Faraonski mandat

Dok Amerikanci ulažu velike napore da zemlje na Bliskom istoku približe zapadnom sistemu demokratije, Hosni Mubarak (77) je po peti put izabran za predsednika Egipta. On je dosad bio na predsedničkom položaju pune 24 godine, a ovih dana je započeo novi šestogodišnji mandat. Egipatski liberalni intelektualci u pola glasa zovu Mubaraka “poslednjim faraonom”.

Ipak, Mubarak je prvi put biran direktno od strane naroda među devet kandidata. Izbore nisu nadgledali međunarodni posmatrači, kako je očekivao predsednik Buš, ali ih je Stejt dipartment ocenio kao “istorijsko odstupanje” od ranije prakse. Pre toga egipatskog predsednika je, kao jedinog kandidata, birao parlament, kojim dominira Mubarakova Nacionalna demokratska partija, a narod je izbor potvrđivao na referendumu.

Odziv je bio dosta nizak (23 odsto birača), ali je zato Mubarak dobio 88,6 odsto glasova. Za drugog kandidata, advokata Ajmana Noura, glasalo je 7,3 odsto birača. Opozicija je optužila vlast da je falsifikovala izbore, a demonstranti u Kairu – pripadnici opozicionog pokreta “Kefaja” (“Dosta”) – skandirali su na ulici: “Nezakonito, nezakonito!”

Kairom je kružio vic o biraču koji nije glasao za Mubaraka, pa se posle toga prepao da će možda biti otkriven i da će zbog toga imati mnogo nevolja. Vratio se na biralište da kaže izbornoj komisiji da je slučajno pogrešio i da je došao da ispravi grešku. Rekli su mu: “Srećom, mi smo uočili tvoju grešku i odmah smo je ispravili. A ti idući put pazi šta radiš!”

Neki izveštači, međutim, smatraju da možda nije ni bilo potrebe za nekom velikom “nameštaljkom”. Kako je odziv bio mali, a Mubarak je pobedio ubedljivo, očito je da je najveća većina onih koji su, često i organizovano, izašli na birališta glasala za njega. Odsutne je, veruje se, ophrvala apatija. Drugi ukazuju na urođenu opreznost birača u suočavanju sa novinom da biraju jednog od više kandidata, pa citiraju arapsku poslovicu: “Đavo koga poznaješ bolji je od đavola koga ne poznaješ.” (To liči na objašnjenje srpskog seljaka nezadovoljnom opozicionaru: “Glasaću za tebe kad budeš imao vlast.”)

Od Mubaraka se očekuje da u toku svog petog, faraonskog, mandata reši iste domaće probleme koje nije rešio u prethodna četiri. To su problemi o kojima je u kampanji prvi put progovorila opozicija i o kojima je egipatska štampa prvi put smelije pisala: visoka nezaposlenost, korupcija, nedovoljno uvažavanje ljudskih prava, tortura u zatvorima, progon političkih neistomišljenika, kontroverzni Zakon o vanrednom stanju koji je na snazi još od atentata na predsednika Sadata 1981, odnosno od Mubarakovog dolaska na vlast, i koji opozicija smatra pokrićem za predsednikovu autoritarnu vladavinu.

Neki od tih problema, prema “Gardijanu”, proizlaze iz sistema “u kome zakoni ne funkcionišu na racionalan način, nego stvaraju birokratske prepreke koje se moraju prevazići ako čovek želi bilo šta da preduzme, u biznisu ili u nekoj drugoj oblasti”. Najbolji način da se prepreke zaobiđu je “veza” s ljudima na vlasti. Zato na predizbornim skupovima, iako demokratičnijim nego ranije, nisu bili retki transparenti na kojima je pisalo: “Da za Mubaraka!” – sa potpisom biznismena koji je učestvovao u finansiranju kampanje.

Mubarak je, pred izbore, obećao otvaranje četiri miliona novih radnih mesta – što ni slučajno neće moći da bude ostvareno u narednih šest godina. Obećao je i ustavne i zakonodavne reforme koje bi podstakle demokratizaciju. Da bi posebno udovoljio Vašingtonu, nagovestio je da će Zakon o vanrednom stanju zameniti antiterorističkim zakonom.

Da li je Mubarakov peti mandat čisto vlastoljublje ili odraz njegove želje da očuva stabilnost u zemlji dok ne pripremi naslednika? Ako je ovo drugo, naslednik se ne naslućuje, osim – prema tvrdnjama opozicije – predsednikovog sina Gamala. Mubarak bi, u tom slučaju, sledio primer Kim Il-Sunga, što se nigde, pogotovo ne u Americi, ne bi shvatilo kao doprinos širenju demokratije na Bliskom istoku.

Amerikanci na pojavu gledaju, blago rečeno, pragmatično i “sa puno strpljenja”, čime potvrđuju relativnost nekih od proklamovanih demokratskih principa. Šta bi se desilo, recimo, Lukašenku da je, nekim čudom, ušao u peti mandat?

Ovde su tri stvari presudne i nesporne. Prvo, Egipat, kao važan strateški saveznik SAD, prima, posle Izraela, drugu po značaju i obimu američku pomoć (od milijardu i po dolara godišnje) radi mira i stabilnosti na Bliskom istoku. Drugo, velika je zasluga Hosnija Mubaraka u očuvanju te, kakve-takve, stabilnosti. Najzad, za Mubaraka još nije – a to nije ni lako – nađen naslednik, kakav je u Vašingtonu bio nađen za, recimo, Ševardnadzea ili Kučmu.