Patrijarh Koštunica na potezu

Šta Srbija mora (u)činiti povodom optužbi iz Podgorice da postaje “pravoslavni Iran” i da ne odustaje od “velike Srbije”

Crna Gora je u zajednicu sa Srbijom unela vekovnu poludržavnost i državnost. To je istorijski fakat. I zato Crna Gora ima pravo – ako se, unutar sebe, oko toga demokratski i većinski dogovori – i da je povrati. Iz Srbije ovo niko od pameti i uticaja ne osporava i dobro je što ne osporava. Problem je u tome što je “obnova državnosti” – u viziji i nastupu nekih ključnih ljudi Đukanovićevog Pokreta za nezavisnu i evropsku Crnu Goru – sve više i sve očiglednije unapred isplanirani i laboratorijski već isprobani atak na Srbiju.

Koordinator Pokreta Rade Bojović Srbiju već “raspinje” i gebelsovski. Po principu: što veća laž, to... Punim ustima izgovara da je u toku nezaustavljiva klerikalizacija Srbije i da zvanični Beograd želi da od nje napravi “pravoslavni Iran”. Pa još – osokoljen gromkošću sopstvenog tužilačkog nastupa i pasivnošću zvaničnog Beograda, koja je izgleda izvedena iz onog biblijskog “Oprosti im, Gospode, ne znaju šta čine” – kliče kako današnji “beogradski unitaristi predvođeni premijerom Koštunicom” uveliko rade na “planu politike diskreditacije i destabilizacije Crne Gore”. Kako Koštunica samo nastavlja Miloševićevu “hegemonističku i asimilatorsku politiku” i kako, upravo zato, ima podršku Srpske pravoslavne crkve koja je “zakleti protivnik crnogorske države, nacije i crkve”.

Kliče Bojović, kao da američki ambasador Majkl Polt, OEBS-ovac Mauricio Masari i poslovično anstisrpski lajavi međunarodnokrizni DŽejms Lajon, ne bi – kad bi išta od ovoga bilo istina – već odavno zazvonili na uzbunu. Mnogo većim i moćnijim zvonima.

Da sve bude gore, ne nastupa Bojović na svoju ruku. Jer, i glavni Đukanovićev propagandista Miodrag Vuković otvara svetu oči “da je Srbija uveliko teokratska država u kojoj SPC odlučuje o svemu”... Kao da Vuković faktički ne podmeće da pravi predsednik Srbije uopšte nije Boris Tadić već patrijarh Pavle. Kao da, zapravo, ne lukavi da je Koštunica pravi šef teokratske Srbije i pravi patrijarh. Samo što to patrijarhu Pavlu još niko nije javio.

Sve ovo moguće je jedino sa suštinski antisrpskih i prema Srbiji, blago rečeno, ne baš prijateljskih pozicija. Zato ona više nema pravo da Bojovićima i Vukovićima podmeće i drugi obraz. Stvari su, iako poput njih dvojice zasad na rečimane nastupaju ni sam Đukanović, ni predsednik Crne Gore Filip Vujanović, otišle predaleko.

Stvari su otišle tako daleko da Srbija više ne sme ćutati. U uverenju da državi koja drži do sebe ne priliči da reaguje na provokacije Bojovića i Vukovića.

Došlo je vreme da zvanični Beograd sa obe grešne noge zagazi u blato koje mu se podmeće.Sa punom svešću da na državnom odvajanju od Srbije ne rade braća po krvi i jeziku i da Crna Gora – sa Bojovićima i Vukovićima u vrhu piramide vlasti – nikada neće biti iskreno sa Srbijom. Niti ono što je vekovima bila za sebe, sav svoj narod i sve svoje vladike-gospodare i kralja Nikolu: srpska država. Druga srpska država.

Još gore: da sa Bojovićima i Vukovićima ponovo nezavisna Crna Gora može biti jedino antisrpska tvorevina, sklona svim mogućim, i otvorenim i potajnim, alijansama mimo Srbije. I protiv Srbije.

Tvorevina u kojoj će Srbi i njihove stranke, a i SPC, biti stalno i sistemski potiskivani, marginalizovani i progonjeni. Permanentno na udaru kao antidemokratske, anticrnogorske, antidržavne i remetilačke snage protiv kojih su sva sredstva i dobra i dopuštena.

Po svojoj suštini: država koja će stalno biti u iskušenju da se u svom postavljanju prema Srbiji i Srbima ponaša poput Hrvatske i da se udružuje sa Zagrebom, Sarajevom i Tiranom.

Tvorevina koja bi – kad god joj to zatreba – i “savez nezavisnih država”, koji Srbiji uporno nudi, proglašavala tek novim derivatom fantomske “velike Srbije”.

Krajnji je stoga čas da Srbija – kao što je to kako-tako već uradila povodom Kosova i Metohije – definiše makar svoj program – minimum i povodom sudbine državne zajednice i državno-istorijskih ambicija Đukanovićeve Crne Gore. A da njegovom Pokretu, i pre toga, na nedvosmislen način stavi do znanja: radite, gospodo, svoj posao, samo – bez laganja, podmetanja i kleveta. I: ne pokušavajte da sa ramena “pravoslavnog Irana” skočite do “obnove državnosti”, niti da Srbiju (zlo)upotrebite protiv Srba-Crnogoraca, njihovih stranaka, organizacija i interesa.

Srbija u svom programu, naravno, ne treba da se ravna čak ni prema Đukanoviću, pogotovo ne prema Bojovićima i Vukovićima, već primarno – prema celokupnoj svojoj istoriji i istoriji Crne Gore. Prema transgeneracijskim procesima i budućnosti obe zemlje. Nijednog trenutka ne gubeći iz vida da njen interes za zajednicu sa Crnom Gorom ne može i ne treba da bude veći od interesa Podgorice i Cetinja. Nego samo: jednak i recipročan.

U svakoj, pa i najlabavijoj zajednici sa onima koji su spremni da joj podmeću kako je i Marovićeva državna zajednica, koja hvata vazduh poput ribe na suvom, tek zakamuflirana “velika Srbija” iz koje treba što pre bežati – iako i sami (Vuković) priznaju da su i Crna Gora i Srbija u SCG “gotovo nezavisne države” – Srbija može jedino gubiti! Ne samo istorijsko vreme. Zato što bi pored sebe imala partnera na kojeg nikad ne bi mogla da se osloni. Kojem ni leđa, kad bude gusto, ne bi smela da okrene.

I nema mesta iluzijama. Uprkos tome što sebi ne dozvoljava da se spusta na nivo ni Ranka Krivokapića, ni Jevrema Brkovića, pravi vođa antisrpske frakcije, kao i celog Pokreta, nije niko drugi do – Milo Đukanović! Kad bi bilo drukčije – i Bojović i Vuković bi već javno dobili makar “ukor pred isključenje”.

Ovo nijednog trena ne treba smetati s uma zato što Srbiji sa antisrpskom Crnom Gorom nije potrebna ni ovakva ni bilo koja druga državna zajednica, a ni “savez nezavisnih država”! Biće joj sasvim dovoljni i – dobri i korektni međudržavni i susedski odnosi.

A za bratsku Crnu Goru Srbija sva vrata treba da drži trajno otvorena. I istodržavna. I saveznička međudržavna.Bratsku Crnu Goru Srbija treba i da strpljivo čeka. Koliko bude potrebno.

(Autor je odgovorni urednik “Večernjih novosti”)