Otpisani, Treći deo

Izvesno vreme sam, sticajem raznih okolnosti, bio isključen iz ovdašnjih političkih dešavanja. Kada sam se vratio u našu stvarnost, sačekala su me brojna iznenađenja. Koštunica je, primera radi, išutirao kadrove SDP-a iz struktura vlasti budući da ta partija nije htela da podrži donošenje Zakona o NIS-u. Ličilo je na (obećavajući) veliki prelom. Ali može se ispostaviti kao mačji kašalj. Jer su se kadrovi između vernosti partijskom programu SDP-a i vlasti gotovo listom opredelili za ovo drugo.

Opet, s druge strane, treba sačekati da se vidi kako će završiti skandalozna afera na relaciji Dinkić – Davinić. Javnost dobro zna o čemu se tu radi. Naime, Dinkić je otkrio brojne slučajeve nenamenskog, rasipničkog trošenja buyetskih sredstava u Davinićevom ministarstvu vojske državne zajednice; pomenuti Davinić odbija svaku odgovornost, neće da podnese ostavku na funkciju, tužiće Dinkića za odavanje vojnih tajni u vezi s kupovinom gaća i čarapa. Prolog je završen Davinićevim isključenjem iz G17 plus, što pokazuje da ni ta partija nije pošteđena unutarstranačkih obračuna na crti urušavanja i ono malo preostalog ugleda.

Ipak, i u tim novim okolnostima, Dinkić preti da će srušiti vladu u kojoj je ministar ukoliko se Davinić ne procesira kao demijurg najveće pljačke veka. Koštunica i Tadić su dovedeni pred svršen čin: da bi odvratili Dinkića od namere političkog samoubistva uz odgovarajuću kolateralnu štetu, oni su odlučili da žrtvuju Davinića, pa šta košta neka košta. Nije im nikakav rod da se zbog njegove sudbine posebno štrecaju. Davinić, međutim, ne odustaje. Ako već mora biti ustreljen, neka mu bar ne vezuju oči kako bi znao kad treba da klikne demokratiji. U tom preduzeću on se uzda u Crnogorce. Nije mu baš pametno. Zar nije čuo šta se dogodilo Šćekiću?!

Čitava ta kaša me je podsetila kako ovdašnji tabloidi već prilično dugo ministru vojnom tepaju Prle. Simpatično. Ali uz dodatak pomalo neveselih asocijacija. Jer, kao što većina čitalaca zna, Prle je bio jedan od junaka televizijske serije Otpisani. Drugi se zvao Tihi. Serija se, dakle, zasnivala na žanrovskoj formuli bodz-bodz u isto vreme kad je ona bila zakon u holivudskoj filmskoj produkciji. Radi se o tome da se dramska intriga zasniva na dva sudbinski povezana lika potpuno suprotnih karakteristika. Prle je, u domaćoj varijanti, bio šarmantno spadalo iz nekog beogradskog predgrađa, dok je Tihi više vukao na intelektualnu stranu s ideološkim predznakom. S tako profilisanim likovima Otpisani su bili prva – možda i jedina – serija akciono-populističkog, žanrovskog usmerenja, pa nije nimalo čudno što doživljava stalne reprize.

Scenarista Otpisanih bio je Dragan Marković, čovek različitih ambicija i funkcija, no rasni novinar u duši. On je, uz recimo Voju Nanovića, bio jedan od otpisanih u stvarnom životu. Bio je ubeđen da se priča o beogradskim ilegalcima, bez obzira na mogućnost njene dalje komercijalne eksploatacije, završava danom oslobođenja. Kako sam bio prilično blizak Markoviću kao svom novinarskom ocu (prve decenije moje karijere vezane su isključivo za njegovo ime), predlagao sam mu da seriju produži i na mirnodopsko vreme socijalizma, nesvrstanosti i usmerenog obrazovanja.

Koliko se još sećam, imao sam originalnu zamisao za taj sikvel (nastavak). Posle rata, kao njegovi heroji, Tihi i Prle zauzimaju značajne pozicije u hijerarhiji nove vlasti. Partija im pak poverava različita zaduženja. Intelektualac Tihi postaje partijski ideolog, tumač revolucije koja teče, dok Prle, kao avanturista bez mane i straha, dobija poverljivo zaposlenje u tajnoj policiji, tada zvanoj Udba. Život ih je, dakle, odveo na različite strane. Ali, ne. Ponovo se susreću na Golom otoku. Prle je tamo žovijalno-cinični upravnik kažnjeničkog logora, a Tihi na tu pustu stenu stiže u statusu administrativno osuđenog ibeovca, kao mentalni staljinista do srži koji odbija da revidira. Moglo je i obrnuto, ništa ne bi smetalo. No, svejedno – i ovako i onako priča o trećem nastavku Otpisanih ostala je samo tema za prekraćivanje vremena u bašti Šumatovca. Marković je izgubio članstvo u CK SKS, penzionisan kao direktor Politike, povukao se u neko selo podno Kosmaja i, nedugo potom, umro. Osim toga, i nije bilo vreme za ovakav nastavak serije. Bilo je neko drugo vreme.

