Povratak u NJu Orleans

Amerikanci se vraćaju u NJu Orleans, gde će se, kao nacija i kao pojedinci, suočiti s posledicama “Katrine”, uragana koji je, šibajući duž obale Meksičkog zaliva, uništio naselja i ubio možda i na hiljade ljudi. Niko se, zapravo, ne usuđuje da još sada predvidi broj žrtava. Utisak je da se javnost zemlje sprema za najgore. Gradonačelnik NJu Orleansa Ned`in, upozorio je, govoreći na jednoj televiziji, da “ne bi bilo nelogično ako bude deset hiljada” mrtvih. Ali, pomenuo je i 40 000 onih o kojima, uprkos grozničavoj potrazi, i dalje nema glasa, a među njima i nekoliko stotina lokalnih policajaca.

Prizori nepogode i pustošenja dominirali su “američkom slikom” čitave prethodne nedelje. Ipak, uprkos brojnim pojedinostima i opisima u medijskom izveštavanju, izgleda da prava predstava o groznom kraju toliko ljudi tek probija do masovne svesti, nekako uporedo s naduvenim telima što plutaju na još visokoj vodi od poplava na gradskim ulicama.

Nailazak “Katrine” bio je nagovešten i najveći deo od 480 000 stanovnika napustio je NJu Orleans. Neki su premešteni u organizovana prihvatilišta, ali niko nije načisto s tim koliko ih je možda ostalo nemajući mogućnosti da pođu ili verujući da će se negde zakloniti.

U nedelju ujutro, na jednoj raskrsnici u poslovnoj zoni grada uočeno je telo žene, ograđeno ciglama, prenet je u američkim novinama izveštaj jedne od agencija. Pretpostavljalo se da je na tom mestu još od prethodne srede. Neko je sprejom nacrtao krst i ispisao: “Ovde leži Vera. Bože, pomozi nam!”

Minulog ponedeljka, prvi automobili povratnika u NJu Orleans dospeli su u D`eferson Periš, predgrađe grada “nastanjeno srednjom klasom”. Udobne kuće zatečene su još u vodi. Beskrajne kolone kola bile su u pokretu prema gradu. Bilo je dopušteno da se vrate i obiđu domove. Neki u karavanu imali su puške verujući da treba da se “zaštite od pljačkaša”. Bilo je dopušteno da se uzmu najpotrebnije lične stvari. Trajni povratak odložen je za kasnije, kad se obnovi snabdevanje vodom i strujom.

Jak vetar i poplava nisu samo ubili ljude i uništili grad. Uništeni NJu Orleans je za nedelju dana postao simbol šire traume, čije psihološke dimenzije zahvataju celu Ameriku. Nacija je navedena da se upita o ispravnosti sopstvenih predstava o idealu Amerike – o karakteru njenog društva, jednakosti rasa i pravičnosti prema siromašnim, o brižljivosti i nebrizi vlasti, o stvarnom dosegu američke moći i o prioritetima američke politike. Da li su standardi i harmonija u svemu tome zaista onakvi kakvim se rutinski prikazuju? Koje je vrste ta veličina kad uspeva da se toliko smanji u sopstvenim velikim tragedijama?

Neka od sličnih pitanja mogla su biti motivisana stresom i prejakim emocijama.

Uragan je udario svom silinom. Vetar i kiša ošinuli su delove Luizijane i Misisipija ugrozivši živote, imovinu i preradu približno trećine američkog petroleja. Prva je na događaj reagovala berza rekordnom cenom petroleja.

Predstavnici pogođenih regiona kažu da su očekivali da istom brzinom reaguje i Vašington već na vest o nailazećoj opasnosti. Godine 1710. NJu Orleans je utemeljen na terenu nižem u odnosu na nivo mora, okružen sa tri strane vodom. Zaštićen je sistemom kanala i nasipa. Trebalo je očekivati da će bedemi možda popustiti i ljude evakuisati sve i na vreme.

U prvi mah, 10 000 građana sklonjeno je na stadion, tzv. Super kupolu.

“Nismo čuli ni o kakvim poplavama u oblasti Kupole, ali to se svakog časa može izmeniti, čak dok ovo govorimo”, citirana je Ketlin Babino Blanko, guverner te oblasti. Trenutak spokoja na “Titaniku” koji će potonuti. Jedva nešto kasnije, televizijske kamere u gradu počeće da registruju žestinu udara, pokazujući iščupano drveće, razlupane prozore i provalu vode po gradskim pločnicima.

“Suočeni smo s olujom koje smo se mnogi od nas bojali”, saopštiće nemoćni gradonačelnik NJu Orleansa Rej Ned`in.

Grad nije pretrpeo udar tako snažne nepogode od 1965, kad ga je pogodio uragan “Betsi”.

Dan ranije, Ned`in je upozorio da će mreža zaštitnih kanala i nasipa “verovatno biti nadvladana vodom”.

Najveći deo onih koji su mogli da pođu a nisu, shvatili su da je prilika za to možda poslednja. Autoputevi su postali zakrčeni.

U NJu Orleansu, restorani i dućani Francuskog kvarta bili su zatvoreni. Hoteli uglavnom puni. Trebalo je smestiti povratnike sa aerodroma na kojem su letovi otkazani. Mnogi stanovnici grada pohrlili su u hotele zahtevajući da dobiju sobe na spratovima, u nadi da će se tako spasti.

Guverner Misisipija Heli Barbor daje izjavu o “teškom udaru” državi zadatom svuda duž obale.

