Ko se ne osveti, taj se ne posveti...

Nekad je, kažu, postojalo „pravilo” da – ako neko želi da osveti krv svog ubijenog brata, sina, oca, rođaka... – na dan njegove sahrane obuče belu košulju, i tako „poruči” ubici da mu je nož već pod grlom, samo je pitanje dana...

Porodica Slavoljuba Šćekića, načelnika crnogorskog MUP-a koji je 30. avgusta ubijen na kućnom pragu u Podgorici, državi je dala rok da do 15. oktobra pronađe ubice Slavoljubove. Ako to vlasti crnogorske ne učine, onda će bratstvo Šćekića da sazove skupštinu na kojoj će odlučiti „o načinu traženja atentatora”. U crnogorskoj Skupštini, pak, opozicija je primetila da je to samo dokaz nepostojanja pravne države.

Sigurno je, međutim, da je prvi put u novijoj istoriji Crne Gore, sasvim zvanično, najavljena osveta. Krvna. Mimo institucija, mimo države, mimo zakona i suda. Onako, po starom plemenskom, običajnom pravu još iz vremena pre vladike Wegoša.

Ako vladavina “plemenskog suda i morala” znači da država ne postoji, zašto se onda ne poštuju bar pravila krvne osvete onako kako je to bilo nekad? Ili je krvna osveta danas, samo opravdanje za odmazdu kako u Crnoj Gori i na Kosovu, tako u Albaniji, na Siciliji, Korzici, Peloponezu, Kavkazu... ?

Dragan Šoć, poslanik Narodne stranke u Skupštini Crne Gore, kaže za NIN da ovo nije tipičan slučaj krvne osvete, jer “ovdje se ne zna ko je ubio”:

„Pretnja nije uperena prema nekome konkretno. Ovdje se otvoreno iskazuje nepovjerenje u državne organe da li su u stanju da riješe ubistvo, odnosno da li imaju volju da riješe ubistvo. Ovo je poruka nepovjerenja. Nekolike poruke izlaze iz te jedne... To, recimo, može biti i: mi vjerujemo da je neko u sistemu mnogo moćan da zaštiti ubice, pa vi to nećete da uradite ili oni koji bi to htjeli da urade nisu moćni...

Ako na početku 21. vijeka neko kaže da će uzeti pravdu u svoje ruke, bilo da se taj neko deklariše kao uža porodica ili bratstvo, onda je to jasan znak da se u vlast nema povjerenja.

Čitav napor prvih dinasta Petrovića je bio baš da se suzbije plemenska samovolja i samovolja bratstava i da se uvede volja vlasti, države, preko zakona. I razumije se, krvna osveta jeste jedan od recidiva samovolje, jedan od znakova nepoštovanja autoriteta države i nemanja povjerenja u državu.”

Nepoverenje prema vlasti Crne Gore je, istini za volju, sasvim opravdano, jer u proteklih 15 godina postoji više od 20 ubistava za koja se veruje da su počinjena u sprezi sa organizovanim kriminalom i koja do danas nisu rasvetljena. Šćekić je, pri tom, treći visoki službenik crnogorske policije ubijen u poslednjih pet godina. Posle Gorana Žugića, savetnika za bezbednost predsednika Crne Gore (2000), i Darka Raspopovića, službenika Državne bezbednosti (2001), čija je ubistva istraživao.

Qupka Kovačević, psiholog i koordinatorka Centra za žensko i mirovno obrazovanje „Anima” iz Kotora, kaže da je krvna osveta do početka prošlog veka u Crnoj Gori imala značenje moralnog čina:

„Međutim, te dimenzije više nema. Sada je to nešto drugo. Kada ljudi ne vjeruju u zvanične institucije sistema, onda se vraćaju starim mehanizmima zaštite.

Drastičan slučaj se dogodio prije desetak godina na Cetinju, kad su ljudi iz porodice doslovce odredili čovjeka koji će da uradi krvnu osvetu i natjerali ga da je uradi. Tu je riječ o plemenskom i porodičnom identitetu. U Crnoj Gori je slabo razvijen individualni moral, ljudi žive moralom plemena, a to znači da nemaju svoj individualitet. Nemaju autonomiju u donošenju odluka, odluka je na porodici. Ako se neko usprotivi plemenskoj odluci, on postaje izdajnik. Plemensko osjećanje je jače od vjerskog.”

A političke stranke u Crnoj Gori poslednjih deceniju i po igraju na kartu tradicionalnog, plemenskog, patrijarhalnog. Kovačevićeva zaključuje: „Manipulacija plemenskim osjećanjima, tim tradicionalnim shvatanjem zajednice, bratstva, ojačala je i običajno pravo, pa i krvnu osvetu sa njim. Čitav sistem, zapravo, funkcioniše zahvaljujući velikim tatama, ne samo ovdje, već svuda na Planeti. Zašto se dešavaju ratovi, zašto svi obožavaju velikog vođu? To je sve patrijarhat, kojim se manipuliše u političke svrhe, a onda se situacija otme kontroli.”

