Proganjanje Hjuma

Mnogo, bre, ove nedelje navalili na Srbiju; te hiljadu italijanskih privrednika, te Oli Ren, te onaj novi Skandinavac za Kosovo, a i Ahtisarija ponovo uvode u igru, onog što je pretio Cobiju da će bacati tepih bombe na Beograd. A i Boki, sa malim zakašnjenjem, patrijarhu Pavlu prenosi tople pozdrave od pape Benedikta.

I sve to vrte po televizijama, u glavi da ti se zavrti od svih tih važnosti koje ćemo zaboraviti već ovog vikenda! A nema, recimo, vesti da je u Beograd stigao i profesor Srboljub Živanović iz Londona, čovek mnogo važan za Srbe. Ali, kada su, pak, Srbi znali ko je važan za njih. Još od Nemanjića se Srbadija okretala pogrešnim ljudima, polagala nade u one od kojih je dolazila samo nesreća, nacionalna nesreća.

Blenem sa terase u CZ, moju komšijsku nesreću, u nju je sabijena sudba Srbije. Kad, tiruli, tiruli. Javlja mi se Duboko Grlo iz Kapetan Mišinog zdanja: “Izbacuju Tomu Akvinskog, a i Hjum će, izgleda, da skikne...” A što izbacuju Tomu Akvinskog? “Pa, zato što je katolik!” Čekaj, bre, ko to radi!? “Profesor Perišić, dekan sa Bogoslovije...” Pa šta će taj na Filozofskom? “A šta, ne znaš!? On predaje srednjovekovnu filozofiju, dolazi u mantiji, samo mu kamilavka fali..” O, Gospode, šta napraviše od Kapetan Mišinog zdanja! A i ovi sa Filozofskog, i oni ga tupe! Evo, recimo, Leon Kojen. Umesto da predaje Platona i Aristotela, on savetuje Bokija kako da preda Kosovo.

Nego da se vratimo profesoru Živanoviću, pioniru moderne srpske, pa i svetske antropologije. Znam da vam je malo neprijatno što ne znate ko je čovek, ali da ste u prošli ponedeljak bili na njegovom predavanju u Studentskom gradu čuli biste, između ostalog, da i savremeni nemački naučnici odustaju od tzv. germanske istorijske škole, po kojoj smo tek u 6. veku došli sa Karpata na Balkan. A čuli biste da “savremena nemačka nauka tvrdi da su slovenska plemena činila osnovnu supstancu prilikom stvaranja nemačkog naroda”!?

Elem, i profesor Živanović tvrdi da smo ovde na Balkanu, pored Dunava, autohtono stanovništvo još od pamtiveka, da je, na primer, “stanovništvo koje danas živi ovde u Vojvodini, ono isto koje je u Žitištu i Bačkom Petrovcu živelo 40 000 godina pre Hrista”!!?

Živanović još kaže: “U svakom delu sveta imate jednu arteriju koja je glavna za taj deo sveta. U Evropi je to Dunav. Prema tome, Podunavlje sa Balkanom je kolevka evropske civilizacije. I stanovništvo je slično. Moja pokojna supruga je radila istraživanja na ušću Temze i jasno se vidi da je to naše, ovdašnje stanovništvo prelazilo Lamanš i stizalo do Engleske i Irske.” Auuu, da nije i Hjum od tih naših? I Lajbnic, a i Dekart liči na nekog Moravca...

E, sada vam je, valjda, jasno zašto se prećutkuje dolazak profesora Živanovića u Beograd. Jer, pokazaće se, bre, da su od nas nastali i Nemci i Englezi, da je i Gete naše dete, a i svi evropski narodi. A mi, jadni, evo, kao zabludele ovčice, slavimo kao istorijski događaj što je Oli Ren počeo da pregovara sa ovim našim mučenicima o ulasku u Evropu. Oli Ren nam, bre, otvorio i novi novosadski most! Imamo, dakle, i infrastrukturu za “evropski put”. O, mati, o Gospode, zašto me kažnjavate da sve to gledam!?

E, sad, naći će se neki pametnjaković da pita: A što se taj profesor Živanović (70), tek sada setio da smo ovde na Balkanu već 40 000 godina i da su od nas nastali svi evropski narodi? Eh, zašto! Zabrljao je nešto oko Jasenovca ej, tamo, 1963. godine, ispitivao, kao patolog, genocid u pogrešno vreme...

Zato je profesor Živanović posle naučnih istraživanja u Jasenovcu morao da beži u London, a kasnije, bogami, i čak u Afriku... Da skratim: UDBA je Živanoviću duvala za vrat i moralo je da se bega u tuđinu, brale, u bestragiju.

