“Zakonopravilo” na sudu

Da li smo mi, Srbi današnjice, odstupili od svetosavske tradicije? Ovo pitanje je sasvim suvislo, ako se uzme u obzir sudski spor koji se vodi oko objavljivanja “Zakonopravila” Svetoga Save, pravnog dokumenta koji je bio u upotrebi 130 godina pre “Dušanovog zakonika”. Takođe, “Zakonopravilo” je stariji pravni rukopis od engleske “Magna carte libertatum”. Sudski spor je poveo Miodrag M. Petrović, koautor prevoda uz Qubicu Štavljanin – Đorđević. U spor je uključen i “Adok”, privatna firma iz Beograda koja je svojim donatorstvom pomagala dugogodišnji rad na prevodu ovog, za srpsku istoriografiju, izuzetno važnog dokumenta.

Sve je počelo 1992. godine kada je po nalogu Vlade Republike Srbije Republički zavod za međunarodnu, naučnu, prosvetnu, kulturnu i tehnički saradnju zaključio ugovor o prevođenju “Zakonopravila” Svetoga Save na srpski savremeni jezik sa autorima prevoda. Prema ugovoru, izdavač ovog poduhvata trebalo je da bude Istorijski institut SANU. Kako je devedesetih godina minulog veka za sve nedostajalo novca, pogotovo za kulturu (bolja situacija nije ni danas), episkop Amfilohije (Radović) u jednom neformalnom razgovoru napomenuo je Jovanu Obradoviću, ondašnjem direktoru “Adoka”, da je lepo što njegova firma izgrađuje zgrade, ali, da bi kao pravi patriota trebalo da učini nešto što predstavlja trajnu vrednost na mapi srpske kulture i duhovnosti. U razgovoru došli su do zaključka da bi to trebalo da bude finansiranje prevođenja “Zakonopravila”.

“Adok” je velikodušno preuzeo sve obaveze donatora koje su podrazumevale kompletno finansiranje prevoda i njegovo objavljivanje. Dakle, “Adok” je autorima isplaćivao honorare, a takođe, donator se obavezao i da finansira troškove štampe kod štamparije “Tipografika”. Miodrag M. Petrović, zaposlen u Istorijskom institutu SANU, izvesno vreme po radu na prevodu, na svoju želju odlazi u penziju i raskida saradnju sa Institutom SANU kao i sa donatorom. Petrović “Adoku” želi da vrati uloženi novac, što bi, prema “Adoku” – obesmislilo čitav poduhvat. Takođe, Petrović, koautora prevoda Qubicu Štavljanin–Đorđević lišava koautorstva, nazivajući je “saradnikom”. Petrović smatra da je do sudskog spora došlo zbog prisvajanja četiri tone kvalitetnog italijanskog papira od strane donatora koji je obezbedila Pravoslavna crkvena opština iz Trsta. “Adok” je nezadovoljan. Koautorka Qubica Štavljanin–Đorđević, takođe je nezadovoljna. Ona je svedena samo na običnu saradnicu, bez obzira na to što je osam godina utrošila na prevod “Zakonopravila” sa staroslovenskog. Isto vreme i isti trud uložio je i Petrović, upoređujući prevedene tekstove sa starogrčkim originalom. Takođe, Petrović je kompletan prevod, iako, podsećamo, on nije jedini njegov autor, posvetio svojim roditeljima. Zbog svega ovoga, rukopis prevoda stoji u dve štamparije: u zemunskoj “Tipografici” i u jednoj grčkoj štampariji, gde ga je na štampanje, po raskidu saradnje sa “Adokom”, predao Miodrag M. Petrović.

Evo i glasa suprotstavljenih strana.

