Kako nas kradu

Većini od preko osamdeset odsto Beograđana koji uredno plaćaju račun za Infostan verovatno nikada nije palo na pamet da obavezna stavka, naknada za priobalje – od najviše pet dinara mesečno – ide u kasu Ministarstva poljoprivrede. Niti da sića od pedeset dinara za dimnjačare odlazi u preduzeće Dimnjačar u prestonici, unikatno po delatnosti čišćenja oyaka. Beograđani i drugi se tek uzbude kada čuju da će voda možda da poskupi iako se retki razumeju u to kako se ona obračunava, a još manje kome treba da se obrate kada ih suma na računu šokira. Nesrećna okolnost je što se u sopstvenim proračunima ne snalaze najbolje ni oni koji ih prave, u prilog čemu stoji besmislica da Beogradski vodovod potrošačima duguje 269 miliona dinara, a skoro duplo više potrošači Vodovodu.

U Zemunu su početkom godine građani mesecima dobijali za tri, pet i sedam stotina dinara veći račun za vodu. Primetili su samo najpedantniji i samo su njima vraćene pare ukoliko su bili voljni da satima čekaju na šalterima Infostana, uz objašnjenje da je u pitanju greška. O toj grešci, međutim, niko ko je pomislio da je prosto voda poskupela nije bio obavešten, niti je dobio novac nazad. Kada stanar neke zgrade primeti grešku, zbog kolektivnog vodomera njenoj korekciji podležu svi stanari. U slučaju lenjih stanara, nikom ništa.

Vesko Filipović, zamenik generalnog direktora Beogradskog vodovoda, kaže da se greške dešavaju, ali se obaveštenja ne šalju građanima, jer one najčešće nastaju u Infostanu. “Beogradski vodovod ima 150 hiljada korisnika, zapravo vodomera, a 80 odsto korisnika je tačno obračunato ili su odstupanja minimalna. Kod 20 odsto korisnika potrebna su značajna usklađivanja. Dolazi i do grešaka, ali svi građani zbog provere mogu da se obrate našoj službi za reklamacije. Svi oni koji Vodovodu duguju, mogu da plate i na šest rata. Tehnički i pravno gledano, Infostan je dužan da obaveštava, a možda i nije, jer je svako ko sumnja dužan da se žali”, kaže Filipović.

Mile Stevančević, pomoćnik direktora Infostana, kaže za NIN da Infostan redovno obaveštava građane o greškama ako o tome dobije obaveštenje iz Vodovoda. Ko koga nije obavestio, Zemunci ne znaju, kao što ne znaju ni kome je otišla razlika u novcu koji su uplatili zbog greške. Zemun ima 70 hiljada korisnika Infostana, a skoro polovina kasni sa uplatom za maj, što omogućava kamati da se popne na trenutnih dva miliona dinara. Do istog kašnjenja opet najčešće dođe kad “greška” učini račun prevelikim.

Snežana Blažek nije iz Zemuna, ali se našla u sličnoj situaciji. „Dobila sam račun za vodu od 800, umesto uobičajenih 400 dinara. Pošto sam sama očitala stanje na vodomeru, podnela sam žalbu i dobila sam od Infostana povraćaj novca.”

Na račun za vodu se, na šalteru u Danijelovoj 33 žalila i sugrađanka koja je, kaže, morala da pronađe vezu u Infostanu da bi joj radnici ovog preduzeća očitali pravo stanje na vodomeru, koje je, kako se ispostavilo, četiri puta manje od prikazanog na računu.

Ukupan račun za Infostan u proseku, po korisniku, iznosi 1 882 dinara. Potraživanja Infostana su u ovom trenutku 983 miliona dinara iako je za prvih devet meseci ovo preduzeće uspelo da naplati čak 91 odsto potraživanja. Usluge preduzeća Dimnjačar, procenjene prosečno na 45 dinara, koristi 153 hiljade domaćinstava koja nemaju centralno grejanje.

Stanovnici Slavije su polovinom godine, opet, dobili obaveštenje bez objašnjenja da duguju ili treba da im se vrate nemali iznosi s početka godine, ali Zemun i Slavija su samo primeri čestih omaški u računima koje šokiraju građane, jer se najčešće odnose na nekoliko hiljada dodatnih dinara koje neočekivano treba da uplate.

