„Firer”iz Novog Sada

Ti dani borbe protiv fašizma, ipak su, loše režirani. Kao, uostalom, i sve u Srbiji. Jer, kako bi inače i mogao da se završi dan (9. novembar) koji počne saopštenjem Helsinškog odbora za ljudska i manjinska prava o Dimitriju LJotiću i vladici Nikolaju Velimiroviću, kao glavnim „srpskim fašistima” zbog kojih i dan-danas u srpskom društvu buja fašizam? Završio se tako što su nekakvi „strojevci” na novosadskom Filozofskom fakultetu počeli da šamaraju svet koji je došao na tribinu o antifašizmu. Ne zbog Helsinškog, nego onako... A ti momci obrijanih glava svojim izgledom i pogledom baš i ne liče na poštovaoce LJotića i vladike Nikolaja, iako među njima ima i studenata istorije. Posle dan-dva, sve je razvodnjeno skupom ostarelih „honveda” u Subotici, mađarskih fašista iz Drugog svetskog rata, koji traže da im se ono „fašisti” precrta, jer su, kažu, bili prisilno mobilisani. Spektakularna akcija hapšenja pripadnika tzv. Nacionalnog stroja, bila je pokazna vežba da država, možda, kasni, ali kako-tako funkcioniše. I to surovo. Epilog: podela srpskih neonacista na „prave” koji osuđuju „sramni čin” i ograđuju se od ovih „lažnih”, dakako, podmetnutih, jer nam sve to, u stvari, rade, ne bi li nam oteli Kosovo.

Ko je, uistinu, kriv, što u Srbiji i danas, isto kao i 1996. na fakultetu može da vas išamara ko i kako stigne? Kako smo došli do toga da po Internetu kruže spiskovi jevrejskih porodica u Beogradu? Da jedni druge targetiramo po imenima i prezimenima? Da uopšte raspravljamo o buđenju nacizma u Srbiji, u 21. veku? Postoji li „srpski fašizam”? I ko ga i kako upotrebljava?

Ako je uteha, nismo jedini. U Poljskoj, kažu, mali fašisti deluju još u osnovnoj školi, u Nemačkoj su neonacisti dobili 6 puta više glasova na izborima nego 1998... pa zbog toga ni Poljska ni Nemačka nisu na vestima CNN-a kao zemlje u kojima „divlja fašizam”, a mi jesmo. No, idemo redom.

Kako su vladika Nikolaj i nesrećni LJotić – koji ni onomad, dok je bio živ, u Srbiji na izborima nije mogao da pređe cenzus – kao „srpski fašisti” stigli pre neki dan, u saopštenje Helsinškog odbora?

Nije to ništa novo. Otkad je SPC proglasila za sveca vladiku Nikolaja, od tada su, nekako, svi stigli da nauče šta je Nikolaj Velimirović kazao 1935. na Kolarčevom univerzitetu. Valjda i ovi obrijani iz „Stroja”. A kazao je da treba odati počast „nemačkom Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda... u 20. veku, došao na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo posao koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju... a nama je taj posao svršio Sveti Sava, prvi među svetiteljima, prvi među genijima i prvi među herojima u našoj istoriji”.

Vladika Nikolaj je, tako, ovog 9. novembra, prošao kao Leni Rifenštal posle Drugog rata. Ali, što bi kazao Miloš Crnjanski u “Embahadama”, i lord Halifaks, britanski ministar spoljnih poslova je, baš te 1935. izrekao niz komplimenata u slavu Firerovu pa mu nikad ništa zabranili nisu.

Dr Milo Lompar, profesor istorije srpske kulture na Filološkom fakultetu u Beogradu, podseća da je Nikolaj Velimirović bio u logoru Dahau i on bi valjda bio jedini fašista – zatvoren u konc-logoru: „Velimirović je u svojoj teološkoj misli naročito oblikovao kritiku sekularizma, a moderno doba je izrazito sekularno doba pogotovo u 20 veku. Kad neko hoće da ga osudi, najčešće pod oznakom fašista podrazumeva duboko nepoverenje koje su mnogi teološki mislioci, bilo pravoslavne bilo katoličke orijentacije, gajili prema sekularnom koraku modernog čoveka. To je dublji osnov nelagode koju izaziva Nikolaj u našoj duhovnoj situaciji. Nema govora da je bio fašista.”

