Kolin Pauel, prethodnik Kondolize Rajs u Stejt departmentu, koji je služio u administracijama oba predsednika Buša: “Buš Mlađi je sličan Bušu Starijem po svojoj spremnosti da dela, ali za Buša Starijeg je to bio jedan promišljeniji proces, dok se sadašnji predsednik Buš više rukovodi moćnim inercionim navigacionim sistemom nego intelektom. On otprilike zna šta hoće da uradi, a ono što hoće da čuje jeste kako da se to uradi.”

Oni koji dobro poznaju predsednika sugerišu da se odlučnost DŽordža Buša Mlađeg možda može pripisati njegovoj većoj moći. Prošle godine je citirana Skoukroftova izjava da je “moguće da je preobražaj nastupio sa 11. septembrom, i da sadašnji predsednik, koji je veoma religiozna osoba, misli da ima nečeg jedinstvenog, ako ne i božanskog u tome da se katastrofa poput 11. septembra dogodila dok je on predsednik. Da je to nekako bilo suđeno, i da je njegova misija da izađe na kraj sa ratom protiv terorizma”.

Međutim, kako Skoukroft takođe primećuje, problem sa apsolutnim verovanjima jeste da “vas ona mogu odvesti u zamku, u kojoj cilj opravdava sredstva. Može da bude opasno ako se veruje da su sopstveni motivi toliko plemeniti da zbog toga sve što radimo postaje ispravno, jer to radimo za dobru stvar”. Paradoksalna implikacija je jasna: od narušavanja tradicionalnih odnosa sa saveznicima, pa do Abu Graiba, što manje moralne ambivalentnosti imate u svom pogledu na svet, to više moralne ambivalentnosti možete da opravdate u svojim aktivnostima. Drugi problem sa ovim pristupom, prema Skoukroftu, potiče od činjenice da “ako verujete da radite za apsolutno dobro, predstavlja greh da se od toga odstupi”. Što znači da vas ovaj apsolutizam opasno vezuje za određenu politiku ili, alternativno, čini SAD podložnim velikom licemerju.

“Na primer”, primećuje Skoukroft, “mi zagovaramo izvoz demokratije, a ipak je činjenica da prihvatamo određeni broj lidera koji su sve samo ne demokratski, kako bismo unapredili neke druge političke ciljeve, ili čak širili demokratiju negde drugde. Ne možete da se zalažete za apsolutne vrednosti, pa da zatim praktikujete pragmatizam, a da se pri tom ne izložite kritikama”.

Mimo ideoloških sukoba između tradicionalista i transformacionalista, neslaganja u unurašnjem krugu Saveta za nacionalnu bezbednost takođe predstavljaju i jednu od posledica ličnosti i stilova rukovođenja ključnih aktera. Tu je još jedan upadljiv kontrast u odnosu na tim predsednika Buša Starijeg, koji je bio čuven po svom harmoničnom delovanju.

“Zaista sam htela da imam Savet za nacionalnu bezbednost koji bi u velikoj meri funkcionisao poput Brentovog Saveta za nacionalnu bezbednost”, razmišljala je Kondoliza Rajs dok je još bila na položaju savetnika za nacionalnu bezbednost, “neupadljivo, mnogo više kao koordinativno telo, mnogo manje operativno, skromnije”.

Da bi to postigla, pokušala je da u svom timu razvije svojevrsnu kulturu služenja predsedniku. “Sa svakim novim direktorom sam provodila dosta vremena, i oni mogu da vam kažu šta sam im uvek govorila: ‘Vaša prva i glavna dužnost je da budete predsednikovo osoblje. Ako to znači da predsednik ima neki dokument u 10 tačaka, a on ga hoće u 12 tačaka, vaš posao je da to sredite.’”

Mada je u krugovima sadašnje administracije mnogo hvale zato što predsedniku pruža bezrezervnu podršku, kao i zbog njenog pristupačnog stila rukovođenja, Kondolizu Rajs su u ovim krugovima i kritikovali neki koji veruju da je Savet za nacionalnu bezbednost pretvorila u organizaciju koja služi predsednikovim individualnim zahtevima na račun služenja nacionalnim interesima. “Postoje dva modela vršenja funkcije savetnika za nacionalnu bezbednost”, primećuje Skoukroft, “služenje predsedniku ili vođenje institucije. Štos je u tome da se postigne i jedno i drugo.”

