Prezir potomaka

Prezirati sopstvene roditelje – to je neman sa kojom se, ni kriv ni dužan, zlosrećan čovek mora nositi čitavog svog života. Reč je o egzistencijalnom kompleksu koji unapred markira sve društvene odnose datog čoveka.

U filmu “Pogled sa Ajfelovog tornja” jedna devojka (Marija Vicković) prezire svoje roditelje, a sveti im se narušavajući svoje dostojanstvo. Wena osveta je, tako, produžena ruka roditeljskog beščašća. Kći koja za svog oca kaže da se obogatio pomoću vlastitog kukavičluka (i na ovaj način pregnantno definiše novonastalu društvenu situaciju) spava sada sa očevim kolegama za visoke sume novca, koje joj nisu potrebne: posrćući, ona produbljuje očevo posrnuće – to je, dakle, njena odmazda. Najzad, ona se zaljubi u jednog mladića (Branislav Trifunović) koji bi mogao da joj pomogne (pokrećući je na način ljubljenog, kako bi rekao Aristotel) da istupi iz nasleđenog porodičnog odnosa u nešto novo i lično, te da postane subjekat (ljubavi).

“Pogled sa Ajfelovog tornja” je redak savremeni domaći film koji pokreće emocije. Još dok samo slutimo o čemu se tu radi, obuzeti smo osećanjem odvratnosti, ali, kada ono treba da proključa, pod treskom nekog snažnog događaja, dolazi do ozbiljne, za film poražavajuće greške. Odjednom, reditelj zabašuruje razorni predmet (kompleks) svog filma koji, poput tempirane bombe, preti da raznese i priču i karaktere, i kada stvar treba da se, u fragmentima, furiozno ubrza ka dezintegrišućem kraju, usporava tempo, menja atmosferu, i film dobija linearnu formu koja nam više ništa ne govori. U trenutku kada bivši prijatelji devojke napadnu nju i njenog novog mladića, premlate ih i pomokre se po njima vičući: “On nije za tebe! On nije jedan od nas!”, film prestaje da pobuđuje interesovanje. Jer, već smo doživeli mnogo snažnije emocije i autor je to morao da ima na umu. Ređanjem banalnih scena, razvodnjavao je onaj koncentrat snažnog osećanja mučnine dok mu na kraju, nasilno uspostavljajući hepiend, nije zameo trag.