S dodatkom magije

Čudna je, zaista, moć, pa i priziv reči i slova. Pokazuje to i slučaj Nuše Babić, učenice beogradske Osnovne škole “Vuk Karayić”.

Već sa šest godina Nuša je na kompjuteru počela da piše svoje prve priče. Trudila se da to budu lepo ispričane priče, zato ih je često mewala. A bila je i uporna, pa je umesto jedne ili više priča, u sledećih šest godina nastao – roman, s naslovom Kako postati loša vila. Roman koji je, posredstvom Centra za stvaralaštvo mladih, krenuo u susret čitaocima.

Od prvih priča u romanu su ostala samo imena glavnih junaka.

- Kad sam bila mala, bila sam bolesna, nisam mogla da idem u školu, i onda sam iz dosade počela da pišem priče. Uživela sam se u pisawe, tako da sam stalno mewala i ispisivala nove verzije – priča Nuša o svojim kwiževnim počecima.

Započela je pisawem o fantastici pošto voli da čita takve kwige. Za svoj roman kaže da je neka vrsta antibajke o vilama koje ne žele da budu vile i koje pokušavaju da izađu iz tog sveta, jer im ne treba magija. One hoće da žive onako kako hoće, a ne da žive klasičan svet vila, onako kako se smatra da bi to trebalo. Međutim, svi ih napadaju... I onda otkrivaju dosta vilinskih moći. Imaju još moći koje do tada nisu viđene... To će se pokazati kao razlog zbog kojih mnogi žele da ih ubiju. One pak sve što rade, rade da bi se spasle i pobegle iz takvog sveta. To im na kraju i uspeva. Zbog svega toga, kaže, one nisu heroji, one su antiheroji.

- Ideju o vilinskoj školi koju one pohađaju dobila sam kada sam imala šest godina – ističe Nuša. – Tada u Srbiji još nije bio izašao Hari Poter. Kad se pojavio, bila sam zaprepašćena koliko su bile slične moje ideje i ideje iz kwige o Hariju Poteru. Počela sam da mewam moju kwigu, da ne bi ispalo da sam napravila plagijat...

Nuša otkriva da je ovaj wen roman, na neki način, kopija wenog stvarnog života, ali sa dodatkom magije.

- Kwiga počiva na ideji da je to neki moj svet, koji ja stvaram – kaže. – Kad sam bila mala, dešavalo se da se potpuno iskqučim iz ovog i da živim u tom životu. I tako je ta kwiga, nekako, pisana mojim razmišqawima. Pisala sam je iz glave, onako kako sam tog trenutka razmišqala.

Nije razmišqala o tome da li će kwiga biti objavqena:

- Da sam znala da će biti objavqena, možda je ne bih tako pisala, da moja osećawa otvoreno iznosim...

Neko će možda posumwati u Nušino autorstvo s obzirom na to da je i wen otac pisac – Goran Babić, pesnik, nekada iz Zagreba, a sada iz Beograda. Međutim, takve sumwe su bez osnova.

Otac je bio tek treći čitalac. Fajlove s rukopisima u kompjuteru je pronašla i prvo pročitala Nušina starija sestra. Potom je Nuša tekst na čitawe poverila svojoj najboqoj drugarici, a tek potom ocu. Wima troma je i posvećen ovaj roman, ali s nešto drugačijim redosledom.

Na početku kwige je odštampano: “Posveta za tatu, Mašu i Teyu, koji su prvi pročitali ovaj roman.”

Goran ne voli fantastiku, ali je Nuši, samo kratko, rekao da mu se wena kwiga dopada.

Ubrzo posle toga sreo je svog prijateqa Ivana Đidića, programskog direktora Centra za stvaralaštvo mladih.

- E, znaš šta ima novo: Nuša napisala roman!

Ivan ga pita šta on misli o romanu. Goran kaže da ne bi da se izjašwava, jer se prvi put oseća kao roditeq...

Ivan poziva Nušu i traži da donese rukopis. Daje ga svojim prijateqima i kolegama iz Centra, različitih afiniteta, da daju svoje mišqewe. Preporuka jedna, zajednička – štampaj!

Rukopis to zaslužuje. I uklapa se i u delokrug rada Centra za stvaralaštvo mladih, nevladine organizacije koja brine o talentovanoj deci i uopšte o talentovanim mladim qudima.

I – pojavila se kwiga na više od dve stotine strana.

Roman je izazvao pažwu javnosti, jer je neuobičajeno da se takvog dela maši neko ko ima tek dvanaest godina. U tim godinama, ako se piše, obično se piše poezija i kratka proza.

Kwiga je skrenula pažwu i na svog izdavača, pa se, sad, s razlogom, očekuje da na adresu Centra za stvaralaštvo mladih stignu radovi i druge obdarene dece.