Cenkanje za budućnost

Rajčicu – hrvatsko ime za paradajz – upoznala je sva administracija Evropske unije zahvaljujući poslovičnoj hrvatskoj upornosti i hrvatskom uverenju da za njihovu lepu rajčicu ima mesta na tržištu Evrope iako su Španci onoliko dokazivali da svojim paradajzom mogu da nahrane i Hrvate i njihove turiste.

Zahvaljujući poslovičnoj srpskoj bezbrižnosti sasvim je neizvesno koju će srpsku reč naučiti Evropa. Jer u Strategiji za pridruživanje Evropi Vlade Srbije piše “Strategija pridruživanja EU se osmišljava bez postojanja državne strategije društveno-ekonomskog razvoja (podvlačenje pisaca Strategije). Bez takve nacionalne strategije razvoja ne vidi se pravac proaktivnih društvenih i ekonomskih reformi.”

Dakle, Strategija koja samu sebe opisuje sa “ovaj dokument ima rang i značaj strateškog državnog dokumenta” (podvlačenje pisaca Strategije) priznaje da Vlada Srbije ne zna sa kojim proizvodima Made in Serbia misli da osvaja Evropu za desetak godina. A 80 odsto (!) razgovora o pridruživanju Evropi odnosiće se na proizvode koje će Srbija želeti da stavi pod carinsku zaštitu jer veruje ili zna da će upravo njih jednoga dana izvoziti u ujedinjenu Evropu a na polzu naroda svog. Suština jeste u tome da će se Miroljub Labus, šef srpskog pregovaračkog tima, cenkati o strategiji razvoja Srbije, o budućnosti svih nas, a da niko još ne zna šta su naše strateške prednosti u odnosu na 25 plus i još nekoliko zemalja koje će u EU biti onda kada/ako bude odlučilo da i nas primi u to veselo društvo. Za sadašnje cenkanje račun će nam biti ispostavljan u narednim decenijama. Labusa zato čeka smrtno ozbiljan posao.

U slavljeničkoj atmosferi ova žila kucavica pregovora je nekako skrajnuta i potisnuta pričom da je ova faza pre svega tehnička: “Evo ti standardi/kriterijumi, prepiši ih i primeni.”

Jedino olakšanje dolazi od dr Tanje Miščević, sekretarice Kancelarije za pridruživanje Vlade Srbije: “U narednih tridesetak dana napraviće se liste prioriteta. Vlada, ministarstva finansija, privrede, poljoprivrede, ekonomskih odnosa sa inostranstvom, plus Privredna komora, plus ekonomski instituti... odrediće koji su to proizvodi za koje ćemo tražiti carinsku zaštitu. Na našoj strategiji pridruživanja radilo je više od 170 ljudi i sigurno je da se neke smernice mogu naći i u njoj.” (Sve ili gotovo sve o pridruživanju uz neophodne dokumente, pa i Strategiju vlade možete naći na sajtu njnjnj.seio.sr.gov.yu.)

Šta će se naći na tom spisku? Veličina tržišta i geografski položaj sa kojima mašemo stranim investitorima pred nosem, to svakako ne mogu da budu. Da li može da bude proizvod jednog od četiri svetska razvojna centra “Majkrosofta”, osnovan u Beogradu? Ili ćemo kao loši đaci još goreg učitelja prepisivati: poljoprivreda, energetika... “Razgovaraće se o svakom pojedinačnom proizvodu”, kaže Tanja Miščević.

I da ponovimo: dogovori sa Evropom su bolno ozbiljni. Što bi rekao Dejan Stanković, sa privremenim boravkom na obalama portugalskog Doura, prevodilac Saramaga na srpski a Andrića na portugalski i proizvođač vina „kinta daš hidrangeaš“, „kada se dogovoriš sa

Evropom, bolje ti je da ilegalno gajiš koku nego kupus, paprike, grožđe”...