Zbog grejanja, međutim, građani ne mogu da se nađu u sličnoj situaciji, jer praktično nemaju način da utiču na bilo šta. Koliko dobiju, toliko ima da plate. Po sistemu daljinskog grejanja, koji je kod nas na snazi od 1965, a koji su svetske metropole odavno izbacile iz upotrebe, toplane imaju obavezu da građanima obezbede temperaturu od 20 stepeni u stanu, građani moraju to da plaćaju tokom cele godine i tu se svaka komunikacija završava. Toplane po ovom sistemu imaju pravo da prekidaju grejanje u toku dana, ako smatraju da spoljna temperetura ne ugrožava obećanu toplotu u stanu. Ko se smrzao, može da se žali da mu je temperatura bila ispod obećane, ali teško to može i da dokaže, ako uzrok nije bilo pucanje cevi. E, tek ako cev pukne smrzavanje mu ne gine, jer ovdašnjim službama javnih preduzeća ekspeditivnost nije odlika.

Princip jednakosti za sve kod grejanja, međutim, važi samo kada je plaćanje u pitanju, ne i veoma različita temperatura u stanovima (zavisna već od blizine toplane ili starosti radijatora). Sedeli u šortsu ili ispod ćebeta ima da vas košta 29 dinara po kvadratnom metru.

Za uživanje u jeftinoći kakvog-takvog grejanja građani ima da zahvale gradskim vlastima koje cene usluga javnih preduzeća takoreći na silu uporno drže daleko ispod tržišnih. Ali kao osnivač javnih preduzeća odgovoran za cenu njihovih usluga, grad bi trebalo da je odgovoran i za njihovu neefikasnost i ležernost prema korisnicima, koju priznaje i s kojom se, kako kažu u Skupštini grada, i sam muči.

U javnim preduzećima, na drugoj strani, žale se na socijalnu politiku gradskih vlasti, zbog koje, kažu, ne mogu da postignu potrebnu efikasnost. Prema rečima Vladana Markovića, direktora Beogradskih elektrana, realna cena grejanja je 40 dinara i one ne mogu, kao na primer toplane u Novom Sadu, da joj se prilagođavaju bez odobrenja gradskih struktura.

I Beogradske elektrane, baš kao i GSP, zato očekuju dodatnu finansijsku injekciju iz buyeta. Naime, grad javne i privatne prevoznike dotira sa preko pet milijardi dinara godišnje da bi preduzećima nadoknadio razliku u ceni. Zajednički buyet deli se u srazmeri 75:25 na štetu privatnika.

Beogradski vodovod se dodatno ne dotira iz gradskog buyeta, kao ni Infostan koji izvesni procenat (i njega grad određuje, razume se) uzima od svakog preduzeća čije obračune objedinjava u jedinstven račun.

Iz gradskog buyeta direktno se finansiraju Zelenilo i Čistoća.

Čistoća, na primer, sa 400 miliona za usluge i 250 za opremu plus u proseku stotinu dinara koje im blizu pet stotina hiljada korisnika uplati preko Infostana. Gradska čistoća ima dve hiljade zaposlenih i prihodi iz gradske kase, kažu u Čistoći, čine tek sedamnaest odsto njenih prihoda.

Ali grad, čini se, mnogo raskalašnije deluje kada je u pitanju uređivanje parkova i zelenih površina, za šta bi trebalo da je zaduženo Zelenilo, a nije. Jer umesto Gradskog zelenila takozvane investicione poslove dobijaju privatne firme poput izvesnog „Biodekora” koji i dalje uređuje Trg Slavija, a trebalo je da radove završi još pre tri meseca. Investicioni se od „običnih” poslova u parkovima razlikuju po tome što donose kompletnu rekonstrukciju parka, za šta Zelenilo nije sposobno. Iako se uredno prijavljuje na tendere koje grad raspisuje. Zelenilo za održavanje zelenih površina i reakcije na žalbe građana dobija čak milijardu i 390 miliona dinara, a za opremu 370 miliona dinara.