Mnogi pripadnici administracije koji još rade u Savetu za nacionalnu bezbednost, ili pak u službama koje ga sačinjavaju, to drugačije formulišu: kao savetnik za nacionalnu bezbednost Kondoliza Rajs je bila toliko zaokupljena time da svakog trenutka bude uz predsednika, da mu šapuće na uvo i da bude njegovo drugo ja kad se radi o spoljnopolitičkim pitanjima, da je dopustila da uloga Komiteta za nacionalnu bezbednost kao koordinacionog tela oslabi.

“Ne kažem da nije težila da odigra ulogu poštenog posrednika”, kaže jedan od ovih ljudi. “Ona je poštena, posvećena i veoma pametna. Ali, ne može da bude na dva mesta u isto vreme. LJudi u ovoj administraciji su stari vukovi, iskusni akteri, i ne možete da ih prepustite same sebi jer će vas pojesti za doručak.” Jedan iskusni pojedinac, koji je veoma blizak nepartijskoj komisiji za 11. septembar, bio je još otvoreniji: “Mi smo kao grupa zaključili da Savet za nacionalnu bezbednost ne funkcioniše.”

“Najbezobzirniji čovek”: Stejt department, mada u ovoj priči nesumnjivo suvišan, sigurno nije bio bez uticaja. Kolin Pauel je na položaj stupio sa većom podrškom birača nego predsednik, i tu je podršku sačuvao tokom čitavog mandata. Zapravo, njegova popularnost mu je možda predstavljala i problem kada se radilo o tome da sačuva poverenje ljudi izrazito lojalnih predsedniku, koji su ga videli kao čoveka koji raspolaže sopstvenom političkom moći. Jedan visoki funkcioner Stejt departmenta, koji je veoma blisko sarađivao sa Pauelom, sugeriše da je popularnost državnog sekretara takođe zakomplikovala i njegov odnos sa spoljnim svetom utoliko što su Pauela počeli da doživljavaju kao glas razuma koji bi mogao da obuzda transformacionalističke impulse administracije. “Puno ljudi gleda u Kolina Pauela i vidi ga kao vojnika-igračku”, primećuje on. “I hoće da ga obuku u svoje odelo.”

Na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu 2003, pre rata u Iraku, on je bio upravo prinuđen da prema Evropljanima bude prilično otvoren i da kaže: “Ja nisam onakav čovek kakav mislite da jesam. Ja se ne borim za vašu stvar u američkoj vladi. Ja mislim drugačije od vas. Mislim da moramo da se pozabavimo Irakom. Mislim da će predsednik odlučiti da li to treba da uradimo vojnim putem ili ne. Ali, vi, momci, morate da razumete da ja nisam evropski portparol u američkoj administraciji.”

Pauelov umanjeni uticaj za vreme njegovog mandata u Stejt departmentu predstavljao je, između ostalog, i posledicu njegovog upravljanja brojnom birokratijom u svetu koji zahteva brz odgovor na krize. Pauelov podsekretar za politička pitanja Mark Grosman razgovarao je sa Pauelom o ovom trendu, primetivši da se “ciklusi odlučivanja ubrzavaju u tolikoj meri da je način na koji mi u Stejt departmentu obavljamo poslove sada postao previše spor. Jedna od stvari koje smo pokušali da uradimo bila je da svima ovde kažemo da ćemo, ukoliko ne promenimo način na koji radimo, biti istisnuti iz posla. Još će postojati ova zgrada i ljudi će još dolaziti na posao, ali to će biti samo još jedna irelevantna birokratija.”

Prepreka koja je Pauela najviše frustrirala bila je, međutim, ona koja je nastajala tokom 30 godina: partnerstvo između Čejnija i Ramsfelda. Priča se da se Čejni šali na sledeći način: “Kad pogledam Dona Ramsfelda, ja vidim jednog velikog ministra odbrane. Kad Ramsfeld pogleda mene, on vidi bivšeg pomoćnika Donalda Ramsfelda.” Odnosno, kako je jedan Čejnijev blizak prijatelj primetio: “Ponekad kad ih vidite zajedno na nekoj zabavi, niste sigurni ko za koga radi.” Jednom prilikom su čuli kako Kisindžer Ramsfelda opisuje kao “najbezobzirnijeg čoveka” koga je ikada sreo za vreme svog rada u vladi. To je stav koji gotovo niko ne osporava. A skoro svi koji poznaju Ramsfelda priznaju da je izrazito inteligentan, vredan i vešt. Ali, njegov jedinstven odnos sa jednim od najmoćnijih potpredsednika u istoriji i izuzetna mreža koja povezuje njihove kabinete i ostatak administracije, učinili su da je težište uvek tamo gde se ova dva čoveka nađu zajedno, bukvalno ili figurativno.

