Razgovor kao simulacija

Baveći se strastveno i amaterski, kao što priliči, već nekoliko godina mojom ličnošću, od Politike, Književne reči, novosadskog Dnevnika, do NIN-a, građanin Grujičić, i pored činjenice da je u sukobu sa uslovima prihvatljive percepcije svakodnevnog života, pokazuje tvrdokornost, ne tako retku u našim krajevima, da se ne odstupa ni onda kad je sve izgubljeno. I pored argumenata i navoda koji su predočeni javnosti: o pravu DKV kao osnivača povodom 45. dodele Brankove nagrade da prekine saradnju sa Brankovim kolom, koje postoji 34 godine, i liši se nepodnošljivog zagrljaja; da Brankovo kolo ne postoji 105 godina; o netačnostima u najavama autora i spiskovima nepostojećih učesnika i pseudoromantičarskim tulumima; o improvizacijama u programima (uzgred, na nekoliko razgovora o antologijama bilo je jedva po pola tuceta prisutnih); o tome da je izabran za predsednika DKV sa 25 glasova i da je taj period ocenjen u javnosti kao najveće štetočinstvo od postanka ove asocijacije, prožet skandalima i neradom; o izmišljotinama o broju prisutnih na aktualnoj skupštini DKV i legitimnosti odluka potonjeg Upravnog odbora; o navodnom slučaju kolege Šaponje (o radu svih organa DKV čitalac može da se obavesti u časopisu DKV Zlatna greda, ne znamo da li u Brankovom kolu postoji upravni odbor ili savet i ko kome tu polaže račune)... Pomenuti građanin – direktor i dalje piše palanačku prozu dodajući sledu svojih omaški još čitavu hrpu.

Nije umesno da ocenjujem svečanu dodelu Brankove nagrade, kao ni njen program, ali mogu da primetim da je bilo najmanje tri puta više prisutnih nego što je to odsutni građanin mogao da vidi, ne znam odakle je radoznalo motrio, valjda s nekog od karlovačkih krovova, ili je dobio utešne procene lojalnih građana, kao i da su štampa i elektronski mediji na zadovoljavajući način reagovali. Sve ostalo je pleva i ne mogu da pojmim otkuda kod direktora toliko otmenosti da previđa apsolvirano, krivotvori utvrđeno i zahteva da raspolaže s tuđim i da odlučuje umesto onih kojima je to posao. Usput, u obraćanjima plasira prizemnu uvredljivost u skvrčenim rečenicama sa odsustvom bilo kakve misaonosti, osim apodiktičkih i pseudoempirijskih izkaza. Građanin Grujičić, kao jedan od sitnijih predstavnika tekuće pasatističke kulture, ispisuje bezbroj puta opetovane rečenice, kao što ritualno oblači i prepoznatljivo sivo jesenje odelo, ne bi li prigrlio plahu maglu arhaičnih pocupkivanja, otužnog ojkanja i repertoar izgubljenih ukrasa: gromada, veličina, istorijska pojava, genije, božanski glas, Pegaz, rajsko Stražilovo, godišnjice dolaska i odlaska, fetišizam i magija... u razmerama kiča, kakvog odista teško možemo naći bilo gde u takvoj koncentraciji, osim u režiji vrsnog polemičara, koji nema ni elementarnu predstavu o modernom mišljenju, ni o kulturi, ni o njihovim bitnim premisama.

Grujičić kao rođena pastoralna pojava, izvan horizonta autorefleksivnosti, sigurno ne može ni imati slutnju o svojim granicama – što ga na izvestan način abolira i paradoksalno socijalizuje, ali ako držimo do književnosti valjalo bi imati na umu instancu drugog kao njen uslov, u likovima književne kritike i kulture i poznate odgovore na kulturno-lirske pokušaje pomenutog građanina. U toj stvari, čini mi se, sve je već odavno jasno. Kako god bilo, smatram da je bilo kakva vrsta razgovora u kojem bih bio povezan sa vrlim direktorom, jedna vrsta simulacije. Utoliko učestvujem u svemu tome.

Jovan Zivlak