Treba vam slaba Srbija

U tekstu koji je NIN objavio pod naslovom “Patrijarh Koštunica na potezu”, napisao sam, i hteo da napišem, da montenegrinski suverenistički “demokratski projekat” Mila Đukanovića, Radeta Bojovića i Miodraga Vukovića (i njihovih istomišljenika i sapodvižnika) nije demokratski, ali da zato jeste – u nemaloj meri maligno antisrpski.

A Miodrag Vuković, koji za sebe tvrdi da nije Milov ni glavni ni sporedni propagandista, u svom odgovoru (NIN br. 2856) propagandistički i agitatorski glagolja o svemu ostalom – samo ne o tome. Tačno prema mojim očekivanjima i sasvim nalik na sebe i na svoj, Bojovićev i Đukanovićev “demokratski projekat”. A tako da ga u primereniji “dres” ni ja ne bih mogao obući. Pa ipak, nađu li se tri nepristrasna Crnogorca da kažu kako Vuković nije Milov propagandista – prestaću i ja da ga tako zovem.

“Bilbijanje” – pošto bi to značilo spuštanje na Vukovićev nivo i milomiškovanje koje bi mamilo i na jevremiškovanje kao benignu podvrstu štedimlijanja – zasad ostavljam potpuno po strani. Iz istih razloga neću se osvrtati ni na sladostrasno-primitivno-zlurado manipulisanje “zabranjenim puštanjem pitbul terijera” u Srbiji, jer pretpostavljam da se političar njegove pameti pri tom nije previše oznojio. Zato samo o nekim Vukovićevim, tipično vukovićevskim konstrukcijama i podmetanjima i o suštini spora.

Prvo: oni na koje se Vuković poziva (“kažu mi...), očito su propustili da mu objasne kako sam bio zamenik pokojnog Staše (a ne Saše) Marinkovića i da sam takođe – ušavši zajedno s njim u sukob najpre sa vrhom SKJ, pa sa Miloševićevom Osmom sednicom – odigrao neku ulogu u novinarskom oživljavanju “Borbe” i njenom uzdizanju do “prestižnog lista”. I da, baš zato, pošto sam još bio proglašen i za najopasnijeg “anarholiberala” i “đilasovca”, nisam imao ni najmanju šansu da budem – čak i da sam to hteo – član CK SK Crne Gore (Srbije), a ni zamenik direktora Marksističkog centra Crne Gore (Srbije).

Drugo: ceo prvi mandat u Moskvi bio sam zajednički dopisnik “Borbe” i “Novosti” na platnom spisku “Borbe”, a u Beograd se uopšte nisam vratio “odmah po padu Miloševića”, već – polovinom 2002. godine. A i da jesam, ni to ne bi dokazivalo ništa jer svoj produženi profesionalni boravak u Rusiji umnogome dugujem onome u ime čega su neki režimi svoje oponente slali u ambasadore. I zato što su se moje “moskovske godine” delom poklopile sa vremenom u kojem su Vuković i njegova partija sa Miloševićem pravili poslednju Jugoslaviju, pisali njen “žabljački ustav” i slali đetiće da Hrvatima junački otimaju goveda po Konavlima.

Treće: kao što me javno pita – zašto meni, i svima koji “bilbijaju”, “Milošević navodno ne odgovara sada u Srbiji, a odgovara u Crnoj Gori” – Vuković me, mirne duše, mogao upitati (pošto Miloševića u tekstu “Patrijarh Koštunica na potezu” ni jednom jedinom rečju nisam ni pomenuo) kako mogu da se ne radujem što uragani vole Đukanovićevu Crnu Goru a ne vole Bušovu Luizijanu? Još više bi ličilo na njega.

Četvrto: pošto Vuković čitaoce NIN-a želi da uveri kako sam napisao i “nebulozu (koju) nikom normalnom ne treba objašnjavati” – da su “Srbija i Crna Gora dvije srpske države” – neka se zna da sam, ne oduzimajući nikome pravo da danas bude i ono što mu svi preci nisu bili (nesrpski Crnogorac) napisao samo da je Crna Gora “vekovima bila za sebe, sav svoj narod i sve svoje vladike-gospodare i kralja Nikolu srpska država, druga srpska država”. A ovo nije nebuloza već – istorija.