Jedan bivši visoki funkcioner u administraciji predsednika Buša Starijeg je, govoreći o mandatu predsednika Buša Mlađeg, to formulisao na ovaj način: “LJudi iz Saveta za nacionalnu bezbednost veruju da ministar odbrane ima četiri tačke ulaza u Belu kuću. Može da ode kod Kondolize radi lakših stvari. Može da ode kod Endija (Endi Kard, šef osoblja Bele kuće) zbog stvari koje su malo teže, kod Čejnija, ako je stvarno ozbiljno, a onda, što mu je glavni adut, da direktno kontaktira sa predsednikom ako je to neophodno. Naprosto ne možete da upravljate takvim sistemom i da očekujete da on funkcioniše.”

Mnogi visoki funkcioneri američke administracije bili su frustrirani očiglednom nesklonošću Ministarstva odbrane da igra po pravilima, što se ispoljavalo u dolascima na sastanke bez pripreme, odbijanju da se o nekim pitanjima razgovara ili na njima radi, i u radu preko nelegalnih kanala. Jedan član osoblja Saveta za nacionalnu bezbednost požalio se da je polovinu vremena provodio “raščišćavajući haos Ministarstva odbrane, dobar deo vremena zapravo u Pentagonu, pokušavajući da smiri predstavnike vojnog rukovodstva koje su Ramsfeld i njegovi momci uvredili ili naljutili”. Drugi se požalio na slučaj kada je, posle sastanka zamenika, jedan visoki funkcioner Pentagona pozvao tadašnjeg zamenika savetnika za nacionalnu bezbednost Stivena Hedlija u Belu kuću i zatražio od njega da zapisnik ovog sastanka promeni tako da se dođe do nekog izmenjenog zaključka. Nakon toga se sukobio sa drugim funkcionerom, koji je rekao: “Ej, ovo nije staljinistička Rusija, ne možeš prosto da menjaš istoriju!”

Ova surevnjivost između kabineta ministra odbrane i drugih službi već je prešla u legendu. Prema priči jednog čoveka koji je radio u Savetu za nacionalnu bezbednost predsednika Buša Mlađeg, oni su “naprosto bili izmakli svakoj kontroli, bila je to beskrajna noćna mora”. Drugi članovi Saveta za nacionalnu bezbednost za vreme prvog mandata predsednika Buša Mlađeg tvrde da je “kabinet ministra odbrane bio poludeo... Rekli bismo da su bili prokleto sišli s uma, kako iz političke perspektive, tako i iz proceduralne perspektive. Zapravo, Ramsfeld je govorio: ‘Zabole me šta kažu oni iz Saveta za nacionalnu bezbednost, radiću šta god osećam da imam prava da radim u okviru komandnog lanca koji me povezuje sa predsednikom.’ Bio je poput nekog samostalnog kapitaliste. Voleo je da se petlja u različite oblasti i da svuda unaokolo razbacuje stvari... Ramsfelda bismo okarakterisali kao ministra Strejndžlava”.

Moć iza trona: Za razliku od samog predsednika, potpredsednika Dika Čejnija mnogi u krajnjoj liniji vide kao onaj motor koji pokreće grupnu dinamiku. General DŽej Garner, koji je kraće vreme bio zadužen za obnovu Iraka, pričao je o svojoj frustraciji kad ga je Ramsfeld sprečio da angažuje dvojicu “izuzetno dobro kvalifikovanih” stručnjaka za Irak Stejt departmenta, objašnjavajući to time da je ova odluka donesena “na višem nivou”. Nešto kasnije, Garner je ustanovio da je instrukcija za to došla iz potpredsednikovog kabineta.

Čejni je imao brojnije osoblje Saveta za nacionalnu bezbednost nego ma koji drugi potpredsednik u istoriji SAD – veće nego što je u ma kom trenutku bilo ukupno osoblje Saveta za nacionalnu bezbednost predsednika DŽona F. Kenedija. On takođe ima i svojevrsnu mrežu bliskih saradnika, koja se proteže kroz sve vladine strukture i koja izveštaje podnosi njemu ili Luisu (Skuteru) Libiju, njegovom šefu personala, čiji rang (predsednikov pomoćnik) praktično predstavlja ekvivalent savetniku za nacionalnu bezbednost. Procene koje se tiču ukupnog broja osoblja, konsultanata i onih koje je potpredsednikov kabinet pozajmio od drugih službi kako bi radili na pitanjima vezanim za nacionalnu bezbednost, kreću se od 15 do 35; ovaj broj je teško tačno znati, jer odredbe zakona o slobodi informisanja ne obuhvataju potpredsednikov kabinet, te stoga on ne mora da objavljuje detalje o svom delovanju.

Dejvid DŽ. Rothkopf

- Nastaviće se -