Nego, UDBA je bila i prošla, ali BIA je došla. I UBPOK. I, rade ljudi svoje, nema šta! Vrbovali su, bre, i moj mobilni da radi za njih. Jer, pazi ovamo, šta mi se dešava, moj prijatelju! Već dve nedelje ovaj moj morbidni sam se od sebe uključi. A držim ga u čojanom prsluku mog pokojnoj tasta. Uključi se, tako, mobilni, sam od sebe, je l' da, i zove Olju na njen mobilni. Tako Olja može da sluša “direktan prenos” iz redakcije. Može da sluša kako se derem na mlade saradnike, kako im pretim da ću “sve da ih pobijem”, da sa trećeg sprata pobacam, dole, na Cetinjsku, naročito utorkom i sredom kada se “prelama” NIN. Blesavo, zar ne!? Mislim, ovo, sa mojim morbidnim.

Znam da me prisluškuju još od pre dvadeset godina kada sam se kačio sa “Vestinghausa” oko izgradnje atomskih centrala u SFRJ, kada su ljudi iz ondašnjeg državnog vrha primili provizije za izgradnju druge atomske centrale. Ali, tada me Služba slušala elegantno, neprimetno. SDB je bila ozbiljna bešumna služba.

Tako je to, nekad, bilo. A ovi današnji!? Prisluškuju te bučno, drsko. Valjda, da me uplaše. Ili, možda neko dobronameran hoće da me upozori da me prisluškuju, da se, recimo, BIA sprema da me uhvati u nekoj ljubavnoj aferi, da osvanem u “Kuriru”. Jer, poznato je da ne kradem, da nisam koruptivan ni za sitnu, ni za krupnu lovu. Znaju to i u “Vestingahusu”, a i po ovim našim novim srpskim imperijama.

U redakciji su me ubedili da sam paranoik, što će reći da sam sebi, nenamerno, pritisnem u d`epu morbidni i da tako aktiviram Oljin mobilni!? I, taman se, nekako, naviknem da sam paranoik, kad, pazi brale, šta se dešava u prošli petak! Elem, vraćamo se sa Novog groblja. Olja vozi “sakso”, kad, zvoni mi morbidni u d`epu prsluka! Izvadim ga, a na ekrančetu piše: OQA!!? Kao ona me zove, a žena sedi pored mene za volanom, a mobilni joj u tašni u gepeku!!!? Da se razumemo; možda sam paranoik, ali objasnite mi, burazeri, kako me to Olja zove iz gepeka, a sedi za volanom!?

Morbidni dugo zvoni, na ekrančetu stoji Oljino ime. I zgledamo se.

Ali, u tim našim pogledima nema panike, niti uznemirenja. Dvadeset godina, kažem vam, trpaju se Službe u naš privatni život tako da smo navikli da su i ovi novi, UBPOK i BIA, postali naši “kućni prijatelji”.

I, najviše ih, nekako, privlače groblja, grobljanske aktivnosti. Kao, šta radim na groblju?

Da li, zaista, u plastičnoj kantici od meda mešam špahtlom malter da učvrstim mermernu vazu na roditeljskom grobu? I zašto to radim u sumrak? Da ih tako ne zamajavam? I koga čekamo na Novom groblju uoči Zadušnica dok Nepobedivo Sunce pada ka Rimu? Da li nekog iz bivšeg KGB? Ili, možda, iz Štazija?

I, ajd, što sam ih u petak zamajavao na beogradskom groblju. U subotu sam ih namamio u Novi Sad, na grob moje tašte Jelene. Tamo sam, kao, presađivao patuljastu tuju koju smo vukli čak iz Beograda. Patuljasta tuja, taštin grob, sumnjivo, dozlaboga!

A da me ne prisluškuju zbog profesora Živanovića, lebac ti se ogadio!? Ili zbog Tome Akvinskog? Možda Hjuma?

Sedim u beržeri, slušam Vladetu Jerotića na Studiju B. Tema: Velikani u nauci i religiji. Dosadno! I zadremam. Usnim moju Crnu iz Vrčina sa zlatnim krstićem oko vrata. I kaže mi: “U pravu si! Hjum je naš čovek. Hjum je HUM, a ta reč, valjda znaš šta znači na srpskom. A za Tomu Akvinskog ne moraš mnogo da se sekiraš. Ni oni na Zapadu ne proučavaju naše pravoslavne teologe.”

Znači, i Crna zaribala u pravoslavlje.