Multinacionalke, profit i mi

Teško je zamisliti nekog seljaka da se hvali kako je transparentno prodao svoju dedovinu. Nova vlast upravo to čini ali je svojim novogovorom do te mere uspela da zbuni i stručnu i nestručnu javnost, da niko više ne pita ono što je bitno - zašto mi to uopšte prodajemo i šta će biti sa nama kada sve rasprodamo. LJudi se zamajavaju - tačnije zamajavaju ih - pričama o tome gde idu pare od prodaje i pošto se preduzeća prodaju. Razume se i to je vrlo važno ali suština nije u tome. Suštinsko pitanje je gde ide profit posle prodaje a ne gde idu pare od prodaje. Cilj ekonomskog delovanja je sticanje (a ne otuđivanje) kapitala upravo zato da bi se iz njega izvlačio profit. To važi i za pojedinca i za kolektiv. Biti ili ne biti u posedu neke imovine je ono što određuje ko će biti gazda a ko radnik/nadničar, ko vlasnik stana a ko podstanar, ko domaćin a ko napoličar. Protivno svakom zdravom razumu mi prodajemo imovinu koju smo decenijama stvarali i, umesto da iz nje izvlačimo profit, sebe dobrovoljno stavljamo u poziciju nadničara, napoličara, podstanara.

Koliko su nam za to platili? To je sad ono drugo pitanje koje se potura kao prvo, ali odgovor je u svakom slučaju - ispod cene. Jer čak i od prodajne cene koja je navodno uspešna, treba odbiti honorare procenjivača, revizora, oditora, posrednika, konsultanata - a radi se o milionskim sumama u evrima. To je vidljiva strana troškova, a o nevidljivim nagodbama, pogodnostima i primanjima možemo samo nagađati. Ono što ostane od prodajne cene otići će za popunjavanje nekih rupa u budžetu, možda za “edukaciju” radnika kako da sami sebe zaposle i, verovatno, za ulaganje u infrastrukturu. Ovo poslednje je posebno problematično. Naime, klasične kolonijalne sile su na kolonizovanim teritorijama bar o svom trošku gradile železnice, puteve, mostove, jer im je to bilo neophodno da bi izvlačile profit iz kolonija. “Strateški partneri” čak ni to neće, već ćemo mi finansirati infrastrukturu kako bi im obezbedili povoljnije uslove za poslovanje i izvlačenje profita.

Pošto rasproda ono što su građani ove zemlje decenijama stvarali svojim radom, vlada će početi da prodaje i ono što je usud dodelio ovom tlu. Uskoro ćemo od “Koka-kole” kupovati našu vodu kao što od Lafarža već kupujemo naš cement.

Ubeđuju nas da je naš problem što smo u zakasneloj tranziciji i da bi sve bilo bolje da smo počeli da “tranzitiramo” zajedno sa Poljacima, Česima, Mađarima. Za informaciju gospodinu Janićijeviću (“Pojmovnik naših zabluda”, NIN br. 2749) koji ističe Poljsku kao primer koji bi trebalo slediti, stopa nezaposlenosti u toj zemlji iznosi, prema izveštajima MMF-a, 18,3 odsto, reformatore na čelu sa Lešekom Balcerovičem građani optužuju za “holokaust nad poljskim narodom”, a samog Balceroviča nazivaju “Mengeleom poljske privrede”. Samo, šta im to sada vredi. Za nas možda još postoji neki tračak nade, možda će se ipak naći neko da zaustavi ovo ludilo.

Zoran Radulović,
Beograd