Šta god bude odlučeno, u vaše i ime generacija koje dolaze, o tome će se pregovarati, nadaju se naši zvaničnici najviše 12 meseci, a možda i manje, šest ili devet meseci. Svaki od ovih rokova je moguć. Hrvati i Makedonci su posao obavili za godinu, Albancima je malo i dve i po godine – još pregovaraju. Mi smo na Studiju o izvodljivosti čekali četiri godine, Hrvati četiri meseca, Bosanci još čekaju.

Komšije Hrvati misle da delovi njihove privrede treba da budu zaštićeni od evropske konkurencije šest godina (sa produženjem zaštite za neke poljoprivredne proizvode), Makedonci su tražili i dobili decenijsku zaštitu, naši pregovarači još nisu spremni da kažu šta će tražiti, ali će po svemu sudeći to biti rok od šest godina. “Posle toga između Evrope i nas nema carina, imamo slobodnu trgovinsku zonu”, kaže dr Milica Delević- ilas sa Fakulteta političkih nauka.

Evropa je nama širom otvorila kapije, naročito posle dogovora oko tekstila, ne maltretira naše proizvode carinama, što ne govori o njenoj širokogrudosti ili posebnoj naklonosti prema Srbiji, već o tome koliko je roba Made in Serbia konkurentna.

U suštinu pregovora spadaju i „detalji” specifični samo za nas.

Referendum o nezavisnosti Crne Gore jeste jedna od specifičnosti. Tanja Miščević se pita a zašto Milo Đukanović ne bi referendum održao posle potpisivanja Sporazuma o pridruživanju SCG, ali je to retoričko pitanje. Referendum ne remeti tok ove runde razgovora jedino ako se održi posle njenog završetka, u ostalim slučajevima stvara probleme.

Ako u proleće na referendumu potrebna većina bude za nezavisnost, pregovori se prekidaju, prave se nove procene, pravila igre, komisije...“I sve to neće biti obavljeno kao sada za dva i po meseca. Biće potrebno više vremena”, prognoza je Tanje Miščević. „Zastoj ne bi značio da se ponovo ide na Studiju o izvodljivosti već bi se prilagođavao mandatu za pregovore. Pravile bi se različite platforme, jedna za Srbiju, druga za Crnu Goru. To može da bude brzo, jer zbog dvostrukog koloseka i jedna i druga već odvojeno pregovaraju o najvažnijim stvarima”, kaže Milica Delević-Đilas.

Ako Milo Đukanović ne obezbedi dovoljno pristalica za nezavisnu Crnu Goru, po Tanji Miščević pregovori se nastavljaju kao da referenduma nije bilo. Dr Milica Delević-Đilas sa Fakulteta političkih nauka, međutim, misli da tada sledi komplikovano usaglašavanje između Srbije i Crne Gore. “Sećate se koliko je trajalo ono pogađanje između Čedomira Jovanovića i Ivaniševića”, podseća profesorka spoljne politike SCG. Ona misli da bi od trenutka kraha Đukanovićevog sna, pregovori išli ne po dva već po jednom koloseku. „Čini mi se da je takvo mišljenje izneo i Miroljub Labus. Jer on kaže da kada potpišemo ugovor o stabilizaciji, vraćamo se na jedan kolosek.”

Nesaradnja ili odsustvo dobre volje bilo kog učesnika u pregovorima sa naše strane mogu dovesti do njihovog prekida. Ovu činjenicu valja naglasiti baš povodom referenduma u Crnoj Gori. Ocenu o kooperativnosti davaće predstavnici Evrope, to je valjda jasno.

Karla del Ponte, glavna tužiteljka Haškog tribunala, posle blagoslova na imenovanje ministra odbrane SCG daće i ocenu od koje će zavisiti da li će pregovori biti nastavljeni ili neće. Ako ona proceni da Srbija ne juri Ratka Mladića svim raspoloživim snagama i sa odgovarajućom količinom entuzijazma, kazaće Oliju Renu da privremeno ne dolazi u Beograd niti da prima Labusa u Briselu.

