Ispit za kult oružja

Krajem avgusta Savet ministara SCG odlučio se na malo neuobičajen korak, doneo je Uredbu o izmenama i dopunama uredbe o vršenju vojne obaveze, iako je novi Zakon o vojsci već uveliko u izradi. Konkretno, iz čitave oblasti koja se u kratkom roku mora reformisati, izvučen je jedan segment - civilno služenje vojnog roka i parcijalno reformisan, u skladu sa preporukama EU.

Zašto se išlo mimo sveobuhvatnog zakona i javne rasprave, objasnio je ministar odbrane Boris Tadić: “Civilno služenje vojske regulisali smo uredbom u želji da što pre izađemo u susret građanima i da tako izađemo iz uskog kruga evropskih zemalja koje ne omogućavaju pravo prigovora savesti.” Međutim, Tadić je rekao još nešto - da smo i do sada imali tu instituciju u našem zakonu, ali da nije bilo nikakvih pojedinačnih načina na koji se vrši civilno služenje vojnog roka što je izazivalo zloupotrebe i od strane vojske, ali od strane građana.

Pa, ne bi se baš moglo reći da smo imali tu instituciju jer postoji bitna razlika između civilne službe i onoga što predviđa još uvek važeći Zakon o Vojsci Jugoslavije iz 1994. godine; tačnije, odredbe člana od 296. do 300. koje se odnose na priznavanje prava na prigovor savesti. Radi se o veoma restriktivnim i rigidnim odredbama koje uopšte ne priznaju pravo civilne službe koja se mora obavljati u institucijama koje nisu vojnog karaktera i u kojima ne rade uniformisana lica sa oružjem u rukama, već čitav svoj doprinos pravu na prigovor savesti daju u okviru mogućnosti da lice služi vojni rok u vojnoj ustanovi 24 meseca, sa jednom jedinom pogodnošću - da ne nosi pušku. Biće da to baš nije modalitet koji moderne demokratske zemlje podrazumevaju, a koga se Finska pridržava još od 1931. godine. Jer, pravo na prigovor savesti je pravo građana da svoju vojnu obavezu zamene, iz različitih razloga (etičkih, moralnih, filozofskih, religijskih i pre svega pacifističkih), alternativnim služenjem u civilnim službama koje moraju u potpunosti biti odvojene od vojnih organa i vojnih jedinica.

Posle 5. oktobra situacija se nije bitno promenila; jedino je u februaru 2001. doneta odluka o amnestiji za prigovarače savesti koji su, po pravilu, završavali u zatvoru. Baveći se problemom civilnog služenja vojnog roka, radna grupa u okviru JUKOM-a priredila je model Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Vojsci Jugoslavije u delu koji se odnosi na dužinu trajanja vojnog roka i priznavanje prava na prigovor savesti, prikupila preko 30 000 potpisa i 15. maja 2001. godine , na Svetski dan prigovarača savesti, predali tu zakonodavnu inicijativu. Tri meseca se predlog nije našao pred poslanicama, a posle pritiska javnosti i konferencije za štampu na Odboru za bezbednost je odbačen.

Šta se promenilo, objašnjava mr Dejan Milenković, ekspert za ovu tematiku iz JUKOM-a.

“Do radikalne promene dolazi zbog prijema državne zajednice SCG u Savet Evrope, jer je to pitanje postalo uslov za prijem. U tom momentu vrše se izmene na čelu Ministarstva odbrane i dolazi Boris Tadić koji je započeo sveukupnu reformu vojske, između ostalog i u oblasti prigovora savesti, a on je ministar koji je veoma svestan tog problema. Još u julu održana je javna rasprava povodom prednacrta uredbe koja je usvojena 27. avgusta, što znači da od tog momenta regruti koji su predviđeni za služenje vojnog roka od septembra, imaju mogućnost da podnesu zahtev, koji odlaže izvršenje vojne obaveze dok se ne donesu uputstva i pravilnici u vezi sa sprovođenjem civilne službe”, kaže Milenković.

Uredba je, po mišljenju stručnjaka, u najvećoj meri u skladu sa evropskim standardima. Pre svega prema Rezoluciji Komiteta ministara SE br. 8 iz 1987. godine koja predviđa da zahtev može podneti lice kako pre vojnog roka, tako i u toku vojnog roka, ali i nakon završetka, dok se nalazi u rezervnom sastavu. Uredba predviđa da se zahtev može podneti do odlaska u jedinicu, ali i u prva tri meseca služenja vojnog roka. Za sada problem predstavlja rezervni sastav, ali će to biti uređeno novim Zakonom o Vojsci Srbije i Crne Gore, jer tek nakon donošenja nove strategije, nove vojne doktrine, a zatim i zakona o odbrani, možemo očekivati potpuno usaglašavanje ove uredbe sa standardima SE.

