Nesrećni raj

Turistički vodiči Kašmir opisuju kao raj na zemlji, planinski predeo veličanstvenih pejzaža. Ali već šezdeset godina ova oblast koju dele Indija i Pakistan zna samo za nesreće. Posle krvave podele, tri rata i šesnaestogodišnje separatističke pobune stanovnici jednog od najsiromašnijih delova južne Azije su prošle subote bili žrtve desetog najsmrtonosnijeg zemljotresa u poslednjih sto godina. Desetine hiljada ljudi je poginulo, najmanje tri miliona je ostalo bez krova nad glavom, brojna sela su zbrisana sa lica zemlje. U region u kojem je prema podacima UNICEF-a preko 50 % stanovništva mlađe od osamnaest godina nestale su cele generacije. Dvominutni potres je udario kada su deca bila na nastavi u nekvalitetno izgrađenim školama.

Zemljotres je izazvao odrone i pokrenuo klizišta koja su zatvorila puteve i brojne gradove i sela pretvorili u teško pristupačne zabiti. Polamilionski Muzafarabad, glavni grad pakistanskog dela Kašmira, okružen 4000 metara visokim planinama, je dva dana bio odsečen od ostatka sveta. Putovanje do 140 kilometara udaljenog Islamabada danas traje preko osam sati. Stotine hiljada ljudi je ostalo bez struje i vode na samo nekoliko nedelja do početka zime. U veliki broj pogođenih mesta nikakva pomoć nije stigla u prvih 96 sati. Zapadni mediji izveštavaju o pljačkanju radnji i očajnim ljudima koji se otimaju o humanitarnu pomoć. Jedna medicinska sestra je Muzafardabd – u kojem je uništena bolnica i skoro svi lekari su poginuli – opisala kao mrtav grad.

PREMIJER GROBLJA: Sikander Hajat Kan, predsednik vlade pakistanskog Kašmira, izjavio je agenciji Rojters da sada vlada grobljem. Kan spava u šatoru jer se boji da će se i njegova palata srušiti. Vojska helikopterima prevozi povređene do bolnica u Islamabadu. Povređeni, sa brojem napisanim na komadu flastera na čelu, čekaju na mesto u pretrpanim letilicama. Što niži broj to gora povreda i kraće čekanje na mesto u helikopteru. Ali većina ovih nesrećnika tvrdi da je armija slabo organizovana i da se o njima niko ne brine.

“Nije stigla nikakva pomoć. Ništa. Mislim da je vlada sasvim mrtva”, rekao je novinarima Vakar Ahmad, profesor na univerzitetu u Muzafarabadu. “Na pijaci nema hrane, nema vode, strašno je.”Među 300 studenata koji su poginuli u učionicama je i Ahmadov sin. Prvi helikopter koji je sleteo u Balkot, grad u obližnjoj severozapadnoj provinciji, dovezao je ekipu CNN-a. Gladni i žedni stanovnici su oteli televizijsku opremu i vratili je tek kada u se uverili da u velikim koferima sa opremom nema hrane. Smrad leševa širi se nekada bajkovitim kašmirskim dolinama.

Pervez Mušaraf, predsednik Pakistana, je ovih dana često pominjao Wu Orleans i spor odgovor moćne Amerike na katastrofu u puno pitomijem predelu nego što su teško pristupačni obronci Himalaja. General koji je pučem 1999. godine postao predsednik treće najmnogoljudnije muslimanske zemlje na svetu, u subotu je ponovo obukao uniformu. Ali poznavaoci pakistanskih prilika tvrde da šezdesetdvogodišnji lider dečijeg lica nikada nije izgledao gore i neubedljivije. Subotnji zemljotres je druga najveća katastrofa u istoriji Pakistana i predstavlja najveću opasnost za stabilnost režima od decembra 2003. kada je Al kaida organizovala dva neuspela pokušaja atentata na predsednika Mušarafa.

Prirodne nesreće u Pakistanu često izazivaju velike političke lomove. Najveća katastrofa do sada – ciklon koji je 13. novembra 1970. ubio preko 200 000 stanovnika tadašnjeg istočnog Pakistana – doveo je do rata i podele Mušarafove domovine. Nezadovoljni poslatom pomoći i reakcijom vlasti u Islamabadu lokalni političari su odlučili da “ako ne može glasačkim listićima, onda mecima” izbore nezavisnost. Godinu dana kasnije istočni Pakistan je postao Bangladeš. Ovaj put secesionističkog rata neće biti, ali Mušarafovi protivnici pokušavaju da iskoriste novu katastrofu i sruše sekularnog predsednika.

BOŽJI GNEV: Razaranja koja su izazvali cunami i zemljotres u Indoneziji prošlog decembra, doveli su do još većeg okretanja stanovnika islamu. Mnogi muslimani su tu nesreću doživeli kao “osvetu s neba”, božji gnev zbog odvajanja od vere. Irfan Husein, komentator pakistanskog dnevnika Daily Times je napisao u ponedeljak da veliki broj Pakistanaca veruje da je uragan Katrina “predstavljao Božju kaznu zbog američke politike u Iraku i Avganistanu”. Husein tvrdi da će i u subotnjem razornom zemljotresu mnogi naći “božju poruku”. Islamističke vođe i propovednici prirodne tragedije redovno opisuju kao opomenu vlastima i narodu da se “približe Bogu” i da počnu da primenjuju Alahove zakone.