Dragan Obradović, direktor “Adoka”, o celom slučaju za NIN kaže: “Autor ‘Zakonopravila‘ je Sveti Sava. Vlasnik ovog dragocenog spisa je država Srbija. ‘Zakonopravilo‘ niko ne može da privatizuje. Ovakvim stvarima ne bi trebalo da se manipuliše. Očigledno da je u državi nastao vakuum. Jedan od autora prevoda, Miodrag M. Petrović je pokušao da igra svoju igru. Istorijski institut SANU je državna institucija. ‘Zakonopravilo‘ nije ničije, do srpsko. ‘Adok‘ jeste donator, međutim, objavljivanje ‘Zakonopravila‘ je, ponavljam, državna stvar”, kategoričan je Obradović.

Miodrag M. Petrović, koautor prevoda i podnosilac tužbe, bio je kratak i suzdržan. Ipak, NIN-u je kazao: “Spor je u toku. Oni su ostrašćeni (‘Adok‘, koautor Štavljanin-Đorđević i Istorijski institut SANU). Mnogo im je dato, sve su pogazili. Neka se spor završi i sud neka kaže svoju reč. A oni neka dokažu svoje tvrdnje koje zastupaju”, istakao je Petrović. Zamolili smo ga da nam pojasni šta podrazumeva pod “mnogo im je dato”. Međutim, opet, Petrović nas je uputio na reč suda.

LJubica Štavljanin–Đorđević, koju je Petrović lišio koautorstva, za NIN kaže: “Miodrag je bez ikakve potrebe otpočeo taj sudski spor. Godinama smo lepo sarađivali. Ja sam radila na iščitavanju, raščlanjivanju i prevodu rukopisa ‘Zakonopravila‘ sa staroslovenskog a Miodrag je radio na prevodu sa grčkog jezika. ‘Adok‘ je u svemu bio vrlo korektan, i više od toga. Kada ovo kažem, mislim na isplatu autorskih honorara i na obezbeđivanje svega što je potrebno da bi prevod bio objavljen. Opet ponavljam, korektan je bio i Miodrag dok se odjednom nije promenio. Istorijski institut SANU takođe je vrlo korektno postupao kada je reč o naučnoj saradnji. I to, što mene tretira kao saradnika a ne kao ravnopravnog koautora, nije pošteno, ni tačno. Takođe, neukusno je da prevod posvećuje svojim roditeljima, s obzirom na to što on nije jedini njegov autor.

Naravno, nemam ništa protiv Petrovićevih roditelja”, kaže Štavljanin–Đorđević, arheograf u penziji i stalni član Odbora SANU za staroslovenski jezik.

Prema zakonu o autorskim pravima, prevodom raspolaže onaj ko ga finansira. U ovom slučaju to je država, odnosno Istorijski institut SANU. To pravo na raspolaganje traje pet godina. Po isteku, prava prelaze u ruke autora, u ovom slučaju, koautora. Da podsetimo, Miodrag M. Petrović je bio u stalnom radnom odnosu u Istorijskom institutu SANU. Dakle, za rad na prevođenju “Zakonopravila” bio je plaćen od države (primao je platu) a kompletan poduhvat, kao što smo već rekli, donatorski je pomagao “Adok”, jer je cena objavljivanja “Zakonopravila” za državu bila previsoka. Pod time se podrazumevaju papir, kao i studijska putovanja u Grčku, na Hilandar, i još mnogo sličnih popratnih troškova bez kojih bi bilo nemoguće objaviti “Zakonopravilo”.

Petrović je hteo da stupi u saradnju sa Srpskom književnom zadrugom. Kada su urednici ove kuće saznali za Petrovićeve uslove, nisu hteli da se prihvate uloge izdavača. Kasnije, Miodrag M. Petrović uspostavlja saradnju oko objavljivanja “Zakonopravila” sa Žičkom eparhijom i zamenjuje listove, već pripremljene za štampu, sa naznakom novog izdavača.