Kosovo i Metohija nikako ne mogu u ovoj fazi da budu iskorišćeni u pregovorima. Tanja Miščević je izričita: „Niko neće nuditi brži ulazak u Evropu za nezavisno Kosovo, jer je svima jasno da u Beogradu niko o tome ni ne razmišlja.” Milica Delević-Đilas kaže da je nama još 2003. godine poručeno da ulazak Kosova u Evropu nema veze sa Beogradom, da o tome odlučuje Brisel. Ipak, ona misli da nekako mogu da se ukrste putevi Kosova i Metohije i Srbije. “Od Beograda će se očekivati da učestvuje u dobroj veri da u razgovorima može da se nađe rešenje o budućnosti Kosmeta. Ako se to rešenje nađe, onda će jedan od naših uslova biti poštovanje baš tog rešenja.”

Tri pregovaračka tima više su deo tehnike nego suštine pregovora. Jedan, tim Srbije, vodiće Labus i on će se uglavnom baviti robom i carinama, baš kao i crnogorski tim koji vodi Gordana Đurović. Ekipu ipak postojeće državne zajednice vodiće Vuk Drašković i ona će razgovarati o medijima, intelektualnoj svojini, meteorologiji, regionalnoj saradnji, graničnom i viznom režimu, organizovanom kriminalu, sudstvu, pravima nacionalnih manjina... Oko ovih stvari nema pregovora. Ako hoćemo u Evropu, moramo da ispunimo određene standarde. Jasni su kriterijumi šta znači nezavisno sudstvo ili manjinska prava ili slobodni mediji i oko toga nema cenkanja i o tome neće odlučivati ni Vojislav Koštunica ni Boris Tadić, ni Aleksandar Tijanić ni Željko Mitrović.

Saveznici su veoma važan deo svakog posla pa i ovog. Srbija sada nema reči da pohvali angažovanje, spretnost i blagonaklonost britanske diplomatije, naročito njenog ambasadora u Beogradu Dejvida Gauena. Spisak blagonaklonih se tu ne zaustavlja, na njemu su i Švedska, Finska, Slovenija... A da li mi imamo našu Austriju kao što je imala Hrvatska?

Simpatije i antipatije Evropljana kako prema Srbiji i Srbima, odnosno SCG, tako i prema proširivanju EU, u ovom trenutku nisu od presudnog značaja. To što smo treći otpozadi na spisku zemalja koje bi Evropljani želeli da vide u svom društvu, nije za Tanju Miščević strašan podatak: “Imamo naklonost u proseku 42 odsto stanovništva EU što je posle decenije ratova i znamo kakve propagande, izuzetno visok procenat.” Važnije je od toga da se ova faza pregovora sa SCG u zemljama EU može sa pravom objasniti kao jedan običan trgovinski ugovor, a ne kao naš ulazak u njihov topli dom.

Potpis na Sporazumu o pridruživanju postaje punovažan tek kada ga usvoje parlamenti svih zemalja članica EU, pa Skupština EU i naše skupštine. Hrvatska i Makedonija su na to čekale 34, odnosno 36 meseci. Za to vreme sporazum se sprovodi, onaj njegov najvažniji – ekonomski deo.

