Izbačen iz obdaništa

Dok ministar Ilić ne štedi reči, drugi ne štede pomoćnike. Tako je zbog psovki i jedne pretnje ubistvom, kojima je Ilić u slast počastio novinare Televizije B92, a doskorašnji pomoćnik ministra za kulturu Bora Đorđević ih odobrio i začinio sa “stoka izdajnička”, pomoćnik je kažnjen otkazom. “Nisam ja mali”, kaže Đorđević. “Zadržavam pravo da mislim svojom glavom.” Mirno je pokupio svoj rokovnik u kom uredno piše sve po redu šta je za kulturu, mlade i rokenrol uradio dok je “bio na vlasti” i otišao da predahne u kladionici u kojoj sme da priča šta hoće i još zarađuje. S ministrom, kome su usta i dalje puna hvale o Bori, triput se poljubio na rastanku u nezapamćeno prijateljskom silasku s vlasti i pomirljivom primanju otkaza.

- Bio sam danas sa Kojadinom, popili smo kafu i prijateljski se rastali. Naravno. Kojadin i ja se družimo trideset godina i ništa neće pokvariti naše prijateljstvo. Normalno je da ja ostajem pri svojim stavovima i pri svom rečniku koji možda nije primeren funkciji pomoćnika i koje je verovatno primorao Kojadina na takav postupak. Ja mu to ne zameram, ali ostajem pri svom stavu, jer govna smatram govnima i nazivam ih govnima.

Iz rokovnika dalje čita svoje rezultate tokom rada “u ime naroda”:

- Deluje minorno to što sam uradio. Nisu to velike stvari. Sitne su, ali su važne. Princeza Linda Karađorđević je bila na Kosovu i donela je trake koje je trebalo prebaciti na drugi sistem. I to sam uspeo tako što sam pronašao čoveka, platio iz svog džepa, pa posle refundirao. Princeza Linda je uspela da u engleskom Parlamentu zastupa našu istinu o Kosovu i da pokrene debatu. Najlepša stvar koju sam uradio jeste kad je dvoje studenata Fakulteta dramskih umetnosti trebalo da putuju u Amsterdam na projekciju diplomskog filma, falile su pare, i to u poslednjem trenutku, pa je sponzor njihovog putovanja bila kladionica Lavovi kojoj ne mogu da se zahvalim koliko su pomogli. Snalazio sam se na razne načine.”

Na primer?

- Pomogao sam grupi Edžesburn da dobije neku sitnu kintu da im se nađe za viršle na benzinskim pumpama dok putuju na festival. Taj problem sam rešio tako što sam angažovao Ganeta Pecikozu, menadžera Riblje čorbe. Gane je sa svog računa isplatio.

Bilo je i onih situacija kad je i samo mišljenje ili pojavljivanje uvaženog rokera iz kabinetske fotelje bilo dovoljno. Tako je u dva navrata sprečio “otimanje KST-a”, najstarijeg studentskog kluba. Išao je da otvori Sajam knjiga u Srpskom Sarajevu. Borio bi se, kaže, i protiv piraterije, ali su mu za to bile potrebne odrešene ruke. Pa je umesto distributera, pomogao uličnim sviračima. I to je nešto.

- Organizatori Edžita-a tražili su od mene saopštenje da je taj festival od izuzetnog značaja, koje sam, naravno, dao i tako je Ministarstvo kulture doprinelo da se ova manifestacija oslobodi političkih gluposti i dobije mesto koje zaslužuje.

Postarao se, ipak, da njegovo službovanje ostane upamćeno i po nečemu dugoročnijem, poput zakona, pa je inicirao njegove izmene u korist sprečavanja monopola u kulturi.

- Savez udruženja estradnih umetnika Srbije držao je monopol tako da niko nije mogao da putuje u inostranstvo bez njihove licence. Držao ga je, zapravo, Branimir Đokić. Ukazao sam na lopovluk i jedno katastrofalno stanje u kulturi, promenili smo to tako da sada udruženje kojem umetnik pripada stoji iza njega. Ne može čovek koji ne zna gde je Muzička akademija odlučivati o tome da li će i gde nastupati jedna Bilja Krstić?”

Mislili su da mu nije dobro kad je jedno jutro došao u kancelariju pre jedanaest, ali je za razliku od svojih kolega iz Ministarstva, Bora radio i posle ponoći.

“Pomogao sam klincima iz Ripnja da tamo naprave gitarijadu, a mislim da bi se Englezi usrali od sreće da imaju manifestaciju koja traje toliko godina kao što je Zaječarska gitarijada. Prošle godine je bila pristojna, a ova se približila onome što je nekada pratilo Gitarijadu. Iduće godine treba da dođe Klepton. I ako me budu poslušali, a verujem da hoće, ta tri dana Gitarijade biće zaječarska gitaroška republika, gradonačelnik će biti glavni čovek Gitarijade.

