Ostati avangardan

Muzej savremene umetnosti (MSU) u Beogradu ove godine obeležava četrdeset godina postojanja. U svojoj dugoj istoriji često je bio korifej među institucijama te vrste, ne samo na prostoru SFRJ, već i u regionu. Wegova delatnost započeta je još 1958. kada je osnovana Moderna galerija i formiran umetnički fond koji predstavlja najpotpuniju kolekciju jugoslovenske umetnosti 20. veka. Muzej na Ušću je i jedina institucija te vrste u zemlji koja se nalazi u zgradi koja je projektovana za tu namenu.

Četiri decenije nakon osnivanja, na njegovom čelu nalazi se Branislava Anđelković-Dimitrijević, koja smatra da Muzej i dalje ima jedno od ključnih mesta u regionu. Ona naglašava i to da se predrasude koje su se tokom devedesetih stekle o Srbiji najbolje ruše kroz umetnost, što potvrđuje i izložba O normalnosti, Umetnost u Srbiji 1989-2001. (otvorena 11. septembra), kojom je započeto svečano obeležavanje jubileja Muzeja, a koja pokazuje kakva se umetnost devedesetih ovde događala i kakva smo mi sredina:

- Devedesete su poseban događaj u istoriji ove zajednice i jedini period diskontinuiteta u radu Muzeja. MSU je prestao da prati umetnost na onaj način na koji je to radio do 1993. i ponovo nastavio da čini posle 2001. Umetnost devedesetih u Srbiji je, samim isključenjem MSU, ostala van glavnih tokova. Tako da danas imamo situaciju da najveći broj umetničkih dela koja su nastala u tom kriznom vremenu građani i publika nisu imali priliku da vide iako veliki broj tih umetnika ima impozantne međunarodne karijere. U tom smislu postojala je odgovornost prema publici da se umetnost devedesetih predstavi jednom velikom izložbom, da se pokaže što je moguće više radova koji govore o toj epohi i to je izložbom O normalnosti, Umetnost u Srbiji 1989-2001. i učinjeno.

Iako je ovom izložbom započeto zvanično obeležavanje četiri decenije postojanja Muzeja na Ušću, publika je tokom proleća imala priliku da vidi izložbe Petra Dobrovića i Ivana Tabakovića, koje su takođe priređene u čast jubileja. Sam dan otvaranja Muzeja, 20. oktobar, biće obeležen svečanom akademijom, monografijom i katalozima zbirki. Prvi put će biti i katalog zbirke slikarstva do 1945, katalog zbirke grafike i crteža, a u pripremi su i katalog zbirke slikarstva posle 1945. i katalog zbirke skulptura.

Za decembar je planirano otvaranje nove stalne postavke koja je drugačije koncipirana u odnosu na prethodne. Zamišljena je tako da obuhvata drugi i treći nivo, dok će četvrti i peti, po rečima naše sagovornice, biti neka vrsta modula što je čini dinamičnijom u odnosu na ranije postavke. Autor koncepcije dela u stalnoj postavci je glavni kustos Muzeja Dejan Sretenović, a moduli će biti ili pojedinačne izložbe ili dela raznih kustosa. Tako će u novoj stalnoj postavci pored remek-dela iz depoa Muzeja na četvrtom nivou biti prezentovan rad osnivača i prvog upravnika Muzeja Miodraga B. Protića, dok će na petom nivou biti dokumentacija o osnivanju i radu Muzeja. Za 2006. godinu u tom modulu planirana je izložba LJubice-Cuce Sokić, a pre toga Ženski građanski portret. Za sledeću godinu planirana je i retrospektivna izložba Bore Iljovskog i za tu priliku će biti oslobođana poslednja dva nivoa.

Tokom svog postojanja Muzej je pored izložbi posvećenih jugoslovenskoj likovnoj sceni priređivao i izložbe renomiranih svetskih umetnika (Jan Dibec, Dejvid Hokni, Huan Miro, Pablo Pikaso...), a takođe predstavljao i umetničke pokrete 20. veka ((Plavi jahač, Dada, Češki kubizam, Konstruktivna umetnost...). Da se ova tradicija nastavlja potvrđuju i reči njenog direktora:

- Najsvežija je izložba Vilija Doertija, koji je pravo posle Bijenala u Veneciji doleteo ovde. Ali svakako najveća izložba koja je urađena u ovom muzeju možda čak i u poslednjih dvadeset-trideset godina je izložba iz fundusa muzeja Stedelijk iz Amsterdama. To je presedan i u evropskim okvirima jer vrlo retko dva muzeja uspeju u tako kratkom vremenu i sa tako dobrom kustoskom saradnjom da urade takav projekat.

Izložba Stedelijk muzeja priređena je prošle godine kada je Muzej oborio svoj rekord od četrdeset i dve hiljade posetilaca za godinu dana, koji datira od 1978-1979.

Neki od problema sa kojima se MSU susreće su i neodgovarajući mikroklimatski uslovi, kao i relativno mali prostor kojim raspolaže. Stoga se trenutno radi na revitalizaciji postojeće zgrade, ali i prave planovi za njeno proširenje, odnosno dodatak novog krila za čiju izgradnju su ministar Kojadinović i glavni gradski arhitekta Bobić najavili međunarodni konkurs. U samom Muzeju radi se na pisanju programa za novu zgradu, a profesor Ivan Antić i Ivanka Raspopović, koji su projektovali Muzej i 1965. prilikom njegovog otvaranja dobili Oktobarsku nagradu Beograda za arhitekturu, bave se idejnim projektom proširenja postojećih depoa. Koliki je značaj ovih intervencija potvrđuje i Branislava Anđelković-Dimitrijević:

- Proširenjem postojeće zgrade Muzej bi ostao u koraku sa Evropom i na neki način napravio iskorak u regionu kao što je bilo i 1965. kada je otvoren, ili još 1959. kada se razmišljalo o njegovom osnivanju. Veoma je važno da ova sredina ima svest o sebi da je tako rano i u tako specifičnim okolnostima bila ne antikonzervativna, već napredna i avangardna u ideji da se MSU napravi u Beogradu u ovakvom obimu, sa ovako spektakularnom arhitekturom.

Olivera Vukotić

Malo novca za otkup dela U trenutku otvaranja umetnički fond MSU je imao tri i po hiljade dela, 1999. sedam i po hiljada i to predstavlja najpotpuniju antologijsku kolekciju savremene jugoslovenske umetnosti na ovim prostorima. U protekle četiri godine fundus je proširen, ali, kako ističe gospođa Branislava Anđelković-Dimitrijević, uglavnom poklonima a manje otkupima: - Novac koje je Ministarstvo kulture do sada odvajalo za otkup je minimalan i može se svesti na jedan do dva rada godišnje. Mi smo uspevali nešto da otkupimo i od sopstvenih prihoda. Nadam se da će se to promeniti i ja svakog trenutka očekujum odluku Vlade Republike Srbije za otkup nekih radova sa izložbe O normalnosti, Umetnost u Srbiji 1989-2001. Naša sagovornica napominje da je problem i u tome što u Srbiji nije razvijeno tržište umetničkih dela tako da su umetnici okrenuti gradu ili državi. Ona ističe da kompanije koje su nastale tokom devedesetih nisu osvešćene u pogledu umetnosti tako da ima mali broj kolekcionara a još manje onih koji imaju svest da mogu da vrše otkup za velike muzeje.