U trenutku sunovrata i života i poretka, jer su novine navodile primere bezakonja na ulicama, gradonačelnik je poručio onima gore da jednom već “pomere svoje zadnjice i učine nešto”.

Predsednik Buš je proglasio vanredno stanje duž pogođene obale zaliva. Time je data mogućnost neposredne federalne pomoći. Kongres je odobrio deset i po milijardi dolara, ali kritičari tih odluka Vašingtona kažu da je to već bilo dockan. Smak je nastupio prošle nedelje, u utorak. Prvi korisni koraci federalnih vlasti usledili su tek u petak.

U svakom slučaju, predsednik D`ord` Buš posetio je u ponedeljak ugroženi region već drugi put za četiri dana. Dvadeset časova ranije doputovao je i Donald Ramsfeld. Još sedam hiljada vojnika je poslato u pomoć. I Buš i Ramsfeld ponavljaju da je reč o “prirodnoj katastrofi istorijskih razmera”. Prirodne nepogode mogu se predviđati, ali se ne mogu sprečiti niti se posledice mogu sasvim preduprediti. Čak se i gradonačelnikov ton promenio pošto su “pojedini kritični zadaciizvršeni”. “Pristiže više vojnika i počinjemo da ostvarujemo napredak kakav sam očekivao ranije”, izjavio je.

U međuvremenu, u pojedinim komentarima u štampi postavljeno je pitanje verodostojnosti, ili tačnije – nedostatka faktografije u novinskim izveštajima o tobože masovnoj pljački, silovanjima i ubijanju preostalih u NJu Orleansu. Pokazalo se da je retko koji od takvih navoda potvrđen, a pojedine novine su plasirale glasine kao činjenice, bez ograde da navodi nisu provereni.

Ipak, uz sva objašnjenja, jedan lokalni list u Luizijani dočekao je predsednika “otvorenim pismom” zahtevajući otpuštanje svih službenika Federalne agencije za krizne situacije. “LJuti smo, gospodine predsedniče, i bićemo ljuti još dugo pošto se naš voljeni grad oslobodi vode i osuši... Mnogi koji su mogli biti živi, nisu više. To je na sramotu vlasti”, rekao je svoje list. Naglašeno je da prvi treba da bude povučen direktor Agencije Majkl Braun.

“Zašto nisu otišli?” “Zašto su ostali ako su znali da nepogoda nailazi?” “Zašto ljudi uopšte žive na takvim mestima?” Pogođena, kako ona kaže, bujicom tih i sličnih pitanja, američki pisac En Rajs primećuje (u članku za “NJujork tajms”) da “hiljade (ljudi) nisu napustile NJu Orleans zato što nisu mogli da pođu”.

“Nisu imali novac. Nisu imali kola. Nisu imali mesto na koje bi pošli. Crni i beli, oni su siromašni i učinili su ono što su jedino osećali da mogu – sabili su se zajedno unutar najtvrđih kuća koje su mogli naći. Nije bilo načina da se ustane, da se pođe i čekira u najbližem ‘Ramada in'.”

Još hiljade drugih “ostalo je da bi pomogli”, piše Rajsova. “A gde su ostali bili u vreme svega toga? O, stiže pomoć, obavešten je NJu Orleans. Bogata smo mi zemlja. Kongres dejstvuje. Doći će neko da zaustavi pljačku i pobrine se o izbeglima. I stvarno: Na kraju, pomoć je stigla. Ali koliko puta je guverner Ketlin Blanko morala da kaže da je stanje beznadežno? Koliko puta je gradonačelnik Rej Ned`in morao da apeluje za pomoć?”

Zašto je Amerika toliko dugo ostavila da se grad bori sam?

“Ja želim da svojoj zemlji kažem sledeće: U ovoj krizi vi ste nas izneverili”, piše En Rajs. “Ponizili ste nas, potcenili ste naše žrtve, nas ste potcenili. Vi želite naš D`ez-fest, želite Mardi Gras, želite našu kuhinju, našu muziku. Ali, kada ste nas videli u nevolji..., okrenuli ste leđa.”

Svet sa strane iznenađen je sličnom gorčinom. Možda pod globalnim uticajem američkih medija. Štampa u SAD kao da ima osećaj da je protiv predsednika “koji ratuje u Iraku” dobila rundu, pa sada boksuje za meč.

Nedaća je dobijala u intenzitetu, a predsednik je “nije ni primećivao”, piše, na primer, Bob Herbert u “NJujork tajmsu”. “Primetio bi on da je većina tog pogođenog naroda bila belačka i prosperitetna. Ali, oni nisu bili. Većinom su bili crni i siromašni. I, prema tome, nevidljivi Bušovoj administraciji”, piše Herbert.

Ukratko, nema mnogo javnog razumevanja za čoveka na vrhu i svi koji su politički uz predsednika zabrinuti su za njegov dalji prestiž, pogotovo što je “Bušov rat” ovog leta krajnje nepopularna stvar. Te dve kampanje, jedna protiv rata, druga zbog “uraganskog zakašnjenja”, spajaju se u jedinstvenu i povremeno zajedljivu kritiku. Na primer, izraženu primedbom da je, u slučaju NJu Orleansa, predsednik bio jednostavno zbunjen. Uragan je nešto što je teško optužiti, bilo za “gušenje slobode i demokratije”, bilo za stvaranje “osovine zla”.

Složen je povratak Amerike u spokoj.