“Glas Kalifata”, Al kaidin petnaestominutni nedeljni bilten vesti koji se od prošlog meseca emituje preko interneta, opisao je uragan Katrinu “vojnikom Alaha” koji je napao “grad homoseksualaca”, Wu Orleans. Maskirani voditelj Al kaidinih vesti na stolu ispred sebe ima Kuran i automatsku pušku i samo je pitanje na koji će način sledećih nedelja progovoriti o nevoljama predsednika Mušarafa – Bin Ladenovog najomraženijeg i verovatno najopasnijeg neprijatelja.

Pakistanski listovi su preneli izveštaj američkog kongresa, koji kaže da operativci CIA i američke vojske u Pakistanu tragaju za Bin Ladenom, maskirani kao “civilni radnici pod ugovorom”. Veruje se da su Bin Laden i njegov zamenik Ajman Zavahiri pobegli iz Avganistana i da se kriju u Pakistanu. “Pakistan je jedan od naših najbližih saveznika u ratu protiv terora i mi želimo da mu pomognemo u vreme krize”, rekla je Marina Evans, predstavnica za štampu kontingenta od 18 000 američkih vojnika u Avganistanu. “Teroristi tvrde da smo nevernici, ali to nije tačno. Nadamo se da će ova misija to pokazati.” Evans je objavila da je američka vojska poslala osam helikoptera koji će učestvovati u spasilačkim misijama u Pakistanu.

ZAPADNA (NE)SOLIDARNOST: Zapadne vlade su svom velikom islamskom savezniku prvih dana ponudili uvredljivo malu količinu pomoći. Velika Britanija je u nedelju odlučila da pošalje samo 150 000, a Vlada SAD mizernih 100 000 dolara. U međuvremenu ovi iznosi su osetno povećani – na tri odnosno pedeset miliona dolara, ali biće izuzetno teško popraviti loš utisak među Pakistancima koji su ubeđeni da Zapad godinama vodi antiislamsku politiku. Kazi Husein Ahmad, predsednik koalicije šest islamskih partija, zatražio je da Vlada Pakistana odbije američku i britansku pomoć, nazvavši je “smešno malom”.

Najveću pomoć je ponudila Indija, zemlja sa kojom je Pakistan od nezavisnosti avgusta 1947. godine vodio tri kravava rata. Indija poseduje veliki broj ruskih helikoptera sposobnioh da nose velike tererte i ima ogromne “Iljušin-76” avione kakvi su sada neophodni Pakistanu. Nekim delovima pogođenim zemljotresom je lakše prići iz Indije nego iz ostatka Pakistana.

Islamabad je posle početnog odbijanja u ponedeljak saopštio da će ipak prihvatiti pomoć od svog velikog rivala, ali samo u šatorima, hrani, ćebadima i lekovima. Pakistanska vlada nije prihvatila indijske helikoptere jer bi se tada neprijateljski vojnici našli na strateški važnom delu pakistanske teritorije. Mušaraf bi teško sačuvao vlast da je makar samo iz humanitarnih razloga dozvolio ulazak indijskih jedinica u pakistanski deo Kašmira koji vlada u Wu Delhiju smatra svojom teritorijom. Potres je pogodio region u kojem Pakistan najverovatnije tajno obučava kašmirske separatiste, iako Vlada u Islamabadu tvrdi da ne pomaže pobunjenike, već samo insistira da stanovnici podeljenog Kašmira dobiju pravo na samoopredeljenje.

“ZEMLJINA ARTILJERIJA”: Epicentar zemljotresa je bio u blizini “linije kontrole” koja deli nekadašnju prinčevinu sa muslimanskom većinom na deo pod kontrolom Pakistana i Indije. Jedna trećina planinskog, retko naseljenog Kašmira, “Azad (slobodni) Kašmir”, je pod kontrolom Pakistana, a dve trećine su pod vlašću Wu Delhija. Yamu i Kašmir je jedina indijska savezna država sa islamskom većinom – preko 80 % stanovnika su muslimani.

Tutnjava koju je proizveo zemljotres je bila toliko jaka da su mnogi seljaci u indijskim selima uz granicu mislili da se radi o artiljerijskom napadu iz susedstva i da je započeo novi rat. Dva nuklearna rivala zamalo da po četvrti put zarate zbog Kašmira 1998. i 2002. godine. Preko milion vojnika je bilo spremno da ponovo ratuje za bajkovite himalajske vrhove posle samoubilačkih napada kašmirskih pobunjenika na parlament u Wu Delhiju decembra 2001. godine. Danas se stotine hiljada vojnika nalazi u bazama sa obe strane linije kontrole. U subotnjem potresu je poginulo preko 300 pakistanskih vojnika.