Nikola Radojčić, naš istaknuti naučnik, o objavljivanju “Zakonopravila” svojevremeno je kazao: “...Zaista je štetno što Nomokanon nije u celini izdan i što su Srbi tako lišeni mogućnosti da preko njega duboko zagledaju u množinu i ozbiljnost pitanja koja su ispunjavala duhove Srba kroz čitave vekove. No još veća bi šteta bila kada bi Nomokanon Svetoga Save bio nedostojno izdan. A njega nije lako tako objaviti da napori izdavača budu dostojni veličine rada Svetoga Save i njegovih saradnika. Wih, zbilja, ne treba lakomisleno sramotiti sa jednim izdanjem Nomokanona, koje bi moglo izazvati nepravičan sud o znamenitosti dela što ga je učinio Sveti Sava, kada je u čvrste osnove Srpske crkve uzidao ovaj svoj najveći književni rad. Trudbenici oko izdanja Nomokanona Svetoga Save moraju se zadahnuti njegovom ljubavlju prema Crkvi i narodu i opasati se njegovom trudoljubivom istrajnošću, ako žele da sadašnja pokolenja iz njihova izdanja iščitaju veličinu i važnost napora Svetoga Save i da se osete koliko je vaskoliki duhovni život Srba, sa celim svojim jedinstvenim razvitkom, zavisio, sve do 19. veka, od ovog dela.” Ovako je Nikola Radojčić o “Zakonopravilu” pisao daleke 1949. godine u “Glasu Srpske akademije nauka i umetnosti”. I, gotovo proročki, apelovao: “...No, još veća bi šteta bila kada bi Nomokanon Svetog Save bio nedostojno izdan...”

Kao ćirilički izvor za istoriju Srba, “Zakonopravilo” nudi argumentaciju za radikalno drugačije odgovore na mnoga pitanja, kao što su ona o “krstjanima” i “crkvi bosanskoj”, bogumilima, ili o “babunskoj reči” koja se spominje u članu 85. Dušanovog zakonika, kao i o odnosu Vukove jezičke reforme i jezika iz vremena Svetoga Save. Zakonopravilo je književna reč, kovanica sastavljena od srpskih reči, a stvorena prema grčkoj složenici “nomokanon”. Dakle, “Zakonopravilo” označava zbornik crkvenih pravila kao i građanskih zakona. Napisano je na 800 strana, i bilo je u upotrebi 130 godina pre Dušanovog zakonika.

Eto, i ova “prašina” oko objavljivanja prevoda “Zakonopravila”, na određen način, kao da ispreda priču o poslovičnoj neslozi Srba koja se provlači kroz našu istoriju. Ako nam nisu pomogli ni “proročki” vidici Nikole Radojčića, da li će oni doprineti da se “Zakonopravilo” dostojno objavi?

