Samoubilačka selekcija

U supstancijalnijim vremenima koja su, izgleda, neumitno prošla, svako iole konstruktivno društvo je, koliko-toliko, vapilo za individualnošću, stvaralačkom energijom i inicijativom. Današnja vizija demokratije, strogo formalna, često licemerna, aplikativna, vešta, superiorna u efikasnosti, arogantna, utilitarna, sklona tehnologizaciji i samolegitimaciji kao navodno kompatibilna sa ljudskom prirodom, pokazala se na globalnom planu kao glavno oruđe nasilja.

Naša imanentna i diskretna svojstva vezana su za osećanja, nade, zdravlje, motivacije, duhovno uživanje, za emocionalno ispunjenje, naklonosti, za ljubavi, strepnje, intimnosti, vizije, smisao za prvobitno značenje. Ali, ona sve više ustupaju mesto institucionalizovanim simboličkim oblicima, kodiranim i normiranim iskazima koji obično nemaju nečeg zajedničkog sa onim što bi izvorno trebalo da izražavaju, čak se često pretvaraju u njihovu ogoljenu suprotnost.

Otuda je čak i većina akademskih ustanova danas inertna i nespremna da se na radikalniji način suprotstavi poražavajućim efektima takmičarskog racionaliteta savremenog društva. Univerziteti i naučni instituti su hermetični i dogmatični. Šta onda očekivati od drugih ustanova, pre svega političkih i ekonomskih? Sve su manje-više dobile opšti civilizacijski karakter banalizovanog, otuđenog i postvarenog falsifikovanja inicijalnih ljudskih stremljenja. Tzv. otvoreno društvo, lenjošću uma i konformizmom, s jedne, i imperijalističkom politikom, s druge strane, oličenje je hermetičnosti unutar svojih okvira, ali i na planetarnom nivou. Kupovina u supermarketima ima, u tom smislu, vrlo važnu psihološku indikaciju. Naizgled raznovrsna ponuda u stvari je ponuda jednog te istog. Kompanije, ali i političke institucije, imaju koristi od toga što živimo slično, a ne različito.

Lukavstvo zapadnog uma danas uklanja divergentne kulturne tokove i obrasce i sve druge regije duha, ukida svojevrsnu autonomiju prirode i donekle misterioznu stopljenost čoveka sa njom, svodi svu raznolikost bivstvujućeg na jedinstveni zajednički imenitelj. U svojim konkretnim manifestacijama, današnje demokratske tekovine podstiču spoljašnju homogenost, stvarajući atmosferu uniformne kulture, u kojoj ima malo mogućnosti za blistave i neuhvatljive podvige uma, za radikalne pomake koji rezultiraju pobedom ličnosti.

Sloboda, u najboljoj evropskoj misaonoj tradiciji, ipak podrazumeva mogućnost da učinimo nešto od inertnih struktura u koje nas pretvara establišment. Odsustvo fundamentalnih moralnih sudova, kao rezultat praznog pluraliteta, ne stvara organsku, homogenu zajednicu koja gaji univerzalne kulturološke i civilizacijske vrline već rudimentarnu zajednicu sa pukim mehaničkim vezama koje postoje tek kao spoljašnji okvir za izražavanje najrđavijih ličnih sklonosti. Stoga ne iznenađuje da je danas postalo gotovo skandalozno stvari nazvati pravim imenom: političke i ekonomske ucene su dobre usluge i poslovna rešenja, osvajački ratovi i okupacije su humanitarne intervencije i kampanje, zelenaški krediti su pomoć, pljačkanje uvozom jeftinih sirovina i izvozom skupe robe i usluga sumnjivog kvaliteta je poslovanje u tržišnim uslovima, stranci nisu ovde da bi zaradili već da bi nam pomogli i ponudili poslovna rešenja, globalizacija svetskog upravljanja uz ignorisanje interesa lokalnih zajednica je uravnjivanje korporacijske strukture, nesigurna radna mesta su fleksibilni poslovi, otpuštanje radnika je proces povećanja efikasnosti, smanjenje plata je strategija povećanja konkurentnosti, bezuslovno ispunjavanje diktata moćnih je harmonizacija i saradnja. S druge strane, čuvanje interesa malih naroda i afirmacija malih jezika i malih kultura kvalifikuju se kao kriminalno suprotstavljanje međunarodnom pravnom poretku.

Današnji svet je uvreda za demokratiju, izvitopereno shvaćena pravičnost.

Smisao ljudskog postojanja – bar bismo želeli da tako bude – sastoji se u neprestanom približavanju istini, savršenstvu i autentičnom bogatstvu vrednosti. Šansa za male narode nije u poltronstvu koje proizvodi negativnu selekciju već u organizaciji života zasnovanoj na lokalnim, slobodnim i jednostavnim inicijativama, koje nisu po svaku cenu tržišne i do kraja monetarizovane već nastoje da na principima solidarnosti i ravnopravnosti sarađuju sa drugim zajednicama i unutar sebe samih.

Kada ne bi bilo negativne selekcije, tog kancera savremenog sveta, mnogo više pametnih, vrednih i poštenih ljudi dobilo bi priliku da problematizuje diskurse, da potkopava loše strane konvencija, institucija, spoljašnjih priznanja, da nagriza opsene, kastracije, predrasude, da upozorava na opasnosti imperijalnih pretenzija vrednosti, da afirmiše stvaralačku ekstazu životnog procesa izgradnje vrednosti. Takvi ljudi su u stanju da daleko brže i efikasnije preporode društvo nego što su to krediti koji se vraćaju skupim novcem i uvek novim političkim ustupcima.

Spinoza je svojevremeno odbio katedru na Univerzitetu u Hajdelbergu, smatrajući da bi taj angažman ugrozio slobodu njegovog mišljenja. Ali, ozbiljnost i delikatnost ataka na lični duh je u vremenu znamenitog etičara bila neuporedivo manja nego što je danas. U atmosferi dominacije konformizma, porodičnih psihijatara, fizičkih i mentalnih trenera, u duhovnoj situaciji epohe koja podrazumeva lako predvidive poteze i kretanje u diktiranim modelima i pravilima radnog i slobodnog vremena, kada je ugrožena i elementarna svakodnevna privatnost, intelektualac, čvrsto vezan za kompleksnu mrežu formalnih i neformalnih ustanova društvene reprodukcije, živeći u urbanim uslovima, teško uspeva da zadrži i rudimentarne oblike autonomije svakodnevnog života, čime postaje talac sistema, sve nesposobniji da prema njemu zadrži toliko prirodno potrebni kritički otklon. Stoga je danas jedan od najvažnijih zadataka svakog borca za kritičko mišljenje da hrabrošću, odricanjem i nepristajanjem na obrasce potrošačkog života i na ucenu njihovih diktata, reaktiviranjem zahteva za jedinstvo i sklad teorijske i praktičke mudrosti, raskrinkava ovu do tančina isplaniranu igru, tu užasavajuću globalnu strategiju koja nastoji da svakome pruži privid participacije u sistemskim odlukama i samostalnosti u kreiranju vlastite sudbine.

Današnja Srbija, manja od makovog zrna, bez ideje, bez vizije, bez inicijative, radi lojalnosti Zapadu ubija kritički duh svojih građana, a sve koji se tome protive, nastoji da jednom zauvek pošalje u mišiju rupu. Kao da ne shvatamo šta sve vlastitim prirodnim i pre svega ljudskim resursima možemo učiniti. Ono što možemo sami, nikakav Zapad ne može nam pokloniti. Uostalom, odavno je poznato da je na Zapadu besplatan jedino sir u mišolovci.

Nikola Kajtez