U ovom trenutku prigovarači savesti mogu da podnesu zahtev za civilno služenje vojnog roka vojnom odseku kod koga se vodi evidencija, a regrutna komisija je dužna da u roku od 15 dana donese rešenje. Komisiju obrazuje ministar odbrane, a u njoj su psiholog, teolog, lekar i dva predstavnika vojnog odseka. Pravo na zahtev ima svako kome filozofski, moralni, religiozni ili neki drugi razlozi ne dozvoljavaju služenje vojnog roka, ali i oni koji to ne žele da čine u vojsci te države, ali svoj doprinos hoće da daju u nekoj drugoj organizaciji gde mogu da obavljaju društveno-koristan rad. Pravo na prigovor savesti nemaju lica koja rade u vojnoj industriji ili na istraživačkim projektima za potrebe vojske, lica koja poseduju oružje ili dozvolu za nošenje oružja, koja su u poslednje tri godine osuđivana za krivična dela sa elementima nasilja, kao ni članovi lovačkih i streljačkih društava.

Međutim, uredba ima i izvesne praznine, tvrdi Dejan Milenković i dodaje: “Još nije jasno da li će komisija odlučivati diskreciono ili će zahtevi biti odbijani samo zbog razloga koji su utvrđeni u uredbi, a koji ne podrazumevaju ispitivanje moralnih ili etičkih pobuda podnosioca zahteva. Postavlja se pitanje zašto se obrazuje tako glomazna komisija u kojoj se nalazi čak pet lica koja odlučuju, a vrlo je lako na osnovu utvrđenih kriterijuma doneti odluku i zbog toga postoji mali strah da će komisija ipak diskreciono ispitivati podnosioca zahteva. Takođe je sporna i odredba o vlasnicima oružja jer postoji veliki broj ljudi koji su do oružja došli nasleđem, posebno kada se radi o trofejnom oružju.

Uredba sadrži i odredbu da će služenje vojnog roka u civilnoj službi ili službi bez oružja biti prekinuto ukoliko vojnik za vreme trajanja službe izvrši radnju koja je protivna razlozima zbog kojih je upućen u tu službu, kao na primer, tuča ili upotreba oružja. Rešenjem se tada prekida civilna služba i takvo lice raspoređuje u jedinice Vojske SCG. Problem kod ovakvih slučajeva je u tome što nije obezbeđena adekvatna pravna zaštita, a povodom ovog rešenja se ne može izjaviti žalba drugostepenom organu, što nije u skladu sa evropskim standardima i tu postoji mogućnost za eventualne dopune Uredbe. Recimo, šta se dešava kada je lice raspoređeno na rad u duševnoj bolnici i kada ga napadne neki od bolesnika, a on je prinuđen da učestvuje u tuči. Sledeći problem odnosi se na formiranje komisije pri vojnom odseku, kao vojnoteritorijalnom organu, a po evropskim standardima mora biti odvojena od vojnih organa. Uredba predviđa da niko od članova komisije ne sme biti vojno lice, što je dobro, ali dva člana predlažu predstavnici vojnog odseka. Time nije u potpunosti odeljeno odlučivanje o zahtevima prigovarača savesti od eventualnog uticaja vojnih organa ali to je verovatno moralo tako da bude zbog ograničenog zakonskog okvira.”

Ipak, činjenica je da svi koji žele da vojni rok zamene civilnom službom, a ne podležu malom broju lica koja nemaju pravo na prigovor savesti, to mogu da urade već sada. Ministar Tadić poručuje da će pitanje organizacija u kojima će se obavljati civilna služba biti uređeno već u novembru i da će tada postojati spisak svih ustanova u kojima je moguće služenje civilne službe. Ono što ministar još uvek ne zna, a što će morati u veoma kratkom roku da se reguliše, jeste da li se radi o osmočasovnom radnom vremenu ili celodnevnom. Ukoliko to bude celodnevna dužnost, imaćemo velike probleme sa kapacitetima, jer postoji veoma mali broj ustanova (bolnice, neki rehabilitacioni centri) u kojima bi lice moglo da boravi 24 časa, a država bi morala da finansira sve, računajući i ishranu koja je otežana i u vojnim jedinicama. Ukoliko se radi o osmočasovnom radnom vremenu i odlasku kući, računajući i slobodne vikende, kao što je to regulisano u mnogim evropskim državama, onda bi moglo da dođe do masovnih zahteva za služenje civilnog vojnog roka.

Vojni analitičar Aleksandar Radić smatra da bi bilo daleko razumnije da je ovaj problem regulisan novim zakonom o vojsci, ali da na Zapadu jednostavno nisu imali strpljenja da čekaju i da nam nameću tempo koji ne uvažava realnost. Međutim, po njegovom mišljenju, Uredba je dobra jer štiti vojsku od pripadnika pojedinih sekti koji su ugrožavali bezbednost drugih vojnika.

