Škole za prestiž i biro

Fakulteti likovne i primenjenih umetnosti, na ovom prostoru, nekada su mogli da se izbroje prstima jedne ruke. Međutim, od sredine devedesetih naovamo, na prostoru Srbije njihov broj se udvostručio (trenutno ih ima, kako budžetskih tako i privatnih, deset plus jedna viša škola). Uvid u njihov rad široki auditorijum stiče na osnovu izložbi koje se priređuju na kraju školske godine. Dve takve smotre do kraja avgusta mogu se videti u Beogradu: u Muzeju istorije Jugoslavije “Radovi studenata pete godine Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu”, i u Galeriji Progres “Izložba diplomskih radova Akademije lepih umetnosti”.

Školarina za jednu školsku godinu na privatnim fakultetima iznosi od 2 700 do 3 600 evra. No, bilo da se završi privatni ili državni fakultet, diplomci uglavnom odlaze na Biro za nezaposlene, gde ih trenutno, samo u Beogradu, ima oko dve hiljade. Istovremeno sa permanentnim rastom prijavljenih na Birou za nezaposlene, otvaraju se novi umetnički fakulteti koji, kao i ostale visokoškolske ustanove ovog profila, za svoj imperativ navode visok nivo nastave. U kojoj meri je on postignut, teško je govoriti s obzirom na to da Bolonjska deklaracija, koju smo potpisali 2003, a u kojoj je jasno decidirano kakve uslove treba da imaju fakulteti ovog tipa, kod nas (s izuzetkom Akademije umjetnosti u Cetinju) još nije doživela svoju praktičnu primenu.

Jedna od stavki ove deklaracije upravo je stalna provera i osiguranje kvaliteta nastave. To znači da otvaranje škola mora da bude skopčano s određenim standardima (organizacija prostora, materijalni uslovi, broj nastavnika, itd.), jer su u pitanju prostorno orijentisane umetnosti. Ako se zna da se na nekim privatnim fakultetima nastava za određene discipline (poput grafike i skulpture) obavlja u privatnim ateljeima profesora, gde se ne može postići odgovarajući standard, izlišno je govoriti o znanju stečenom na taj način. Naravno, državni fakulteti takođe ne poseduju sve što treba, jer, kako kaže dekan Fakulteta likovnih umetnosti Nikola Vukosavljević, daleko smo mi od evropskog standarda.

“Po mojim informacijama, na jednog studenta vajarstva treba da dođe 35 kvadrata raspoložive površine, a mi na Vajarskom odseku imamo 22, i to je jedini odsek na FLU koji ima veoma dobar standard. Za privatne škole mogu pouzdano da kažem da nam nisu ni prineti. Naši prostorni, organizacioni i kadrovski kvaliteti nastave su znatno iznad njihovih. Koliko ja znam, mnogi privatni fakulteti nemaju svoje stalne prostorije, tj. podstanari su, tako da verujem da će proći dosta vremena dok mnogi od njih dostignu naš standard, u šta sumnjam”, navodi Vukosavljević.

Studentima vajarstva na Akademiji lepih umetnosti na raspolaganju je oko sto kvadrata. NJen dekan Vlada Komad kaže: “Naravno da nijedna privatna škola trenutno nema uslove kao što ima FLU, ali država je ulagala pedeset, šezdeset godina u taj fakultet i stvorila zaista dobre uslove. Nije ni tamo idealno, ali tvrdim da su danas na Akademiji lepih umetnosti mnogo bolji uslovi nego kad smo počinjali, tako da postoje nagoveštaji da će ALU postati briljantna likovna škola.”

Milan Blanuša, redovni profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu, ističe da se na cetinjskoj akademiji, na kojoj je četiri godine bio gostujući profesor, najbolje radi i da su oni prvi prihvatili evropske programe. Shodno tome, oni su i na konferenciji ministara prosvete iz Evrope, održanoj krajem maja u Bergenu (Norveška), dobili najvišu ocenu od svih umetničkih fakulteta u zemlji. “To je jedina akademija u Srbiji i Crnoj Gori gde gostuju, tj. drže predavanja profesori iz inostranstva, Beograda... tako da je nekoliko puta bio Rene Blok, kao i mnogi drugi umetnici. Na fakultetima u Beogradu i Novom Sadu to se ne dešava. Nedavno je u Beogradu gost na Univerzitetu umetnosti bio profesor Janis Kunelis koji mi je posle obilaska fakulteta rekao da je vrlo razočaran nastavom, da su to konzervativni programi i da sumnja da će mladi ljudi da ponesu nešto ozbiljno sa akademije.”