Sa gradskom kasom nema veze poslovanje Telekoma, ali svakako ima sa mesečnim izdacima svakog domaćinstva. Ništa više, međutim, ni Telekom nije osetljiv na sopstvene greške. Svako prosečno domaćinstvo u Srbiji je bar jedanput dobilo iznenađujuće veliki račun za telefon, ali doskora retroaktivno niko nije mogao dokazati da je sa njegovog broja neko iz pošte zvao Novi Zeland. Jer stare centrale, kakvih je danas doduše još samo dvadeset odsto, ne daju mogućnost da se na mikrofilmu, koji je skoro zamenjen listingom, vidi koje brojeve je pozivao pretplatnik. Kontrolisanje poziva je moglo da se naruči tek za naredni mesec, a što je učinjeno moralo je i da se plati. Neretki su i slučajevi korisnika koji isključe mogućnost da pozivaju (mogućnost takozvanih odlaznih poziva), ali im se računi ne smanje. Na pitanje da li je Telekom ikada ikome vratio pare zbog sopstvene greške u računanju impulsa, Dragan Jovanović, direktor odseka za brigu o korisnicima Telekoma, kaže: „Naravno da bismo pare vratili kada bi se to dogodilo.”

Bojan Stanojević, gradski menadžer Živimo u Srbiji, ne na Marsu Kada bismo smenili direktore javnih preduzeća, morali bismo da dovedemo neke druge koji bi se isto ponašali Funkcionisanjem i efikasnošću javnih preduzeća ni njihov osnivač, Skupština grada, nije zadovoljna. U razgovoru za NIN Bojan Stanojević, gradski menayer, kaže da problemi nastaju, najpre, zbog lošeg sistema naplate i nezainteresovanosti javnih preduzeća za svoje korisnike. “Besmisleno je da je Infostan zadužen da naplaćuje dugove komunalnih preduzeća. Oni bi to morali sami da rade.” Kad Vodovod pogreši, a građani se ne žale, kome idu te pare? – Vodovod svaka tri ili četiri meseca pravi konačni obračun, ali ne objasni da koliko mu duguju, toliko treba i da vrati Beograđanima koji su manje potrošili. Vodovod je na nuli. Postoji bilans potrošnje vode u Beogradu. Neko vodi računa o tome što mu curi vodokotlić, a neko ne. Dosta je razloga zbog kojih neko može da dobije veći račun, ali može i Vodovod da pogreši. Zato svako ko je dobio veći račun i sumnja da postoji greška, treba to da prijavi. Kako kontrolišete rad javnih preduzeća? - Služba za reviziju i buyetsku kontrolu to radi bar jednom godišnje. Javna preduzeća se žale da cenu njihovih usluga držite daleko ispod tržišne i tako ih onemogućavate da posluju uspešno? - I sa tako niskim cenama jedan deo građana ne plaća svoje obaveze, šta mislite da bi bilo kada bi se cena povećala? A to što se žale rešiće se ulaskom privatnog kapitala u javna preduzeća. Qudi u Vodovodu danas misle da je jedini njihov problem da domaćinstva imaju vode iako bi to, u dvadeset prvom veku, trebalo da se podrazumeva. Wihov posao bi trebalo da je i da naplate svoje dugove i, pošto imaju previše zaposlenih, da odrede dvesta ljudi koji će svakome ko duguje pokucati na vrata i ponuditi mu socijalni program Skupštine grada, ako nema da plati ili tužbu, ako ima a neće. A dužnici su najčešće oni koji imaju novac da plate. Imamo analizu koja kaže da sa ovom politikom cena javna preduzeća mogu da posluju tako što će uspevati da pokriju svoje troškove. Za investicije još uvek može da se daje iz buyeta. U Beogradskim elektranama kažu da zbog cene idu u minus? - Javna preduzeća ne ulaze u dugove. Postigli smo eksplozivan razvoj javnih preduzeća u poslednjih pet godina. Oni dobro posluju, imaju pristojne plate, pružaju relativno pristojnu uslugu, nikada nije bilo više autobusa, ali kad treba da nekome – kome isporučujete vodu – isporučite i osmeh kad se žali, mi nismo sposobni za to. Kad nekome pukne cev, taj