Još je Valtazar Bogišić, srpski pravno-istorijski pisac, autor “Opšteg imovinskog zakonika za knjaževinu Crnu Goru” (1888), pisao da je osveta tamo gde je pleme. Pravila po kojima je običaj krvne osvete poštovan u stara vremena bila su veoma stroga. U Crnoj Gori i severnoj Albaniji osnovno načelo osvete bilo je “glava za glavu, krv za krv”. A njeni glavni uzroci “odbrana lična i bližika, tj. roda, od protivnika”. Neposredan povod moglo je biti otimanje devojaka, raskid zaruka, sporovi oko zemlje, ubijanje lupeža pri krađi... U početku, krvna osveta je bila obaveza šireg kruga bratstva, porodice, a kasnije su pod obavezom bili samo otac, braća, sinovi. Pravilo je bilo da od krvne osvete strada krivac, dakle onaj ko je ubio, a ukoliko to nije iz nekog razloga bilo moguće učiniti, onda se porodica žrtve svetila “krvnikovom” ocu, braći, sinovima... Ali, žene i deca su bili pošteđeni. Smatralo se nemoralnim ubiti “krvnika” kada je sam u nevolji, ili kada je na groblju, ili u blizini neke bogomolje, crkve ili yamije... Ubiti nekoga u svojoj kući, pa makar to bio i “krvnik”, takođe je bilo nečasno. Važno načelo u krvnoj osveti je i davnašnji umir krvi, u stvari, oproštaj “dužne krvi”. Taj običaj izmirenja trebalo je da spreči krvoproliće čitavih porodica i bratstava.

Razlog za umir je često bio i ekonomske prirode. Zakrvljene porodice nisu mogle da obrađuju zemlju jedne pored drugih, niti da izvode zajedno stoku u planinu. U Katunskoj nahiji i Primorju, recimo, krvnik bi s obešenom puškom o vratu četvoronoške odlazio porodici žrtve, i vikao: “Primi kume Boga i svetog Jovana!”. Onda bi se ritualno poljubili, a predstavnik uvređene porodice bi govorio: “Opraštam ga Bogu, i svetom Jovanu, i tebi, krvniku!”

U albanskom društvu krvna osveta je opstala do danas, čak i pored “Novog kodeksa časti” koji su nedavno usvojile plemenske starešine najbrojnijih i najpoznatijih porodica na severu Albanije. Ovaj kodeks je skup tzv. nepisanih zakona koji bi trebalo da iskorene običaje krvne osvete ili “vendete”, pre 600 godina utvrđene u Kanonu Leke Dukađinija, zborniku srednjovekovnih plemenskih zakona, albanskom “Kuranu”, ili “Bibliji”. Kanon je, pak, i danas na snazi kao i ona stara albanska: “Tako je ostalo od Leke.”

“Kanon” jasno kaže da “ukoliko jedan čovek ubije drugoga, muški član porodice žrtve mora da uzvrati istom merom”. U doba komunizma, krvna osveta bila je retkost među Albancima na Kosovu, ali i u Albaniji. Međutim, devedesetih prošlog veka, “Kanon” je ponovo oživeo, što u postkomunističkoj Albaniji, što na susednom Kosovu, naročito posle NATO bombardovanja i povlačenja srpskih vlasti. “Novi kodeks časti” je nesumnjivo pokušaj da se uspostavi pravna albanska država, nažalost neuspešan, jer kako i Bi-Bi-Si javlja ovih dana, vekovima staro pravo na krvnu osvetu u Albaniji živi baš kao i nekad. Mnoge albanske porodice ponovo žive u strahu od krvne osvete, koja se pamti i po pola veka. Ali, zabrinjavajuće je što samo mali broj mlađih od 35 godina zna šta tačno propoveda “Kanon”. A prva odredba “Kanona” kaže da može biti ubijen samo ubica. Međutim, stari albanski zakonik danas služi više kao pokriće za odmazdu.

Ismet Elezi, profesor prava i stručnjak za “Kanon” kaže da danas “krvne osvete podrazumevaju čitavu porodicu, najbližu porodicu ubice, njegovu širu familiju, čak i žene, devojke i dečake”. I oružje koje se pri tom koristi, potpuno je u suprotnosti sa “Kanonom”. “Danas se koriste puške, kalašnjikovi, bombe, mine i eksplozivi”, dodaje Elezi.

Etnolog Bojan Jovanović, naučni saradnik Balkanološkog instituta SANU, kaže za NIN da je princip taliona (pravo na osvetu, uzvraćanje istom merom) pretočeno iz običajnog u pisano pravo:

“Svaki pojedinac, svaka zajednica ima pravo na osvetu. Oko za oko, zub za zub – to je iz Hamurabijevog zakona. Preko Talmuda, Starog zaveta do Rimskog prava postoji princip taliona. Suština taliona je da se uspostavi određeno pravilo, dakle nije reč o odmazdi nego o odmerenoj osveti, pravilo reciprociteta uspostavlja princip prirodne pravde. To je jedan od zakonskih regulativa kojim se uspostavlja racionalitet kada emocije, zbog povrede pojedinca, odnosno kolektiva prete da pređu u iracionalnost. Jer, princip osvete podrazumeva i osvetoljubivost, rasplamsavanje strasti, i kad se dođe do toga, gubi se svaka mera. Zato je princip odmerenog uzvraćanja postojao kao osnovno načelo osvete.”

