Klasiku, molim!

Punih pet decenija sam nastojao da u okviru svojih mogućnosti i opštih uslova, pre svega muzikom, ali i živom i pisanom rečju koliko mogu doprinesem boljem stanju naše muzičke kulture. Danas, posle toliko vremena i truda imam utisak da je sve to bilo manje-više uzaludan posao i da me trenutna situacija na neki način podseća na opis muzičkog života Beograda u Miloševoj Srbiji; tada se, prema opisu hroničara, čula “ciganska muzika sa dve violine, bubanj i daire, a čuveni je bio Mustafa, svirač na violini i zurlama koji je oduševljavao čak i strance”.

Ovo što se danas dešava u našoj zemlji je nešto slično, dabome podignuto na drugi nivo pomoću visoke tehnologije, snažnog marketinga i jednostranog kopiranja stranih “brendova”. Verovatno će ovo poređenje mnogima zazvučati preoštro. Pokušaću da malom analizom ukažem na makar delimičnu tačnost poređenja.

Evo najpre dve neosporne činjenica koje govore suprotno. Prvo: Beograd je već godinama muzički veoma živ grad raznovrsnih ponuda. Ali, Beograd nije Srbija. Lično sam tokom godina gostovao u sedamdesetak naših mesta; na osnovu ličnih iskustava i saznanja nameću se pitanja: u koliko naših gradova postoji bar minimalna, ali redovna koncertna sezona, sa dobrim izborom programa i umetnika? A ako ne postoji – zašto? Ja, naravno, nemam detaljne podatke o tome; mnogo je gore što ih najverovatnije niko i nema. Ako je to tako, znači da je stanje haotično, i da, jednostavno, ne postoji nešto što se zove “muzička politika”. Doduše, kažu da pri Ministarstvu za kulturu postoji savetnik za muziku. Kao ideja – odlično! Ali koliko znam, radi se o poznatom rokeru, pa se logično postavljaju dva pitanja: prvo o njegovoj kompetentnosti i zainteresovanosti za probleme muzike u celini, i drugo: ako se radi o savetniku za rok, zašto je to uopšte potrebno kad je ta vrsta muzike već prisvojila lavovski deo muzičkog tržišta.

Druga činjenica: već godinama iz muzičkih škola i akademija izlaze generacije visokotalentovanih mladih muzičara. Tokom školovanja oni se potvrđuju kao dobitnici brojnih visokih nagrada na našim i stranim takmičenjima i uz to često samostalno nastupaju. I to je, manje-više sve. Jer kada “odrastu”, i kada im je podrška najpotrebnija, kada treba da prirodno sazrevaju tokom sledećih decenija, postavlja se banalno pitanje: gde? Interesenata je sve više, a prostora sve manje. I, eto, opet je u pitanju muzička politika: produkujemo dobre muzičare, a niko ni na koji način ne brine o problemu stvaranja publike.

Ko puni koncertne sale? Čuje se: na Kolarcu se pojavljuje i neka nova mlada publika. A zašto i ne bi? Pa u ovom gradu imamo nekoliko desetina hiljada samo studenata! Za većinu “ova” muzika verovatno ne postoji ni kao pojam, a kamoli kao neka vrednost ili zanimljivost koja bi ih bar ponekad privukla. Gde su koreni toga? Oseća li se iko odgovoran? Čujemo ne jednom nekog sredovečnog džentlmena: “Odrasli smo na Bitlsima.” Tačno. Ali je to bilo i vreme vrhunskih predstava naše opere, gostovanja Rubinštajna, Rihtera, Karajana. Zar pored svih njih u svesti ostaju samo Bitlsi? Ali kako i da bude drukčije kada sve televizijske i radio-stanice (podrazumevam i one stotine iz unutrašnjosti) godinama od jutra do mraka u raznim oblicima emituju sate i sate pop, rok i folk muzike? Istovremeno se u Beogradu bez vidljivih razloga i objašnjenja smanjuje ionako neveliki prostor “klasike”. Popularnoj Stereorami već drugi put preti ukidanje. “Koncert u podne” (na 2. kanalu RTS-a) sveden je na pola sata, i to ne svaki dan. “Koncert Studija B” je prepolovljen. Emisije “ozbiljne” muzike, i inače retke, gurnute su u kasne sate. U časopisima i dnevnicima je disproporcija više nego očigledna: na stranicama za kulturu gotovo nema nijednog muzičkog eseja ili većeg dopisa o nekom značajnom događaju ili umetniku.

Evo još jednog zanimljivog podatka: dok za književnost, film, pozorište, postoje stotine nagrada, za muziku imamo samo jednu posebnu nagradu koju dodeljuje Udruženje muzičkih umetnika Srbije. A ta nagrada se dodeljuje za “koncert godine” i za životno delo – dakle, po nameni i značaju je potpuno ravnopravna sa odgovarajućim nagradama iz bilo koje umetničke grane. Međutim, odjek u javnosti, način objavljivanja čine je gotovo beznačajnom. Dodajmo uz to i da je jedini muzički časopis upućen pre svega široj publici Pro musica posle četiri decenije izlaženja ugašen zbog uskraćivanja sredstava od strane Ministarstva kulture.