Činjenicu da jedino akademija na Cetinju radi po Bolonjskoj deklaraciji potvrđuje i Nikola Vukosavljević. On dodaje i to da su oni sačuvali ono što su smatrali za korisno, ali i da su na pomenutoj konferenciji dobili dosta niske ocene, baš kao i Italijani. “Italija je zemlja gde su nastali prvi univerziteti, škole... tako da možemo da zaključimo da Bolonjska deklaracija važi samo za siromašne zemlje u koje spadamo i mi. Naša vlada je potpisala Bolonjsku deklaraciju i stavila nas imperativno pred to, a rektor nam je dao informaciju da ćemo školsku 2007/8. imati po njoj.”

Rajko Blažić, profesor na Akademiji za umetnosti i konzervaciju Srpske pravoslavne crkve, koja je pod okriljem SPC ali ne i Univerziteta, objašnjava da se, s obzirom na to da je škola samofinansirajuća, nastavni program organizuje na način kako zaposleni na fakultetu misle da treba, nezavisno od navedene deklaracije. “Osim prijemnog koji podrazumeva proveru likovnih kvaliteta, naši potencijalni studenti moraju da donesu krštenicu i polažu poznavanje pravoslavlja da bi se videlo da li su crkveni ili nisu. Dešava nam se da dođu ljudi koji ne prođu na FLU a koji su pre toga nekoliko puta bili u crkvi. Kad dođu na četvrtu godinu, devedeset odsto njih su oboženi, redovno idu u crkvu, poste sve postove i postaju hrišćani. A to je viši kvalitet od onog likovnog za našu školu. Ne može da se uveče bludniči a da se sutra radi ikona.”

Specifičnost ove akademije su i njeni smerovi (Crkveni živopis i Obnavljanje i čuvanje), na koje se prima po sedam redovnih studenata koji plaćaju školarinu od hiljadu evra.

Ono na čemu insistiraju na svim fakultetima jeste da nezavisno od broja prijavljenih kandidata, kao i onih koji polože prijemne ispite, broj upisanih nije veći od planiranog. Dekan FLU naglašava da će tako biti i ove godine. Veliki broj kandidata na prijemnim ispitima nameće i pitanje odakle toliko interesovanje za visoko obrazovanje ovog tipa u proteklih petnaest godina?

Direktor Akademije umetnosti BK Dušan Đoković za NIN kaže: “Kad smo otvarali akademiju 1995. godine, u tom jadu i bedi kad je otvoreno 136 privatnih televizija, nastala je i glad za kulturom, od čitanja knjiga do posete pozorištima. Srbija i Crna Gora jesu male zemlje, ali ovo su delatnosti slobodnog karaktera. Da li će taj slikar moći da živi od svog posla, to je nešto o čemu ni velika Jugoslavija nije mogla da vodi računa. Mogla je da vodi računa o broju pravnika, ali ovo je sloboda svakog mladog čoveka. Zato smo shvatili da mi moramo da proširimo svoju ponudu na prostor bivše Jugoslavije, tj. na Bosnu, Hrvatsku i Sloveniju.”

Da je to lični izbor i lični rizik onih koji se upisuju, smatra i Čedomir Vasić, rektor Beogradskog univerziteta umetnosti, koji ističe da je proteklih petnaest godina interesovanje za bavljenje umetnošću poraslo i veće je nego dok je postojala Jugoslavija, jer je to bilo jedno od retkih utočišta za mlade ljude.

“Interesovanje za umetnost podstaklo je neke ljude da otvore privatne akademije koje prihvataju deo studenata koji se ne upišu na budžetske fakultete, uz određenu cenu. Kako su one nastale i kako su organizovane, duga je priča. Privatne škole se žale da ih mi dovoljno ne uvažavamo, ali, nažalost, način na koji su one stvorene, a dobile su dozvolu za rad bez ikakvog konsultovanja i saglasnosti sa Univerzitetom umetnosti, uticao je na to da naše izvesne rezerve prema tim školama ostanu”, kaže Vasić.

Ovde akademije niču kao pečurke posle kiše, kaže Milan Blanuša. “A razlog sigurno nije unapređenje obrazovanja mladih talenata, već lak put za zaradu. Ovoliko akademija na ukupan broj stanovnika je mnogo, i to, naravno, rezultira padom kvaliteta. To je elegantno studiranje i zanimanje, ali niko ne razmišlja o težini posla koji čeka te ljude posle završene akademije. Treba zatvoriti te koje su skorijeg datuma i izvršiti pravu reformu na akademijama i fakultetima ovog profila. Kod nas je postala vrlo zanimljiva pojava da deca, pre svega ona bogatih roditelja, jer to košta, upisuju akademije a ponekad i roditelji to žele više od dece. Ima enormno bogatih ljudi i njihova deca, ako naume da studiraju, to će i učiniti jer talenat tu više nije bitan. Uz pomoć novca dolazi se do diplome, a šta će kasnije biti niko ne razmišlja. Ministarstvo za prosvetu treba da povede računa o tome. Akademije su veliki luksuz i njih treba tako organizovati da prvenstveno imaju maksimalan kvalitet u nastavi i da se primaju zaista najdarovitiji.”

Olivera Vukotić