Peto: Vuković, kao što to sebi dozvoljavaju jedino propagandisti koje sutrašnji dan ne brine previše, samouvereno tvrdi kako je njegova i Milova Crna Gora i danas za “bratske odnose” sa Srbijom, ali je tobože nejasno “da li je dio srbijanske političke i kulturne elite spreman da Crnu Goru prihvati kao državu”. Kao da Crna Gora, kako i sam uporno ponavlja, već nije država! Kao da bi Marovićeve državne zajednice uopšte bilo da Srbija Crnu Goru ne smatra državom! Kao da i sam već nije priznao da je Crna Gora u državnoj zajednici “gotovo nezavisna”! Kao da odmereni i umereni Miodrag Lekić nije već izračunao da Đukanovićeva Crna Gora već ima “negdje 92 odsto suverenosti”! Pa, u istom kontekstu, još vukovićevski podmeće: da mi je “redovni sagovornik... izvjesni politički nepunoljetni gospodin Antić”, a meni nikakav “gospodin Antić” nikad dosad nije bio sagovornik.

Šesto: samo propagandista-agitator, kakav je Vuković, sebi može dozvoliti tvrdnju da u Crnoj Gori, u situaciji kada je Srba u državnom aparatu Milove Crne Gore procentualno višestruko manje nego u njenom stanovništvu, antisrpsko raspoloženje postoji jedino na nivou sporadičnih i marginalnih ekscesa ekstremista. Pa još da ni njih navodno ne bi bilo da nije srpskog patriotskog “bilbijanja” i “zasluga” listova poput “Novosti” za negativno osvrtanje na “ulogu Crne Gore u novoj srpskoj svjetskoj revoluciji”. Kao da se, recimo, jevremovanje na račun Srba i Srbije dokazanog neekstremiste Brkovića uistinu hrani isključivo “bilbijanjem”. Kao da sam Vuković, jedino zbog “bilbijanja”, brkovićevski prosrpski “kadi” kako “Srbija nije denacifikovana” i pripisuje joj da je “uveliko teokratska država u kojoj SPC odlučuje o svemu”.

Bilo bi i za sedmo i za osmo i za deveto, ali ipak – još jednom o suštini spora.

Vuković, da ponovim, nije ni pokušao da ospori moju osnovnu procenu da je Đukanovićev i njegov državotvorni “demokratski projekat” nedemokratski i suštinski antisrpski. Umesto toga, nastoji da čitaoce NIN-a ubedi kako u Crnoj Gori ne postoji antisrpsko raspoloženje. Uz ostalo, i tvrdnjom da u njegovom DPS-u “ima više članova koji su Srbi nego u promiloševićevskim navodno srpskim strankama”. Samo, ni ovo – i kad bi bilo tačno – ništa ne dokazuje i ništa ne pobija!

Samo je sudionik antisrpskog “demokratskog projekta” mogao izgovoriti (kao Vuković u “Borbi”, januara prošle godine) da je Crna Gora “država u kojoj nikada nije postojala Srpska pravoslavna crkva”. Pa tome pridodati: “Mnogi u ovom trenutku kažu da se...(problem crkve) može riješiti time što bi u Crnoj Gori postojala samo jedna pravoslavna crkva. Ali, to je pitanje budućih dana i procesa koje će oni sobom nositi.”

Baš bratski, baš velikodušno i baš demokratski, nema šta! Pogotovo što je Vukovićev ton i u nešto ranijem intervjuu “Dugi” bio jednako jasan i jednako preteći: “Dva jezika, dvije crkve, dvije akademije – samo su ‘prelazni period’ do smirivanja strasti, pacifikacije i denacifikacije ovih prostora.”

“Denacifikacija”, naravno, nije namenjena jevremovanju, niti onima koji Srbiji podmeću da je “pravoslavni Iran”, već crnogorskim Srbima i Srbiji. Zato je sve srpsko u Crnoj Gori unapred i zauvek nedemokratsko i anticrnogorsko, kleronacionalističko i promiloševićevsko. Zato je sve što dolazi iz Srbije – samo velikosrpsko, a Vojislav Koštunica naprosto osuđen da bude “drugi Milošević”.

Đukanovićevom i Vukovićevom antisrpskom “demokratskom projektu” potrebni su večito velikosrpska Srbija i uvek novi Miloševići u Beogradu jer im, kao i Titu, odgovara jedino – slaba Srbija.

Đuro Bilbija