Ne sužavajmo osnovu jezika!

Davne 1946. godine, kao slušalac prve generacije Novinarske škole Udruženja novinara, imao sam prilike da pratim predavanja Ive Andrića o stilu i jeziku. “Ako želite da pišete lepim književnim jezikom, čitajte dela Vuka Karadžića”, reče nam on tek što beše seo za katedru. Više od polovine svojih prelepih kazivanja posvetio je Vukovom pisanju i pohvalama njegovom jasnom stilu. Sada od gospođe Lakićević saznadoh da je reformator srpskog jezika naš “mučitelj” jer nam je ostavio mnogo “grkog” sakupljajući reči od nekakvih doseljenika iz Hercegovine i Like, pa nam tako uvalio (grdnog li greha!) – kroatizme. Zaboga, poštovana gospođo prevodioče, ta to su bili Srbi i govorili su čistim srpskim jezikom koji je Vuk beležio u njihovom rodnom kraju! Hercegovački govor je među glavnim izvorima Vukovog jezika, a ni mesto Srb u Lici ne zove se slučajno baš tako.

Željan da radi na polzu naroda, Vuk je obilazio krajeve gde Srbi žive ne obazirući se na granice i beležio njihove reči i umotvorine. Shvatio je taj mudri samouk koliko je zajednički srpski jezik važan u borbi za jedinstvo i slobodu, pa je usvojio i južno mlijeko i istočno mleko. Ne sužavajmo bez potrebe njegovu široku osnovu, jer u ovo doba usecanja granica u živo narodno tkivo jezik ponovo postaje bolje oružje od kalašnjikova! Zato se borim za “svog” nećaka isto koliko i za sestrića, neka nam obojica još dugo požive.

Potpuno se slažem sa vašom ocenom o ovom savremenom Vuku koji iz ministarske fotelje potpisuje sve što mu strani savetnici poture, samo sam mnogo veći optimista od vas, gospođo. Ne bojte se, nećemo se pretvoriti u nefjue i ankle ili onkle, to mogu da budu samo prolazne mode. U tursko doba, delija zahvaćen sevdahom donosio je krišom svojoj izabranici doldrmu – a ko danas još zna da je to običan sladoled? Odoše Turci, sa njima i doldrma, ostade nam džombasta turska kaldrma, a i nju su ti nekadašnji osvajači uzeli od Grka i usput u svakom smislu pokvarili (kalos dromos = dobar put).

Reči su kao nestašna dečica, gospođo, trčkaraju između naroda i jezika, menjaju oblik i značenje, ali se brzo zamaraju. Nekada smo Mađarima pozajmili sto, oni mu dodadoše član pa postade a stal, onda nam ga vratiše kao astal – i eno ga, baškari se u mnogim ukrštenim rečima, ali u živom govoru posustaje, zaduvao se. To se isto dešava i sa pozajmicama iz ruskog, nemačkog, francuskog, a sad je engleski jezik “in”. Od sto tuđica (po Vuku, to su /p/čele iz druge košnice, a danas i pozajmljene tuđe reči), jedva pet-šest preživi vreme svoje mode, pa i to najčešće samo ukoliko nemamo dobru zamenu. Eto, i ja sam upotrebio reč moda, preuzetu od Francuza, jer ne znam bolju. Zato, budite kul (u pravom značenju te reči), poštovana gospođo, i nefju će proći kao što je prošla kuzina, a niko ne zna koje tuđice donosi budućnost: kineske, hindu, svahili ili – ako nekom srećom pamet nadvlada bahatost silnika – možda neki osavremenjeni esperanto.

Dr Vladoje Pantelić,

Zemun