Peđa Radosavljević

Romantično okapavanje (“Grč slabosti”, NIN br. 2854) Kome Nenad Grujičić objašnjava svoje namere, sebi ili onima koji trpe posledice njegovih stvarnih činova i kojima je sasvim jasno da ne mogu da dopuste da im se bilo šta iz njegovog kulturnog repertoara ponovi. Mogu da razumem da je Grujučić romantično uzbuđen pred nezgrapno racionalizovanim predstavama svojih postupaka, i to je jedina nesporna činjenica u navodnom sporu koja govori o njemu kao osobi posebnog profila, ali teško se mogu osloboditi loše vere oni koji su primali njegove darove, uprkos naknadnim visokotonskim spekulacijama. Mene i kolege, koji znaju o čemu je reč, više ne zanimaju kulturne dobrobiti koje se proizvode na Brankovom kolu, niti smandrljano predstavljanje dobitnika Brankove nagrade, niti, uz sve uvažavanje, retka publika, koju čine uglavnom učesnici čitalačkog rituala na čardaku ni na zemlji ni na nebu, niti prisilno dovedeni gimnazijalci na navodno predstavljanje dobitnika koji u jednoj vrsti gluvoće slušaju pesničke vapaje. Reč je o čistom nesporazumu i o odsustvu minimalne elegancije i ozbiljnog, makar usko elitnog, držanja do stvari poezije. Brankovoj nagradi, u aktualnoj aljkavoj režiji, naprosto nije mesto na Brankovom kolu, iako se Grujičiću čini da se tu nešto rimuje. Pomenuta nagrada je bila u podstanarskom odnosu u okviru Brankovog kola, i nesporno je da DKV ima prava kao osnivač i podstanar da se liši incidentnog gostoprimstva u uslovima neprihvatljivog ponašanja samoljubivog stanodavca prema članovima žirija i samoj nagradi. O toj stvari, u ozbiljnim razmerama, nema razloga ni da se polemiše, niti da se stanodavac ponaša neučtivo i razjareno i da se baca drvljem i kamenjem na bilo koga. Grujičić pokušava čitaocima da podvali, povezujući list Pavla Markovića Adamova, Brankovo kolo (1895–1907), sa potonjom manifestacijom sa kojom nema nikave veze, pokušavajući spiritistički da proizvede 110-godišnji kontinuitet, kao i predstavljajući Jovana Dunđina kao dobitnika nagrade DKV za životno delo, umesto za knjigu godine. Osim što je Upravni odbor DKV u svojim redovnim aktivnostima menjao sastave žirija i drugih tela, u skladu sa procenama koliko se pojedini članovi angažuju ili su spremni da se angažuju, o navodnom slučaju kolege N. Šaponje nema šta više da se kaže. O Grujičićevim primedbama i procenama moje ličnosti teško je šta suvislo reći, budući da pripadaju niskom literarnom žanru sa vanknjiževnom motivacijom. U ovom prinudnom razgovoru dovoljno je reći da Grujičić svakogodišnje, već nekoliko decenija, radi na teškom poslu jednomesečnog okapavanja na organizaciji Brankovog kola, na kojem kao da se ništa nije čulo o tome da nam je književnost pomalo u krizi, nakon toga ova čudesna pojava, nezgrapno sklopljena od starinski stilizovanih materijala, upušta se u hrabre avanture klirinške razmene po drugim festivalima, a kad uhvati vremena strasno se baca na motrenje i prebrojavanje pesama neprijateljskih autora u antologijama, herbarijumima, spomenicama, ikunabulama, arhivskoj građi, stranim izvorima i ko zna gde još, u kojima njega začudo nema. Jovan Zivlak Raspad u dve varijante (“Grč slabosti”, NIN br. 2854) Direktor Brankovog kola Nenad Grujičić se sam sebi isprečio da stvar oko argumenta ne izmakne kontroli. Odustao je od svog “reljefa istine” radi istinitosti kada je naveo da “evo, već pozivam ovogodišnjeg laureata na 35. Brankovo kolo”. Dakle, slaže se sa mnom da su čin uručivanja Brankove nagrade i poseban program posvećen dobitniku autonomne odluke različitih institucija. Svako ko je voljan može prirediti naročito predstavljanje pesniku nagrađenom Brankovom nagradom, ali dodela i uručenje ovog priznanja je isključivo u nadležnosti njenog osnivača Društva književnika Vojvodine. U mom tekstu “Rušenje tradicije” je bilo reči samo o spornom izmeštanju uručivanja Brankove nagrade u kojem su obe strane iznele svoje komentare. Nije jasno zašto ovogodišnja 34. pesnička manifestacija nema taj izuzetni sadržaj posvećen nagrađenom pesniku, kada je samo do Brankovog kola hoće li to organizovati ili ne. Kod Grujičića se raspao, takođe u dve varijante, još jedan podatak. On uporno navodi, i na svečanom otvaranju Brankovog kola i u svom tekstu u NIN-u, da je pesnik Jovan Dunđin nosilac nagrade za životno delo DKV. Gospodin Dunđin je dobitnik nagrade za “knjigu godine” DKV. Nadam se da će i ovom podatku Nenad Grujičić dati šansu. Lazar Kaurin