Odavde do demokratije

Niko nema prava da u ostvarenju svojih sloboda ugrožava ičije tuđe, da u ime svoga “prava na istinu” dezavuiše, marginalizuje, anulira ičiju pamet i napor i onemogućava ičiji rad. To bi najbolje trebalo da znaju medijski aktivni profesionalci, jer bi morali biti svesni svoje velike odgovornosti prema društvu kome treba da služe, morali bi znati, profesionalci, koliki je njihov uticaj na javno mnjenje, uistinu - jedini. Klima koja se stvara u društvu je apsolutno njihova kreacija. Žao mi je što sam osetila potrebu ovom prilikom da kažem tako notornu stvar.

Istina, iz oba navedena priloga, vidim da NIN misli da takva stvar kao što je javno mnjenje i nema mnogo veze sa medijima, te neće ni razumeti šta znači nonsens u podnaslovu ispod priloga “Pa, ko je ubio Đinđića?” - Atentat nije izvršio slobodni strelac koga su mogle da zanesu novine i to je vlada i te kako znala u vreme optuživanja medija. NIN je ovakvim podnaslovom bukvalistički objasnio da ne može biti istinita izjava ministra kulture Lečića da su protiv pokojnog premijera “neki mediji vodili specijalni rat i stvarali atmosferu linča”, ili, drugačije - “ubili Đinđića”.

Analiza medijske dokumentacije “Ebart” samo na prvi, i to najpovršniji pogled, može eventualno da umiri savest medija, i to ako reše nemoguće: da ignorišu svoju ulogu u formiranju javnog mnjenja, tj. - satanizovanja pokojnog premijera. Od 3259 analiziranih tekstova iz deset najuticajnijih ovdašnjih listova objavljenih o Đinđiću, a za vreme nešto više od dve godine njegove funkcije premijera Srbije, pozitivnu konotaciju je imalo 2,64 odsto, ili 86 tekstova. Tako su Đinđićeva enormna vrednoća i istrajnost (nepoznati na ovom meridijanu) u progresivnom, pravolinijskom vođenju države u reforme i boljitak, i to iz nasleđene podloge od pustinjskog peska, na kojoj ni kamen na kamenu nije ostao, sa punom svešću da “nemamo više vremena”, dobili zanemarljivo priznanje u medijima.

“Ozbiljni mediji su prema vladi uvek kritični. NJihova uloga je uvek kontrolna... kritički pratiti rad institucija od interesa za građane je zadatak medija u demokratskom društvu, kakvo ova zemlja želi da bude” - stoji u uvodniku. Mislim da ozbiljni mediji jedino moraju biti objektivni, dakle kritični u racionalnom, produktivnom smislu, za opšte dobro, i to stvarno argumentovano, nikako po svaku cenu, da bi se pokazale “hrabrost”, “nezavisnost”. Naš, sasvim naopak način poimanja demokratije uz neograničene slobode, nažalost, ali i za divljenje, sasvim je stoički podnosio pokojni Đinđić. Mediji ne mogu biti iznad društva kome treba da služe, niti nedodirljivi da bi bili nezavisni. Pod ovim podrazumevam prvenstveno sopstvenu, profesionalnu svest o svojoj ulozi i moralu. “Ni od koga se ne može tražiti usvajanje jedne jedine istine a ne mogu se zaustavljati procesi stalnog javnog preispitivanja uloge svih, a posebno onih koji imaju najistaknutije uloge. Niti iko ima pravo tražiti izuzeće za bilo koga”, kaže Reljić u uvodniku. Verujem da je on svakako ovim obuhvatio medije, na prvom mestu. Ne bi moglo drugačije.

LJiljana Bakić, arhitekta,
Beograd