Gorki ukus Slobode

Borbu Vojvodine sa plavnim, ravničarskim rekama vode njeni ljudi odvajkada. Najplodnija ravnica nije nastala slučajno. Naprotiv. Otimanje crnice od močvara i bara bila je veoma precizno isplanirano, a žrtve – bečki, peštanski i srednjoevropski iskalkulisane, jednako kao i dobit. U početku su to bili kažnjenici što su ljudskom, ropskom silom okretali pedale velikog točka i krčili kanal, sahranjivani tu, na licu mesta pored mašine, kasnije bezemljaši, nadničari i na kraju slobodni ljudi, kopajući i umirući od tuberkulozne groznice, pa je ostao amanet da se ta zemlja neće lako dati, jednom tako strašno oteta od vode kroz „kubike i jektike”.

Užas poplava i iskonski strah od nadolazeće vode traje generacijama. A generacije su toj borbi davale svoj doprinos: pre svih, Jožef Kiš, idejni tvorac i otac Francovog (Velikog) kanala, a onda Janoš Spaček koji je mapirao Dunav između Beograda i Pančeva, Jožef Fišer, što je razradio detaljan plan regulacije Tise, Pavle Petrović, sa rešenjem alibunarskih močvara, Anatol Katona, koji je upravljao Gornjotorontalskom vodnom zadrugom sa 500 000 jutara zemlje i ukazivao na propuste i korupciju u izgradnji nasipa, tako da je 1879. godine 60 000 ljudi ostalo bez kuća u izlivanju Tise, pa inženjer Nikola Mirkov, tvorac savremenog sistema kanala Dunav-Tisa-Dunav. Za sto godina, od 1845. do 1945. u Vojvodini je osnovano 110 vodnih zadruga organizovanih za borbu sa poplavama od vodotokova, ili unutrašnjih voda. Vojvodina, dakle, dobro zna šta je voda. Opasna voda.

A mostovi njeni govorili su da je došlo jedno bolje vreme. Za 10 godina (od 1971. do 1981) samo preko Dunava, nekad nepremostivog, sentandrejskog i čarnojevićevskog, podignuto je šest asfaltnih, širokih, velikih mostova: kod Bačke Palanke (1971), Bezdana (1974), Beške (1975), Kovina (1976), Bogojeva (1980) i Novog Sada (1981), u ukupnoj dužini od 7007 metara. Od vlastitih para.

Most Slobode, princ među njima, nastao je u romantičnom uzdahu Novog Sada pritisnutog dalekim smogom, prema zelenim obroncima Fruške gore, tamo, ka Zmaju, Branku, manastirima, Krušedolu, Televiziji Novi Sad, institutima, jugu, ka balkanskim putevima. Ili, kako reče Judita Sabo: „Grad se vekovima pripremao za veliki skok preko reke”. Nakon pet idejnih rešenja, Skupština opštine Novi Sad, decembra 1973. godine donela je odluku o gradnji mosta, prema nacrtu akademika Nikole Hajdina. Izvođač radova bila je „Mostogradnja”, uz angažovanje firmi iz Mađarske („Ganc Mavag” isporučio gornju, čeličnu konstrukciju mosta i dva šezdesetmetarska pilona – stuba) i Švajcarske („Stalton AG”, izradio kose čelične zatege – užadi). U senci impresivnog zdanja ostala su neopravdano nezapažena dva tunela na Trandžamentu, dve petlje, dva podvožnjaka, koji su sa svojom gustom mrežom instalacija postali svojevrsni ekološko-građevinski ukras i omogućili razvoj sremske strane oko mosta (održavanje moto trka, novo stambeno naselje na Mišeluku, razvoj Bukovca i Petrovaradina, Fakulteta za uslužni menadžment, brza komunikacija sa zdravstvenim institutima u Sremskoj Kamenici). Most Slobode započeo je svoj život 23. oktobra 1981. godine, na Dan grada heroja, iste one godine kada je Novi Sad dobio i novu zgradu Srpskog narodnog pozorišta, Sportski i poslovni centar Vojvodina (SPENS), novu Te-To termoelektranu, hotele, studentski dom i stvarno postao privredni, ekonomski, kulturni i politički centar Pokrajine, znan po specifičnoj višenacionalnoj zajednici i toleranciji na širim prostorima nego što je bio okvir tadašnje zemlje. Ne dočekavši da odraste, nakon nepunih 18 godina, most Slobode, zbog neslobode da se odupre neslobodi, srušen je NATO bombama 3. aprila 1999. godine. I ne samo on. Sa novosadskim mostovima srušeno je lakoverno i tipično „novosadsko” uverenje da će Novi Sad i Vojvodina moći da predstavljaju samodovoljnu oazu u paklu koji je, navodno „negde drugde”, a u stvari bio je odavno tu, pred vratima, skoro kod Bačke Palanke i preko drugog jednog mosta. Rušenje novosadskih mostova uticalo je da se Novi Sad priseti da sloboda ima cenu, da nema ničeg više opraštajućeg za neodlučnost, bezobrazluk, pokušaj prevare i uzurpaciju tuđeg. „Ko u tuđi vrt uđe, crn lebac mesi, u crnom plehu, ej, ne poželi ništa tuđe, svi smrtni gresi u tom su grehu!” (Đorđe Balašević).

Ne trebaju Novom Sadu i Vojvodini nikakve proslave „otvaranja” mostova. Ne zbog toga što mostovi pripadaju jednako svim građanima, ili što im je još u sećanju ona koju je, odmah posle bombardovanja, priredio jedan bivši predsednik Srbije, uz neprimerni „montažno-demontažni drumsko-železnički” most, da nikad ne nadoknadi čuveni Žeželjev most, nego zato što je most Slobode rekonstruisan međunarodnim novcem i pameću, pošto smo mi naše potrošili, pa tako simbolično postaje ne samo „naš“, novosadski, vojvođanski, srpski, republički, nego – svačiji, građanski, evropski, globalni. To je most koji nas vraća tamo gde smo bili, sa jednim tragičnim iskustvom više. Most koji nam daje novu šansu, ako smo iz prethodnih godina izvukli neku pouku. Zato, umesto traženja ličnosti za „ceremoniju” (predsednik Republike, gradonačelnik, degradirani vojvođanski rukovodioci), možda bi bilo najbolje da se jednostavno uklone prepreke na Bulevaru oslobođenja kod Limanskog parka i gore, sa kameničkih tunela, pa da slobodno krenu vozila i pešaci preko mosta. Jer, dosta je bilo pretvaranja. Svakom je jasno da u pitanju nije ništa novo, niti ništa za hvalu, nego za opomenu i zahvalu, a naša stvarnost ne garantuje neke nove (ne)prilike. Toga dana, preći ću most sa, ipak, gorkim ukusom njegove i moje Slobode.

Dr MIROSLAV ILIĆ