Haos na terenu

Pregovori o budućem statusu Kosova izgledaće kao tvrda fudbalska utakmica – dva tima, strane sudije, jasne taktike, razgoropađeni navijači i najvažnije – gubi ko prvi napravi grešku. Kao i obično pred početak iole značajnijih nadmetanja, sportskih ili kakvih drugih, Srbijom provejavaju raznolika tumačenja taktike domaćeg tima – plana o načinu rešavanja krize, u kosovskom slučaju popularno nazvanog “više od autonomije, manje od nezavisnosti”. Novootkriveni detalji srpske strategije izazvali su, osim talasa svakovrsnih reakcija u Beogradu, i uznemirenje među kosovskim političarima, te se može očekivati “brza i sveobuhvatna kampanja za diskreditovanje politike Beograda”.

Lavinu komentara, jeftinih prepucavanja, ali na sveopšte iznenađenje i nekoliko konstruktivnih predloga o jasnom definisanju srpske pozicije pred početak pregovora između političkih predstavnika Beograda i Prištine pokrenula je novoimenovana predsednica državnog Koordinacionog centra za Kosovo Sanda Rašković-Ivić, objašnjavajući da plan Beograda za rešavanje kosovske krize predviđa očuvanje suvereniteta Srbije nad južnom pokrajinom, dok bi tamošnjim organima vlasti pripala izvršna, zakonodavna i sudska vlast.

“Formula ‘više od autonomije, manje od nezavisnosti’ je umerena i državotvorna. Autonomija sa izvršnom, sudskom i zakonodavnom vlašću podrazumeva sveobuhvatnu decentralizaciju sa izvršnom, sudskom i zakonodavnom vlašću na lokalnom nivou za Srbe i druge nealbance… Više od autonomije, manje od nezavisnosti podrazumeva da Srbiji pripadne suverenitet, a srpskoj državi, u okviru Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN, garantuje se državni i teritorijalni suverenitet. Srpski policajci čuvaju granicu, fiskalna i carinska politika je državna, vezana za centralu. Postoji jedan ministar odbrane, jedan ministar spoljnih poslova, jedno mesto u Ujedinjenim nacijama. Sa tim da bismo se mi zalagali da Kosovo bude demilitarizovana zona”, rekla je Sanda Rašković-Ivić. I navukla na sebe popriličan ali nejasno artikulisan gnev brojnih drugih tumača srpske politike prema Kosovu, što zbog “kapitulantskog odnosa prema pokrajini”, što zbog “ishitrenog otkrivanja delova strategije Beograda” prema rešavanju statusa Kosova.

Najozbiljniju primedbu stavio je predsednik Srbije Boris Tadić koji je predsednicu Koordinacionog centra za Kosovo optužio za “menjanje forme” zajedničke politike prema Kosovu, koju su ranije zajednički definisali manje-više svi značajniji činioci srpske političke scene.

“Neki delovi plana su taktičkog i strategijskog karaktera, i apsolutno nisu za iznošenje u javnost ovog trenutka”, rekao je Tadić. Suštinski, Tadićeve zamerke nisu se preterano odnosile na sadržaj objašnjenja, već pre svega na tajming izlaganja. “Želeo bih da znam koji mi plan analiziramo, da bismo sa njim zajedno izašli. To je jako veliki problem, jer sam kao predsednik Srbije odgovoran i za pregovore o Kosovu. Očekujem da ću se narednih dana sastati sa Koštunicom”, rekao je Tadić. Istovremeno, od političara bliskih srpskom predsedniku mogle su se čuti i ozbiljne optužbe na račun predsednice Koordinacionog centra, pre svega vezane za prerano otkrivanje “naših pregovaračkih aduta”, koji su, kako dalje navode, bili spremljeni za završnu fazu pregovora.

Srpski funkcioneri zaduženi za Kosovo izbegavaju da pojasne u čemu je zapravo problem, prepuštajući svima ostalima da tumače da li je “spor Tadić – Koštunica” rezultat nesporazuma ili posledica razlaza oko plana za Kosovo, ili pak, refleks nekog drugog spora koji sa Kosovom ne mora imati mnogo veze.