Rekli ste da novac niste dobijali, da vam više od ovog uticaja i moći ne treba i da vam je jedini motiv da radite u Ministarstvu bio da pomognete ljudima. Kome niste izašli u susret?

- Razne stvari su mi pisali i ima bisera – jedan me nedavno obavestio da Kusturica treba da snimi film o njemu. Pederi i lezbijke su hteli da otvore svoj radio što, naravno, nisam podržao, jer zamislite da oni otvore radio, pa sutra bi ga tražili i pedofili i tako redom? Nije bilo problema, to su sitne stvari... Ali meni je to mnogo značilo. Zato sam se i prihvatio ovog posla, da pomognem ljudima. Kad pogledam, samo sam navukao neprijatelje. Za ovo što sam rekao, međutim, ljudi mi čestitaju na ulici. Išao sam privatno u Skupštinu, pa i tamo s kim god sam razgovarao pozdravili su. Jedan od poslanika mi je rekao da sve to isto misli, ali ne sme da kaže, jer je akademik.

Ali nisu pozdravili vašeg sugrađanina Velju, niti su njega smenili?

- Nisam podržao Velju zato što je moj Čačanin, već zato što putujem i vidim da su izgrađeni mnogi putevi, on radi svoj posao, ali čovek tako reaguje. Sve što je dobro kod nas se podrazumeva i samo čekamo nešto loše da bismo kritikovali. Velja je važniji od mene, dobro radi svoj posao i ne treba da bude smenjen zbog toga što je rekao istinu. U toj se priči ja ne pitam. Sa Veljom sam veoma dobro sarađivao.

A s kim niste dobro sarađivali?

- Dinkić je najpre ukinuo socijalno i ostalo za umetnike, ako hoće mogu sami da ga uplaćuju, pa je onda propisao da moraju da uplaćuju i visoku kaznu ako to ne čine. Ja jedva čekam da odem u zatvor, jer mi ne pada na pamet da uplaćujem i radiću sve na crno, jer on i njegovi zakoni... Nije mala stvar kad ti crna mačka pređe put, a kad ti Dinkić pređe put – ne ostaje ništa. Taj čovek mažnjava u svim segmentima, u kojoj god hoćeš strukturi društva. Šta misliš, da li je čudno što su u Beogradu jedan pekar i jedan mesar prebili finansijsku ili što je onaj čovek u Gornjem Milanovcu pukao, pa uzeo pištolj i otišao u opštinu? A hteli su da ga kazne sa sto hiljada dinara što je dva dana zakasnio da plati PDV za koji niko ni dan-danas ne zna šta je. Kad će popucati po svim šavovima, to se ne zna, ali trenutak nije daleko.

Kad na jednoj strani imate ljude koji će pokrasti sve što se pokrasti može – Labusa i Dinkića, na drugoj strani ministra spoljnih poslova koji pljuje svoju zemlju gde god stigne, to je sukob različitih interesa i kako to funkcioniše, to sam bog zna.

Do kada će opstati ta vlada?

- To ni policija ne zna. Mogla bi lepo da funkcioniše uz izvesne rezove. Sve što se dešava na političkoj sceni Srbije tera vodu na vodenicu radikala i mislim da će pobediti na sledećim izborima i da će oni sastavljati vladu. E, tu vladu da vidim, pa da umrem. Tako je trebalo da bude.

Kada bi neka buduća vlada ponudila Bori da opet bude nešto, pomoćnik ili ministar kulture?

- Ne bih. Možda neki savetnik za kladionice, mada to već jesam. Mogao sam da se stalno zaposlim u Ministarstvu kulture, ali nisam, niti bih, jer ne bih mogao da budem službenik i slušam one koji drugačije misle. To ne bih u životu.

Đorđević za sebe kaže da je muzičar, književnik, novinar, pomalo karikaturista, glumac, fudbaler, džudista, ribolovac. I da uz sve to funkcija pomoćnika ministra nije nimalo uticala na njegovu karijeru(e), osim što lepo stoji u ovoj opširnoj biografiji.

- Da sam radio neki odgovorniji posao, ne bih stizao da se bavim muzikom, oduzimalo bi mi vreme. Ovako, ne. Snimamo novi album.

U međuvremenu, Riblja čorba je ušla u udžbenik istorije za osmi razred, muzičkog za srednje škole i kažete da ste veoma polaskani time, te da ćete biti veoma srećni tek kad uđete u lektiru. Ipak, najavili ste da ćete zbog otkaza ići u MENSU, na test inteligencije?

- Nešto sam žirirao na Pivskom festivalu i dobio sam majicu, dečko me pitao da li bih se testirao, pa mi je palo na pamet da ako ispadne da sam glup, sačekam otkaz, a ako ispadne da sam pametan, odem sam.

Ja sam dečko dijabola,

izbačen iz obdaništa,

ulica je moja škola,

od zvanične nemam ništa.