Samo dva dana pre tragičnog zemljotresa ministri spoljnih poslova su se u Islamabadu dogovorili da započnu pregovore o demilitarizaciji glečera Sašen. Već dve decenije Indija i Pakistan se bore za kontrolu nad 76 kilometara dugačkim komadom leda koji nema nikakvu stratešku vrednost. Obe zemlje imaju stalne vojne baze na preko 7 000 metara nadmorske visine. Više vojnika umire od promrzlina i visinske bolesti nego od neprijateljskih metaka. Indija na ovo surovo bojište na kojem temperatura zimi pada na 70 stepeni ispod nule, troši milion dolara dnevno. Demilitarizacija Sašena bi trebalo da bude prvi korak u mirovnom procesu.

TERORISTI KAO HUMANITARCI: Najveći izazov ipak predstavlja separatistička pobuna u indijskom Kašmiru. Od 1989. godine kada su počeli gerilski napadi, poginulo je najmanje 45 000 ljudi – više nego u sva tri rata koji su vodili Pakistan i Indija. Samo dan posle potresa pobunjenici su ubili devet Indusa u tri sela pogođena zemljotresom. Indijske vlasti tvrde da je troje ljudi zaklano i da su u nedelju ubile osam “terorista” koje podržava Pakistan. Dan kasnije Ujedinjeni savet yihada, savez 14 paravojnih organizacija sa sedištem u pakistanskom delu Kašmira, objavio je da suspenduju svoje napade u delu pod indijskom kontrolom. Ove islamističke organizacije koje Indija naziva terorističkim, već dele humanitarnu pomoć u selima sa indijske strane “linije kontrole” koja su stradala u potresu.

Iako je i dalje teško zamisliti rešenje kašmirskog problema dve zemlje su poslednjih godina popravile međusobne odnose. Uspostavljena je “vruća telefonska linija” da bi se izbegao “slučajan” početak nuklearnog rata. Ova veza je prvi put upotrebljena u subotu kada je indijski ministar spoljnih poslova pozvao pakistanskog kolegu da ponudi pomoć. Sedmog aprila ove godine, posle 57 godina, obnovljene su autobuske veze između dve zemlje. Autobuska linija nazvana “Karavan mira” jednom nedeljno saobraća između Muzafarabada i Šrinagara, u indijskom delu Kašmira.

Podela britanskog Raya 1947. godine, praćena masovnim preseljavanjem stanovništva i pokoljima, ostavila je na hiljade razdvojenih porodica u dve nove države. Tek prošle nedelje dozvoljeno je nemuslimanima da se ukrcaju u žuto-zeleni autobus “Karavana mira”. Sedam Sika i Indusa se odlučilo da poseti svoje rodne kuće u Pakistanu iz kojih su proterani 1947. godine. Jedan starac je poginuo u zemljotresu, a sudbina preostalih šest putnika na istorijskom putovanju koje se pretvorilo u noćnu moru, još nije poznata. Teško je oštećen nedavno podignuti “Most mira”, a put kojim prolazi “Karavan” je zatrpan na nekoliko mesta. Do daljnjeg, ova autobuska linija neće saobraćati.

ZEMLJOTRES DIPLOMATIJA: Velika tragedija ipak može pomoći uspostavljanu veza između sumnjičavih suseda. “Zemljotres diplomatija” je počela još pre četiri godine, posle katastrofalnog potresa u Guđaratu, kada je Pakistan ponudio pomoć Indiji. Dve vlade ne žele novi rat. Obe zemlje već godinama beleže rekordne stope ekonomskog rasta. I pored velike tragedije analitičari smatraju srećom to što subotnji razorni potres nije pogodio ključne industrijske centre.

Uprkos stope rasta od 7 % godišnje trećina od 150 miliona Pakistanaca i dalje živi u apsolutnoj bedi, sa manje od jednog dolara dnevno. Izbeglice će iz svojih zemljotresom opustošenih sela u kojima su u utorak počele hladne, monsunske kiše uskoro pohrliti u industrijske centre i dovesti do porasta nezaposlenosti u siromašnim gradovima koji su odavno jaka uporišta islamskog fundamentalizma.

Blizina Avganistana i kašmirski konflikt su Pakistanu meka za islamiste. Ne postoji teroristički napad koji su islamski fundamentalisti izveli u poslednjih desetak godina, a da oni koji su u njemu učestvovali nisu boravili u Pakistanu. “Bez obzira na to gde se nešto dešava, na kraju ispada da smo mi bili direktno ili indirektno uključeni”, izjavio je predsednik Mušaraf ovog leta. “Ispada da su oni (ekstremisti) ili posetili Pakistan ili prošli kroz njega na putu za Avganistan”.

Preko 30 000 ekstremista je, od sovjetske intervencije u Avganistanu, boravilo u Pakistanu. Okršaj u avganistanskim planinama koji je počeo pre 26 godina je ubrzao propast Sovjetskog Saveza i okončao hladni rat, ali predstavlja mač koji stalno visi nad glavom Mušarafove zemlje. Nažalost, sve – od zemljotresa do dnevne politike – se u hronično nestabilnom Pakistanu, jedinoj muslimanskoj zemlji koja poseduje nuklearne bombe, mora gledati kroz prizmu islamističke opasnosti.