Dodajmo uz to i podatak da je pre pedeset godina zakonom predviđeno zvanje “istaknutog umetnika” sa odgovarajućom penzijom. Devedesetih je on izmenjen: ovo zvanje (i penziju) mogu imati samo tzv. samostalni umetnici. Pošto u praksi gotovo da nije ni bilo “samostalaca” u oblasti “klasike” (ko bi mogao da živi samo od koncertne delatnosti), titula i privilegije su pripale brojnim estradnim zvezdama. Koliko je na taj način, “klasičara” bilo ili će biti diskvalifikovano i poništeno?

Izgleda da smo nešto zbog pritiska događaja, nešto zbog tanke pokorice naše muzičke kulture i mentaliteta “obogaćeni” i pojavom skorojevićstva, postali opsednuti zabavom, te sve počinje da se podređuje toj potrebi (ovo sve se, dabome, odnosi pre svega na muziku). U trendu su “lakši” i “pristupačniji” programi: što više spektakla, performansa, neuobičajenih ambijenata, raznih etnozvukova. Pitam se nije li ta pojava neka vrsta “neosocrealizma”. (“Umetnost treba da bude razumljiva širokim narodnim masama.”) Suštinske estetske, etičke i duhovne vrednosti su postale nevažne. Životna radost, humanost, demokratičnost i pozitivna energija koje u izobilju nalazimo u muzici stvaranoj tokom vekova, najednom su prigrabljeni i pripisani pre svega roku kao najvrednijem muzičkom izrazu. Prihvaćen a priori kao neporecivo pozitivan, bez podvrgavanja objektivnom i kompletnom kritičkom postupku, rok je postao takoreći “nedodirljiv”. Takav stav neminovno vodi u jednostranost, a ona ne može biti sastavni deo istinski savremene evropske misli, kojoj, bar na rečima, težimo.

Ovakva jednostranost gotovo neminovno dovodi do krupne greške: u nas je pop i rok scena neprimetno “prerasla” u pojam muzičke scene. Nije zato slučajno da se često pod izveštajem o muzičkom životu grada NN podrazumeva rok koncert. I dok, na primer, čitamo o ljubljanskom džez festivalu kao o jednom od značajnih evropskih festivala te vrste (dakle džez, a ne muzički), Egzit je proglašen za jedan od vodećih muzičkih festivala u Evropi. Dakle: Egzit = Salcburg, Bajrojt, Prag, BEMUS itd. Bez obzira na to da li je uzrok ovakvih shvatanja neznanje, arogantnost, vešt marketing ili još nešto – niko ne osporava značaj i mesto ni Egzita ni roka, ali, ne treba brkati pojmove, i to – opet na štetu muzike.

Možda će neko, čitajući ove redove, steći pogrešan utisak o napadu na rok. Reč je, međutim, o vrednovanju, sistemu vrednosti koji je u mnogo čemu, pa i u muzici poljuljan. Prema rečima uglednog kulturologa i profesora FDU – “Egzit je prava slika potrebe urbane omladine i to one najobrazovanije koja hoće da živi na kosmopolitski način”. Ako su rok spektakli “prava slika najobrazovanije omladine”, za koga je, onda, klasika? Za neobrazovane? Nepismene? Nišče duhom? Da li za ikoga “naprednog”? A može li išta biti kosmopolitskije od Baha, Mocarta, Šopena, Prokofjeva? Jedan od organizatora dodaje: “Mi želimo da ispratimo svetske standarde i da vratimo zdrave sisteme vrednosti.” Lepo je biti samouveren i imati dobre namere; ali ako se u vezi sa “svetskim standardima” i “zdravim vrednostima” tzv. klasika ignoriše, onda je u pitanju neznanje i jednoumlje – podjednako i neevropsko i anticivilizacijsko, bez obzira na to da li je ideološkog, političkog, ili “samo” muzičkog karaktera.

Ovaj napis samo načinje kompleksnu problematiku naše muzičke kulture. Pravu analizu bi tek trebalo napraviti i ponuditi rešenja koja, u stvari, već poodavno postoje. Pitanje je samo ko će ih ponuditi i, još više, da li će ih iko sa dužnom pažnjom saslušati i pretočiti u praksu. Ćutanje i nereagovanje je svakako najgore moguće rešenje.

Ostaju, na kraju, mnoga pitanja. Nažalost, i jedno suštinsko – na početku 21. veka: da li nam je kao društvu zaista stalo do istinske muzičke kulture kojoj su naši muzički preci, sa Kornelijem i Mokranjcem na čelu, mukotrpno i požrtvovano udarali temelje, uvodeći i na taj način Srbiju u Evropu? Hoće li se, najzad, i reč muzičara čuti u javnosti? Hoće li i naši najbolji umetnici i stvaraoci postati ambasadori dobre volje i kulture, stvarajući u svetu drukčiju sliku o nama? Ili ćemo se definitivno “proslaviti” u Evropi kao zemlja gde se divno zabavlja do kasnih sati, u bezbroj kafića i diskaća, u Gučama, na hipodromima, tvrđavama, trgovima i ko zna kakvim sve velikim žurkama?

Dušan Trbojević