“Civilno služenje vojnog roka nije normalno služenje vojnog roka, to je vanredna okolnost koja je ponuđena jednom manjem broju ljudi. Ne nešto što bi trebalo da postane navika nacije. Vojsci su potrebni regruti, postoji mnogo razloga zašto je to tako. Za početak, mi nemamo novca. Vrlo je lepa ideja koju imaju mnogi mladići iz Srbije da neki profesionalac umesto njih bude u vojsci, ali tog profesionalca je potrebno i platiti. A ovo je mala država u veoma složenom bezbednosnom ambijentu i mora da dobar deo nacije bude pripremljen ne samo za klasične ratne uslove, već i u slučajevima elementarne nepogode ili katastrofe. Ukidanje vojnog roka je previše radikalno rešenje za naše prilike i u nekom doglednom roku o tome ne može da se raspravlja. Jednom marginalnom broju ljudi koji može da dokaže da im prigovor savesti ne dozvoljava da nose oružje u ruci, izašlo se u susret tom uredbom. To je u duhu zapadnih standarda koje moramo da prihvatimo, ali to pošteđuje vojsku jedne velike neprijatnosti koju je do sada imala naročito sa pripadnicima Jehovinih svedoka”, kaže Radić.

Da li će se raditi zbilja o marginalnom broju ljudi kojima pre svega verski razlozi ne dozvoljavaju da nose oružje, teško je predvideti u ovom trenutku, ali opasnost od masovnih zahteva za civilnu službu sigurno postoji. Mada svi sagovornici NIN-a ističu da postoji bitna razlika između devet i trinaest meseci (koliko traje civilna služba) i da će većina mladih ljudi želeti što pre da završi svoju obavezu, pitanje je da li će visokoobrazovanim ljudima koji imaju mogućnost da civilni rok služe tako što će predavati na nekom univerzitetu (u svetu je i to moguće) više odgovarati da nose pušku četiri meseca kraće nego da besplatno ili za malu svotu (u Španiji je mesečna plata devet dolara) obavljaju posao za koji su školovani.

“Nema razloga da se masovno pristupi jer je civilni vojni rok 13 meseci, a to će biti destimulišući faktor i glavni razlog za selekciju koji će prihvatiti samo oni koji zaista ne žele da nose pušku”, kaže Radić. Opasnost da će biti ispražnjene kasarne ne vidi ni Milenković: “Ovde još uvek postoji kult oružja. On se menja, manje je ljudi koji uživaju u njemu, ali ih ima. Takođe, u mnogim sredinama se sposobnost za služenje vojnog roka indentifikuje sa spremnošću jednog mladića da bude prihvaćen.” “Civilno služenje vojnog roka neće biti nimalo lako”, tvrdi ministar Tadić. Međutim, izvori NIN-a u Ministarstvu odbrane kažu da su potpuno spremni da prihvate i masovne zahteve za civilnu službu, jer je SCG u problemu sa prevelikim vojnim kontingentom, koji se sa 78 000 vojnika mora prvo smanjiti na 50 000, a tokom daljih integracija i na 30 000. Besplatna radna snaga koja će se dobiti, dobro će doći državi jer čak i razvijena Nemačka ne ukida vojnu obavezu upravo zbog “prigovarača savesti” na kojima im počiva skoro cela zdravstvena služba.

Međutim, Radić smatra da postoji bitna razlika između evropskih primera i onoga što čeka nas: “Na Zapadu je mnogo duža tradicija, to funkcioniše uhodanim mehanizmom, najčešće ih koriste bolnice kao besplatnu radnu snagu. A kod nas postoji mnogo ljudi koji misle da bi civilno služenje vojnog roka moglo da bude mehanizam za izbegavanje služenja vojnog roka i često sam slušao ljude koji maštaju da bi mogli da dođu u Beograd u neku bolnicu, a da onda uz malo novca koji bi nekome da- li, sve to pretvore u farsu. Zbog toga država mora da kontroliše kako se to sprovodi u delo, a sa druge strane, mora da se proveri koliko je neko iskren u svojim uverenjima.”

Kako će sve to funkcionisati u praksi ne zna još uvek ni ministar Tadić, a čeka se uputstvo o korišćenju Uredbe koje bi trebalo da bude gotovo početkom novembra. Tada će se znati gde i pod kojim uslovima prigovarači savesti mogu da služe vojni rok, ali i sudbina svih onih koji su u vreme ratnih sukoba izbegli iz zemlje i koji ne mogu da se vrate zbog neregulisanog vojnog roka. Kao jednu od mogućnosti Ministarstvo odbrane im nudi civilnu službu pri ambasadama i našim predstavništvima u zemljama u kojima trenutno borave. Zašto da ne, u svetu se civilna služba može obavljati ne samo u domaćim nevladinim organizacijama, već i u stranim.