Miroljub Labus, šef pregovaračkog tima Evropska unija: Šta nas čeka Kao i uvek, tu postoji dilema.Da li celu stvar da obavimo za kraće vreme uz mnogo više napora, ili za duže vreme s manjim naporom Obećanje smo ispunili. Obećali smo da će pregovori o ugovoru o stabilizaciji i pridruživanju Evropskoj uniji početi na godišnjicu 5. oktobra. Reč je održana, mada nije bilo ni lako ni jednostavno. Tokom leta bili smo veoma aktivni u kontaktima sa evropskim prestonicama. Za odluku je bila potrebna jednoglasnost svih 25 članica EU. I Evropska komisija, a posebno komesar Oli Ren bili su veoma predusretljivi. Međutim, moram da kažem da je i Velika Britanija kao zemlja koja predsedava Evropskom unijom dala nezamenljiv doprinos. Bez veštine britanske diplomatije bilo bi gotovo nemoguće da se usvoji mandat za pregovore u kratkom roku od samo dva meseca. Ceremonija otvaranja. Pregovori su zvanično otvoreni 10. oktobra. Sada je prošlo vreme slikanja i ispijanja šampanjca. Došlo je vreme da se radi. Pregovori su pred nama i valja iskoristiti ukazanu šansu. Kao šef pregovaračkog tima Srbije pozvan sam u Brisel krajem meseca da se dogovorimo o detaljima prvog radnog sastanka. On će se održati u prvih deset dana novembra u Beogradu. Tokom posete Olija Rena razgovarali smo o kalendaru pregovora, o temama, o podeli nadležnosti između državne zajednice i država članica, o tome koji će tim šta da pregovara. Puno je bilo reči o mogućem trajanju pregovora, izazovima koji postoje i o karakteru pregovora. Karakter pregovora. Možda bi bilo najbolje da počnem od karaktera pregovora. Mi želimo da postanemo članica EU. U EU postoji skup pravila koji se zove Acljuis Communautaire i o tome se ne pregovara. To je biblija Evropske unije. Pregovara se o periodu u kojem ćemo prihvatiti ta pravila, o podršci EU da lakše prihvatimo ova pravila i o nekim specifičnostima naše zemlje u odnosu na druge na osnovu kojih nam trebaju nešto izmenjeni načini usklađivanja. Period tranzicije je jako važan. Kao i uvek, tu postoji dilema. Da li celu stvar da obavimo za kraće vreme uz mnogo više napora, ili za duže vreme s manjim naporom. Priključenje EU svakako znači bolji život i više posla. Nije bez značaja kada će građani to da osete. Odlaganje priključenja samo povećava dileme i produžava stanje nezadovoljstva. Zona slobodne trgovine. Mi možemo našu robu da izvozimo u EU bez carina. Sa nekim zemljama smo zbog toga dramatično poboljšali odnose razmene. Pravi primer za to je Italija. U prvih osam meseci ove godine više smo nego udvostručili naš izvoz. Italijanski privrednici su posebno osetljivi na uslove trgovine i investiranja. Nagoveštaj budućeg članstva u EU značajno podstiče njihove želje da dalje investiraju i proširuju trgovinu sa nama. To smo se uverili pre nekoliko dana tokom druge manifestacije „Italija u Beogradu”. Slično je i sa drugim zemljama. Pravo na bescarinski izvoz ne traje neograničeno. U prvi mah je dato svim zemljama zapadnog Balkana do kraja ove godine. Potom je produženo i na 2006. godinu. Mi moramo da pregovaramo o uspostavljanju zone slobodne trgovine sa EU da bismo i u toku perioda tranzicije održali ovu pogodnost. Carine. U periodu tranzicije i mi moramo postepeno da smanjujemo naše carinske stope. Postoje tri grupe proizvoda. Za jednu grupu možemo odmah po potpisivanju ugovora da ukinemo carinske stope. Za drugu grupu osetljivih roba carine će se postepeno smanjivati tokom celog perioda tranzicije. Za treću grupu najosetljivijih roba, neki oblici carinske zaštite mogu da traju i duže. Valja da znamo da je naš trgovinski i carinski režim manje prilagođen zahtevima EU nego kod drugih balkanskih zemalja. U tom domenu naše carinske procedure su duže i skuplje nego kod naših suseda. Mi smo