Marko bez testere

Marku Miloševiću povučena je optužnica, Mirjani Marković ukinuta poternica. Panika je zahvatila našu političku elitu.

Novine pišu da će oni prvo otići u Hag, da posete oca i muža, što je, ocenjuju novinari zajedno sa političarima, skandalozno. Porodica je na okupu, kažu, a to neće izaći na dobro po sve nas. Što je još gore, doći će i u Srbiju, Mirjana zato što se veruje da će se u septembru pojaviti u sudu, a Marko, on možda i neće doći, ali mi se kolektivno plašimo da hoće.

Milošević i njegova porodica vladali su Srbijom simboličnih 13 godina. Posle svega što je zemlja sa njim prošla, za sva nerazjašnjena ubistva za koja se vezivalo što njegovo, što ime njegove žene, za sumnjive protoke novca i šverc, za šta se vezivalo ime njegovog sina, za histerične ispade sa pucanjem, za šta se vezivalo ime njegove ćerke, bivša i sadašnja vlast, bivši i sadašnji tužioci i istražni organi, skupili su sledeća nedela – podsticanje na nezakonitu dodelu stana (komada jedan) i pretnja motornom testerom otporašu iz Požarevca. Svojevremeno je podignuta i optužnica protiv Slobodana Miloševića, ali je kasnije isporučen Hagu i nekako više nije naša briga. Sudija Čavlina je, navodno, dolazio u Centralni zatvor posle haškog transfera i pitao stražare gde mu se izgubio optuženik. O procesu više niko nije progovorio ni reč.

Onomad, kada je DOS došao na vlast, govorilo se da će porodici biti suđeno za ubistva Ivana Stambolića i Slavka Ćuruvije. Govorilo se da će pravda stići Marka zbog maltretiranja ljudi, ludih vožnji u kojima je, pričalo se, pregazio neke ljude, čak i jedno dete, a pored toga izaći će na videlo kako je stvorena i kako je poslovala “Madona”, a kako “Bambilend”. Sve to trebalo je da se reši na sudu koji, kako nam je tada objašnjavano, neće biti onaj sud koji znamo, nego sasvim drugačiji, nezavisan i pravičan. Insistiralo se naročito na tome da neće biti revanšizma, nego samo pravde. Time je umiren deo građanstva koji je bio spreman da linčuje, a, što je još važnije, umiren je onaj deo čiji su glasovi presudili tadašnje izbore, jer DOS je, ako se dobro sećamo, te izbore dobio zahvaljujući razočaranim glasačima SPS-a koji su shvatili da više ne može onako, a opet nisu bili najsigurniji ni da li može ovako. Najgore je što u tom razmišljanju danas nisu sami.

Marko Milošević napustio je zemlju pre nego što je podignuta optužnica, da bi zatim postao begunac sa Interpolove poternice kome niko nije ušao u trag. Marka nigde nije bilo, svima je zbog toga, izgleda, bilo lakše. Nije ni osuđen u odsustvu, četiri godine traje proces pred sudom u Požarevcu, a podnosilac tužbe Milovanović izložen je sve to vreme pretnjama i pritiscima i, kako kaže, niko od advokata “nije hteo da uzme u ruke slučaj Marka Miloševića, toliki je bio strah” (NIN br. 2850).

Vlada je sada optužena da je vršila pritisak na sud i da je slučaj rešen jednim telefonskim razgovorom. Nije novo da im je za opstanak na vlasti potrebna podrška SPS-a, a ne bi bilo novo ni da se sud lomi između prava i politike, u zemlji u kojoj su i najliberalniji intelektualci uvereni da vlada i ministri imaju puno pravo i odgovornost da podižu optužnice, izriču presude, hapse i oslobađaju. Novo je samo da smo se svi opet setili Marka Miloševića i ne samo testere, za koju više uopšte nije sigurno da li je bilo ili ne, nego, nekako – setili smo se svega.

Milovanović je optužen da je poklekao, polakomio se na razne ponude, da nije izdržao, a mogao je bar još koju godinu maltretiranja da izdrži, u ime svih nas. G17 plus preti da “koalicija ne može dalje da funkcioniše dok se u potpunosti ne raščiste i ne razjasne okolnosti oko sve očiglednijeg pokušaja abolicije porodice Milošević” i da “neće učestvovati u amnestiranju od odgovornosti ljudi koji su godinama bezočno uništavali Srbiju”. Ali, optužnice za uništavanje Srbije nema, a u zatvor se ide preko suda koji sudi po optužnicama i dokazima. Tu malo pomaže što bismo se složili sa ocenom da nas jesu bezočno uništavali. Uzgred budi rečeno, članovi G17 plus nisu pokazali nikakve rezultate u traganju za Miloševićevim blagom, iako su nas, dok je on bio na vlasti, ubeđivali da znaju ne samo koliko je novca ukradeno od građana Srbije, već i gde se nalazi.

Iz DS-a poručuju da je očigledno “da ono što kao zakon važi za ostale ne važi za Marka Miloševića i Miru Marković”, što nam opet nije novo, jer nekako je to bilo jasno još kada su nesmetano napustili zemlju i kada smo saznali za šta su optuženi. A tada je DS bio na vlasti.

Optužnice protiv njih su izgleda pisane samo da se ne bi vratili, a ne da bi se po njima sudilo. Ili nam nije dobro išlo s dokazima, ili je negde u jesen 2000. odlučeno da se amnestiraju svi Miloševićevi kontroverzni biznismeni, pretorijanci odgovorni za hladnjače i vlasnici dosijea iz službi raznih boja, dok će srpska pravda biti sprovedena u stanu dadilje Markovog sina ili na slučaju motorne testere.

Priča svakako ne bi bila kompletna da nije sukoba sa medijima, jer gde ima Miloševića ima i problema sa medijima, a gde ima problema sa medijima ima i Velimira Ilića. To nekako jedno s drugim ide. U opštoj nervozi koja je zahvatila sve stranke, na vlasti i van nje, novinarka B92 postavila je pitanje o Marku Miloševiću i ministar za kapitalne investicije više nije mogao da izdrži, iznervirao se, taman je hteo da kaže nešto o ozbiljnim investicijama, a ona njemu opet o toj “marginalnoj temi”. Pripretio je novinarima psihijatrijskom klinikom, kolektivnim lečenjem, centrom za zbrinjavanje. “Budite dobri sa nama”, upozorio je ministar slabih nerava i dugog jezika, kompletirajući svoju zamašnu zbirku uvreda i pretnji na račun novinara. A to u Srbiji, eto, ni danas, bez Marka, nije kažnjivo.