Dušanov zakonik kaže da se svako ko je izvršio ubistvo i ko je vinovnik ubistva, čak i ako je i sam pao u obračunu, proglašava krivim. U srpskom običajnom i slovenskom pravu postoji krvna osveta, međutim, sa Dušanovim zakonikom uspostavlja se država koja nastoji da sankcioniše svako običajno ponašanje na primeren zakonski način. Država je ta koja kažnjava one koji su drugome život oduzeli. “Po Dušanovom zakoniku, za hotimično ubistvo, ubica se kažnjava odsecanjem obe ruke, a za nehotično ubistvo ubica se kažnjava sa 300 perpera. Novčano i telesno kažnjavanje, dakle. Ti članovi zakona kažu da niko lično ne može da namiruje pravdu, postoji sud i postoje izvršitelji sudskih zakona koji na nivou impersonalne pravde regulišu položaje u društvu”, kaže Jovanović.

Međutim, sa propašću države, u vreme ropstva, ponovo se javljaju i oživljavaju običaji. Tako je, na kraju, i danas. Kod nas se ne oživljava samo paganstvo, nego i svi drugi oblici tradicionalnog života koji su postojali pre hrišćanstva i pre uspostavljanja državne samostalnosti i funkcionisanja države oličene u Dušanovom zakoniku. To je zapravo odnos između hrišćanskog i paganskog kroz istoriju, između društva i plemena, zajednice. Čini se da su u 21. veku pagansko i plemensko prevagnuli. Bar u nekim našim balkanskim krajevima.

Jovanović zaključuje: “Zapitajte se samo koliko treba napora da čovek progovori na hrišćanski način. Vrhunski princip je ljubiti neprijatelja svoga, dakle ne da mu oprostite nego da ga volite. Koliko ima ljudi na svetu koji tako osećaju, a diče se hrišćanstvom, da ne kažem pravoslavljem?

U 16, 17, 18. veku, dakle, vaskrsava plemensko društvo. To je karakteristično i za Albance, i za Srbe na području dinarskog kraja. Oživljena u vreme ropstva pod Turcima, krvna osveta nastavlja da živi i nakon uspostavljanja nove države u 19. veku. Prvim zakonima je u Srbiji regulisano upravo ono što je i u okviru Dušanovog zakonika, da je sud taj koji kažnjava krivca. Koliko je to pravo jako to vidimo do dana današnjeg, dakle nije dovoljno da država uspostavi svoj integritet, da uspostavi zakone, i pravo na teritoriju, već je potrebno da se mnogo toga promeni u svesti ljudi, u mentalitetu. Kod Crnogoraca i danas postoji dimenzija sakralnosti u krvnoj osveti. Osveta je sveta dužnost zajednice i svih članova zajednice. O tome govori izreka: Ko se ne osveti taj se ne posveti.”

Međutim, dr Đorđe Ignjatović, profesor kriminologije na Pravnom fakultetu u Beogradu, kaže za NIN da antropološka italijanska škola objašnjava krvnu osvetu geografskim i antropološkim činiocima. “Oni su se pre svega osvrtali na mediteranski pojas, područje Sardinije i Sicilije, ali i naše balkanske prostore. Reč je o pasivnim, brdovitim predelima, ekonomski zaostalim. Takođe, tu je i specifičan tip ličnosti. Od sredine 20. veka javlja se ideja da je reč o društvenom uticaju, uticaju potkulture, zapravo. A to znači da je sredina u kojoj se živi ta koja podstiče na takav način ponašanja.

U našem krivično-pravnom sistemu posle Drugog svetskog rata ovakvo delo je smatrano teškim ubistvom i za njega je bila zaprećena smrtna kazna. I što je najvažnije, bila je ne samo zaprećena nego i primenjivana sve do njenog ukidanja. Međutim, istraživanja su pokazala da pretnja smrtnom kaznom nije uticala na smanjenje broja krvnih osveta. A to znači da je ona mnogo više ukorenjena nego što se i slutilo. I da se, dakle, pravnim normama ne može rešiti kao društveni problem. Savet fisova, skupovi starih iskusnih ljudi, šefova plemena na Kosovu, jeste, recimo, više uticao ukoliko se postigne dogovor da se to više ne radi nego što je to krivični zakonodavac smrtnom kaznom mogao da spreči. Po sadašnjem zakonu, to je teško ubistvo, kazna se može izreći i do 40 godina zatvora.”

U Crnoj Gori, bela košulja je obučena. Nije samo jasno pod čijim će grlom završiti nož Šćekića. A država ćuti.