svesni toga i nismo želeli ništa da menjamo dok ne počnu pregovori sa Svetskom trgovinskom organizacijom. U toku tih pregovora naši partneri nama daju povlastice, ali i mi njima zauzvrat. Neke su stvari zadržane da bismo imali čime da „trgujemo” u ovim pregovorima. Sada je vreme i za STO i za ugovor sa EU. Finansijska podrška. EU ima poseban instrument za finansijsku podršku zemljama koje su potencijalni ili pravi kandidati za članstvo. Taj instrument se zove „instrument za pretpristupnu podršku”. Wegova uloga je da podrži one sektore u zemljama kandidatima koji će biti izloženi većoj konkurenciji i da ih osposobi za poslovanje na zajedničkom evropskom tržištu. Smanjivanje carinskih stopa mora ići paralelno sa finansijskom podrškom ovim sektorima. Najteže i najlakše. Uopšte ne razmišljam šta je najteže, a šta najlakše. Iskustvo me uči da uvek iskrsnu neki problemi koje nismo mogli da očekujemo. Neizvesnost je najveći problem u pregovorima. U tom smislu neizvesnost vezana za održanje državne zajednice za mene kao glavnog pregovarača Srbije je najveći problem. Srbija može da živi sa ovom neizvesnošću još nekoliko meseci. Zato očekujem raspisivanje referenduma u Crnoj Gori do kraja aprila iduće godine. Politička pitanja. Ne pregovara se samo o zoni slobodne trgovine, nego i o političkim temama. Poštovanje ljudskih prava, posebno manjinskih prava je posebna i važna tema. U tim okvirima funkcionisanje sudskog sistema je ključno. Delikatno političko pitanje je i obrazovanje zajedničkih tela naše države i Evropske komisije koja će kasnije da prate sprovođenje postignutog sporazuma. Delikatno je pitanje, sve dok se ne reši status državne zajednice. Vize. Vizni režim je posebno pitanje, ali pregovori o nizu odredaba u okviru ugovora o stabilizaciji i pridruživanju imaju direktan uticaj na vizni režim. Tu su pre svega ugovori o readmisiji koje moramo da potpišemo sa svim članicama EU. Zatim tu je integrisana kontrola granice. To nije samo policijska kontrola, nego se radi o jedinstvenom sistemu carinske, sanitarne, fitosanitarne i veterinarske inspekcije. Kao i sistemu zdravstvene i radiološke inspekcije. Ovaj integrisani sistem mora ne samo da se zakonski uvede, nego i da funkcioniše na terenu. Sertifikati. Mnogi naši proizvodi ne mogu da se prodaju na evropskom tržištu jer ne ispunjavaju zdravstvene i druge standarde. Ništa nam ne vredi okolnost da izvozimo bez carina, ako naši izvoznici ne dobiju potrebne sertifikate. Traženje sertifikata u inostranstvu je skupo i dugotrajno. Mi moramo da osposobimo naše laboratorije i druge institucije da izdaju ove sertifikate i da poštuju standarde EU da bi bili priznati u Evropi. Dupla lupa. Neko je rekao da će EU buduće članice, odnosno zemlje kandidate za članstvo, da posmatra kroz duplu lupu. To je plastično izražen stav, koji je samo delimično tačan. Činjenica je da neke nove članice nisu baš u potpunosti ispunile kriterijume za prijem. U opštoj atmosferi uzdržanosti za proširenje EU, ova činjenica je pretočena u potrebu striktne kontrole šta je urađeno. Nije dovoljno da se donese novi zakon. Potrebno je da se formiraju i odgovarajuće institucije koje će efikasno na terenu da primene taj zakon. Nama to odgovara. To bi moralo i našim građanima da odgovara. Ulazak u Evropu znači bolje poslovanje države koje će garantovati građanima ne samo lakše ostvarivanje njihovih prava, nego i mnogo veće mogućnosti da rade, zarade, putuju i obrazuju se. Korist za građane. Veća pravna sigurnost, bolji uslovi za privređivanje, više investicija, lakše putovanje i veće plate biće krajnji rezultat priključenja EU. Naravno, nigde pa ni u EU ne teče med i mleko, nego morate da se potrudite da uspete. Ali u EU su daleko veće šanse za uspeh nego izvan nje.