Iseljavanje iz sebe

Profesori prognani iz crnogorskih srednjih škola, srpskog jezika radi, od više ambasada i konzularnih predstavništava stranih zemalja u Srbiji i Crnoj Gori zatražili su politički azil za sebe i svoje porodice smatrajući se nemoćnim da se izbore za svoja građanska i profesionalna prava. Obratili su se ambasadama Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije, Ruske Federacije, Nemačke, Francuske, Italije i Grčke. Od kada su dobili otkaze prošlo je, evo, 10 meseci, a oni žive bez ikakvih primanja i bez ičije pomoći. NJihova egzistencija je ugrožena jer u Crnoj Gori za njih ne postoji nikakva mogućnost zapošljavanja, čak ni kao manuelnih radnika. Doduše, ima njih koji trenutno zarađuju mešajući malter.

Podsećanja radi, u Nikšiću je u oktobru prošle godine bez posla ostalo 26 profesora iz nekoliko srednjih škola (dvadeset sedmi profesor je iz Herceg Novog) zbog obustave nastave koja je usledila posle odluke Savjeta za opšte obrazovanje o preimenovanju nastavnog predmeta “Srpski jezik i književnost” u “Maternji”.

Posebno ogorčenje profesora izazvao je dosadašnji rezultat obraćanja međunarodnim institucijama, pre svega Savetu Evrope i OEBS-u, sa čijih adresa su odgovori i stavovi izostali. Očekivali su da će pomenute institucije neminovno reagovati jer postupak primenjen prilikom preimenovanja srpskog jezika smatraju flagrantnim primerom autoritarnog manira.

“Civilizovana Evropa i Amerika davno bi se iselile same iz sebe kad bi se njihovi građani našli u situaciji u kakvoj se mi nalazimo. Zamislite zemlju u kojoj je bogohuljenje izdignuto na nivo prvorazrednog državnog interesa, u kojoj se na vratima sopstvene redakcije ubija glavni urednik jedinog opozicionog lista, u kojoj se organizovano, od strane vlasti, nasilno menja identitet jednog naroda, u kojoj su bukvalno, na umiranje osuđuje 27 srednjoškolskih profesora samo zato što su ustali u odbranu Ustava, zakona, naučne istine, svoje profesije i svog ljudskog integriteta”, objašnjava razloge zahteva za politički azil profesor Veselin Matović, koji je sa suprugom ostao bez posla. Imaju četvoro dece.

“Treba znati da je i Tito zaposlio sve povratnike sa Golog otoka i sve svoje političke protivnike, a hoćemo li se i kada mi zaposliti u Crnoj Gori? Ko će se usuditi da nas primi na bilo kakvo radno mesto kad zna da će mu zato sutradan firma biti zatvorena? Naprosto, moramo naći načina da preživimo.”

Profesorka Vesna Todorović dobila je otkaz, kao i njen suprug, i sa troje dece našla se u bezizlaznoj situaciji, kako će reći, jer je porodici ugrožena i bezbednost dok se nalazi na rubu egzistencije. “Teško da naša deca ovde mogu ostati bez kompleksa i psihički stabilna ako se preko školskog sistema, ali i u svakom drugom segmentu, omalovažava i smatra retrogradnim sve ono što se u porodici vekovima čuvalo kao najveća vrednost. Odlučili smo se na taj korak u želji da ih sačuvamo od kulturnog, političkog i svakog drugog genocida i diskriminacije više nego zbog ekonomskog momenta koji postaje dramatičan.”

NJena porodica preživljava duhovnu i duševnu dramu, ukazuje nam, konstatujući da je tako i sa ostalima. “Azil nam je karta za fizički opstanak”, kaže profesorka Milanka Đurđevac-Otašević i podseća i na onih “80 hiljada gladnih i 200 hiljada siromašnih u Crnoj Gori”. “Moja deca, Mina i Matija, kao gimnazijalci prošli su najtežu godinu u svom školovanju, ali su u tom kratkom periodu dobro naučili lekciju o čestitosti i doslednosti, lekciju koja se uči čitav život. Sa najvećom ljudskom tugom i gorčinom bih otišla. Možda će i najava našeg odlaska konačno biti apel i međunarodnoj zajednici na autokratski karakter vlasti u Crnoj Gori. I ako odem, odlazim jer ne želim da mi oduzmu grobove, moje dvorište, pretke i potomke. Prožima me osećaj želje da odem, sa još većom željom da se što pre vratim”, kaže profesorka Đurđevac-Otašević i zaključuje: “Mi nismo mogli niti hteli da prihvatimo ovo dukljansko ludilo.”

Ovde je reč o tome da su posle otkaza otpušteni profesori tužili Ministarstvo prosvete, odnosno svoje matične škole gotovo bez rezultata. Sudije Osnovnog suda u Nikšiću (Božo Blagojević, Vesna Jovetić, Jasmin Hajderpašić i Milorad Marotić) donose presude kojima odbijaju tužbe profesora, sem sudije LJiljane Karadžić po čijoj presudi profesori dobijaju spor. Iz istog pravnog i činjeničnog osnova različito se primenio isti zakon, u ovom slučaju Zakon o radu.

Veoma kratak i gotovo ironičan odgovor stigao im je od Ustavnog suda tek početkom maja ove godine. U njemu se navodi da “ne postoji propis koji ih obavezuje da slučaj rešavaju u određenom vremenskom roku”.

Među najrigidnijim primerima političko-pravnog zamešateljstva je slučaj Ivanke Antović, profesorke biologije, koja se solidarisala sa profesorima književnosti i, kao i oni, dobila otkaz. Uz gubljenje posla zbog obustave nastave, otkaz je dobila i zbog “nepoloženog stručnog ispita”, dakle, otkaz joj je dupliran. “Ne verujem da u Crnoj Gori ljudi više veruju u nezavisne pozicije, niti u to da ima ikog, osim miljanovskog primera čojstva i junaštva, i na najmanjoj funkciji, a da mu je ostavljeno da misli i samostalno odlučuje”, smatra profesorka Antović.

Ivanka Antović, inače, jedini je profesor među otpuštenima koja nije zatražila politički azil iako razume odluku svojih kolega. Međutim, korak na koji se odlučuje vodi sličnom stazom: ona će u skoroj budućnosti braniti doktorsku disertaciju i potražiti “sunce tuđeg neba”.”Kako sada stvari stoje, posle toga ću posao morati da potražim u inostranstvu. Crnoj Gori izgleda nisam potrebna. Valjda će se naći neka zemlja na planeti Zemlji kojoj su potrebni doktori bioloških nauka. Ipak, Crna Gora jeste i biće moja, kao i narod koji u njoj živi. Nemaju oni vlasništvo nad Crnom Gorom, nad onim što je bila, što je tako kako jeste, i što će biti kad prođu njihova vremena.”

Tatjana Nikolić