U rašomonijadu oko plana za Kosovo uključio se i ministar inostranih poslova Vuk Drašković, lobirajući za kosovsku verziju već nadaleko čuvenog i jednako neuspešnog plana Z-4, kojim je međunarodna zajednica sredinom 90-ih pokušala da reši probleme vezane za status nekadašnje Republike Srpske Krajine. Prema Draškovićevim rečima, kosovskim Albancima bi, slično kao krajinskim Srbima, bilo garantovano pravo na sopstvenu vladu, parlament, policiju, monetarnu politiku, kao i buyet. Dok bi albanska većina imala obavezu da u skladu sa najboljim tradicijama zapadnih demokratija poštuje prava manjina i dozvoli njihovu čvršću vezu sa maticom. Ministar inostranih poslova je, takođe, ostavio prostor za korišćenje iskustava koja su prilikom “sličnih sukoba” definisali Valonci i Flamanci, često pominjani južni Tirol i nama daleka Olandska ostrva.

Priča oko nesuglasica u srpskom taboru pred početak pregovora se, suštinski, tu i završava, jer su se savetnici gotovo svih značajnijih nosilaca državnih funkcija, mudro, složili da je kosovska kriza previše značajan problem da bi se rešavao beskrajnim prepucavanjem preko medija, te da sve moguće probleme ili različita tumačenja suštinski iste politike treba rešavati unutar kuće. “To je previše ozbiljno pitanje, od najvišeg državnog interesa, da bi se rešavalo na ovakav način. Mi ćemo se sastati i rešiti sve nesuglasice… ukoliko ih je uopšte i bilo”, rekao je za NIN jedan od beogradskih savetnika za Kosovo.

Razotkrivanje taktičkih varijanti Beograda pred početak velike utakmice, međutim, izazvalo je nemalu zabrinutost među kosovskim Albancima, pre svega jer su pojašnjenje detalja beogradskog plana o Kosovu zapadni diplomati ocenili “kao dopadljiv i svakako konstruktivan predlog” pred početak tih krucijalnih pregovora, koji će, kako je najavljeno, biti otvoreni krajem godine pod budnim okom finskog diplomate Martija Ahtisarija. Istovremeno, albanski analitičari smatraju da bi “svež pristup” beogradskih vlasti rešavanju statusa Kosova, definisanog kao “apsolutni nedostatak ambicija Beograda da se na bilo koji način upliće u unutaralbanske probleme” što pre trebalo diskreditovati, kako se Priština ne bi našla u poziciji u kojoj se, tokom pregovora u Rambujeu, našla čuvena šarolika družina koju je za tu priliku selektirao Slobodan Milošević.

Kosovski političari, trenutno, na meti su žestokih kritika javnosti zbog prilično ambivalentnog stava prema pripremama za početak pregovora, pri čemu im se najviše zamera predugo razmišljanje da li je bolje stajati po strani i ne činiti ništa, ili možda krenuti u akciju i pogrešiti. Takav stav objašnjava se činjenicom da se pregovori o budućem statusu Kosova suštinsko pitanje, ne samo državotvorno, već direktno povezano sa raspodelom vlasti u toj budućoj tvorevini, ma kakva ona bila. Prištinski analitičari, dalje, upozoravaju da bi izostavljanje predstavnika kosovskih Srba iz prištinskog pregovaračkog tima, suštinski, predstavljalo otvaranje vrata novim srpsko-albanskim sukobima, zbog čega bi vlada Bajrama Kosumija morala da insistira da se u njen tim uključe bar dvojica predstavnika Srba, Oliver Ivanović i Slaviša Petković. U protivnom, ishod pregovora o budućnosti Kosova mogao bi se okončati podelom duž etničkih granica – ishod koji najmanje žele i u Prištini, i u Beogradu, te pre svega unutar međunarodne zajednice.