Sukob Dinkića i Davinića metaforično oživljava tu staru priču. Evo novog sinopsisa: Prle i Tihi bezbedno prolaze kroz godine informbirovskih obračuna. NJihova dalja sudbina je tipična po metod negativne selekcije u kadrovskoj politici titoističkog perioda. Mada je problematično pismen, i bez obzira što se pouzdano zna kako je u predratnom životu jedino razgledao sličice u Mika Mišu, listu sa stripovima, Prle postaje diplomata, onda stručnjak-savetnik u raznim međunarodnim kriznim grupama, vremenom stiče pravo na penziju u dolarima, vraća se u zemlju da uzgaja bele rade. Tihog šalju da završi studije ekonomije, pa će onda negde da ga rasporede. Ali, taj potencijalni mislilac postaje novolevičar, zalaže se za novo čitanje ranih radova Marksa i Engelsa, evrokomunista, mogući disident. Nije mu to smetalo da se, jednog trenutka, kandiduje za komunističkog gradonačelnika Beograda.

Onda je Tito umro. Zemlja je počela da se raspada. Utopija socijalističkog besklasnog društva izgubila je svaku privlačnost. Stiže i 9. mart, koji se proteže do 5. oktobra. Kraj za Tihog i Prleta? Ni slučajno. Poput mnogih drugih, koji su se podjednako istakli u raznim ideološkim komisijama, oni uspešno peru svoje prethodne biografije predstavljajući se sada kao rođene demokrate sa dna kace. A to što ste bili komunisti, a?! Pa, znate, moralo se. Ali, znate, podrivali smo sistem iznutra kako bi mu, poput poslovičnih crva iz švajcarskih sireva, dali specifičan, pikantan ukus.

Elem, oni započinju nove karijere u novoj vlasti. Čak osnivaju u posebnu ekspertsku partiju, koja ima slab, praktično nikakav ugled u biračkoj javnosti, ali se, kako-tako, instalira kao nadzornik svih finansijskih tokova male zemlje u bolnoj tranziciji. Nekim slučajem, događalo se to u vreme nastanka raznih ekstraprofitera, tajkuna koji su se volšebno obogatili preko noći dok je narod siromašio pod sankcijama i bombama. Takav duh vremena utiče na naše junake. Sklon da uvek ide prečicom, protiv pravila, Prle se odaje korisnim malverzacijama, prima tri-četiri plate za fiktivna zaduženja, otuđuje armijsko lož ulje, i sklapa dilove sa uspešnim biznismenima, naručujući od njih vojnu opremu, čarape i gaće, koja bi zadovoljila i potrebe snaga NATO-a. Kada se zavera otkrije, oni biznismeni traže da vlada poštuje sklopljene milionske ugovore jer je u tome smisao demokratije.

Tihi je inače sačuvao moralnu čvrstinu, koja se pežorativno naziva dogmatizmom, sa ili bez demokratskog predznaka. On otkriva radnje ispod žita svog starog druga i ekspertskog partijskog ispisnika Prleta, ali, zarad dobih uspomena na stara vremena, pronalazi kompromisno rešenje: poslaće Prletu svog čoveka od poverenja da ga, kad zatreba, udara lenjirom po lepljivim prstima. Ko je to? U duhu serije koja imitira život to je Mrki, treći lik iz Otpisanih. Na početku priče, u samoj seriji, on je bio bezazleni, brzopleti balavac, a onda se, istrajnim ideološkim radom na razbijanju smisla, ispilio u tvrdokornog skojevca, u idejnog (partijskog) vođu otpisanih. Ako je Tihi bio nalik Trockom, Prle težio da postane Pančo Vilja beogradskih predgrađa, onda je Mrki inkarnacija Če Gevare, tog poslovičnog lika iz stvarnog života, čiji je glumljeni revolucionarni zanos bio fasada autentičnog staljinskog dogmatizma. Prle nije hteo da pristane na takvu opciju. Zna on dobro ko je Mrki. Pa je, hteo-ne hteo, Tihi svog bivšeg saborca optužio kao pljačkaša veka. Oni koji su nekada zajedno ratovali protiv mrskog okupatora (Nemaca, Staljina, JUL-a, NATO-a, DOS-a – nepotrebno precrtati) okrenuli su se jedan protiv drugog. Život je takav, šta ćeš.

I tu će negde biti kraj virtualnog trećeg nastavka serije Otpisani kao simulakruma sudbine. Razume se po sebi da ovako projektovani nastavak nema baš neku neposrednu vezu sa aferom Dinkić-Davinić. Ali je, svakako, poučno štivo. Može se ipak primeniti na mnoge pojave u realnom stanju stvari naših života.