prvo treba da čeka dva sata da mu se neko javi na telefon da bi se žalio, a onda još pet dana da neko dođe da popravi cev, od tri hiljade zaposlenih. Građani ne mogu da utiču ni na temperaturu u svom stanu, niti na potrošnju kada je grejanje u pitanju? Kada će u Beogradu biti uvedeno plaćanje grejanja po potrošnji kao u drugim evropskim gradovima? - U mnogim gradovima u Evropi se i dalje meri po kvadratnom metru ili broju članova domaćinstva. Merenje po utrošku je veoma skupo, ali će biti i kod nas uvedeno. Na Novom Beogradu već ima područja gde je krenulo postavljanje merača. Građani će tada, međutim, opet imati problem, jer će se grejanje, kao i voda, meriti za celu zgradu u kojoj će stanari, opet, ulaziti u neki prosek. Na Zapadu se ljudi ponašaju racionalnije nego u Srbiji, u kojoj su cene grejanja ili vode još uvek niske. A i naš mentalitet je prilično rasipnički. Kada smo počeli da radimo ovaj posao na deponiju je, na primer, nošeno 450 tona đubreta dnevno, a danas se nosi 1 000 tona dnevno i od toga 70 odsto hrane, a pričamo da živimo u siromašnoj zemlji. Zašto već sad, pre privatizacije, ne promenite rukovodstvo u javnim preduzećima ako ste njihovim radom nezadovoljni? - Živimo u Srbiji, ne na Marsu, i to vam je verovatno poznato. Kad bismo ih smenili, morali bismo da dovedemo neke druge koji bi se isto ponašali. Realno bi bilo kada biste vi, javnost, meni dozvolili da dovedem menayment iz inostranstva u javna preduzeća i da ga adekvatno platim, dam im stan i vozača i u roku od deset minuta rešio bih sve probleme. Ali, ovde bi izbila revolucija, jer sve što je normalno svuda ovde je nenormalno. Pa, nas napadaju što radimo ulicu usred zime iako se tako radi u svim svetskim gradovima i tamo nikome ne smeta. Živimo u zemlji u kojoj stvari još nisu sazrele da probleme rešavamo na način na koji se rešavaju na Zapadu. Ali ne postoji želja da se problemi rešavaju, ne samo kod direktora nego i sa drugih strana. Sa sindikatima, na primer, pregovaramo trenutno o tome da se u naredne četiri godine socijalnim programom smanji broj zaposlenih između dva i pet odsto godišnje, ali oni neće ni da čuju. Iako je to u njihovom interesu. Nijednog radnika nismo otpustili niti ćemo otpustiti, ali rekli smo im da im plate više neće rasti. Kad privatni sektor uđe u javna preduzeća, ona će biti motivisana da zarade profit. Naši direktori su prilično opušteni, jer znaju da ne bismo dozvolili da ostanu bez plata. Privatizacija je veoma osetljivo pitanje i mi ne možemo da srljamo u nju, pa da posle imamo probleme. Spremni smo i da radnicima podelimo deo akcija, koje neće moći da prodaju, ali za to mora da se stvori klima i da postoji društveni konsenzus, a ja još nisam video članak u novinama o pozitivnim iskustvima privatizacije. Kao da ćemo Beogradski vodovod prodati strancu koji će iskopati Makiš i odneti ga u svoju zemlju. A osnovni strah od privatnog kapitala je taj što svi oni koji rade u javnim preduzećima znaju da će morati mnogo više da rade kad taj kapital dođe. Cene usluga će ostati iste i posle privatizacije? - Naravno da će ostati. To ljudi ne razumeju. Naš interes je da upravljamo Beogradom, jer mislimo da to najbolje znamo. I politički nećemo da dozvolimo da cene rastu preko noći, već jednim tempom koji će unapred biti predočen građanima za narednih deset godina. Uz sve ovo što se dešava, građani su još uvek na dobitku, ali su na gubitku koji nije materijalno merljiv kad nemaju nasmejane službenike, kad moraju da čekaju pet dana popravku, a to ne zaslužuju, jer 85 odsto građana redovno plaća svoje račune.