Istoričar Nikola Samaryić, vanredni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu i član predsedništva Liberalno-demokratske partije potvrđuje za NIN da su mnogi tih godina govorili sa ushićenjem o Hitleru, i da takve izjave iz konteksta vremena ne treba istrzati. Još kaže da je nezahvalno govoriti o fašizmu u prvoj deceniji 21. veka: „A pojave koje nalikuju fašističkim su neka vrsta istorijskih recidiva, pokušaji da se određene istorijske pojave obnove. U tom smislu može se govoriti o neonacizmu. Ovde su i fašizam i nacizam suštinski provincijalni. Ti politički pokreti su bili veoma složeni u italijansko-fašističkoj i nemačko-nacističkoj epohi. Oni su obuhvatali i kulturu i svakodnevni život, ne samo politiku i državu. Fašistički pokreti iz vremena Drugog svetskog rata i oblici fašizma koji su postojali posle tog rata, danas ne postoje ni u Evropi, pa ni u Srbiji.” On je uveren da je dubina utiska koju je ostavio incident neonacista na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu rezultat jednog opšteg osećanja da ovde ne postoji nijedna iskrena politika. I da „ti mladići predstavljaju jedno potisnuto, opšte mišljenje koje proističe iz totalitarizma, iz autoritarne epohe devedesetih, i naravno iz kolektivizma kao jednog osnovnog ideološkog opredeljenja za koje su vezane sve važne političke ličnosti i svi važni politički činioci u našem društvu”. Samaryić pojednostavljuje: „Moje je lično mišljenje da i policajci i tužioci i sudije u Novom Sadu, suštinski dele neka osnovna stanovišta neonacističke grupe koja je izazvala taj incident. I zbog toga je ta preterana, nasilna i teatralna reakcija policije, u stvari, jedno duboko osećanje griže savesti.”

O skupu veterana honveda, Nikola Samaryić kaže: „U situaciji u kojoj nisu zabranjeni SPS i SRS, čiji su predsednici činili najmonstruoznije zločine protiv civila, mislim da bi bilo suvišno osuđivati na ovaj način skup veterana honveda, pre svega zato što je taj skup bio miran, nije bilo incidenata, a skup nije imao nikakvu političku konotaciju u ovom trenutku.”

E sad da li je imao političku konotaciju? Istina je da skup honveda u Subotici nije imao nikakve veze sa upadom „strojevaca” na novosadsku tribinu. Iz prostog razloga što je i prošle godine održan isti takav skup, samo u Novom Sadu, u redakciji „Mađar soa”, u organizaciji glavnog urednika i direktora jedinog dnevnog lista na mađarskom u Vojvodini. Ali, okupljanje honveda poslednjeg dana nedelje tolerancije u Subotici, kada je tu bio vrh Srbije, državne zajednice SCG, mnogi iz EU i strani ambasadori, možda i može da se shvati kao provokacija. Pitanje je da li su ti stari ljudi znali za nedelju tolerancije? Jedini koji je govorio na skupu honveda bio je Kern Imre, iz Saveza vojvođanskih Mađara. Veterani su pili špricer. „U Subotici se za honvede zna, i zna se da su to bili mahom mladi ljudi, prisilno mobilisani od strane mađarske okupatorske fašističke vlasti”, kaže za NIN LJubomir Đorđević, novinar “Subotičkih novina”. I dodaje: „Međutim, taj skup ni ove ni prošle godine nije bio želja samih honveda. To je ipak nečije nastojanje, deo sistematskih napora da se stalno provociraju međunacionalni sukobi. Honvedi su samo sredstvo.”

Dr Todor Kuljić, profesor sociologije politike na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kaže da je srpski fašizam bio ono što je bila ideologija Dimitrija LJotića: „Fašizam se javljao u toku građanskog rata na prostoru bivše Jugoslavije u aktivnostima određenih ultrašovinističkih grupa koje su u ime srpstva etnički čistile teren. Fašizam je delom prisutan u potkulturi mladih, skinhedsa, što ovaj poslednji slučaj i pokazuje. Fašizam jeste prisutan na različitim nivoima, ali pitanje je da li je to struktura ili eksces. Ako ga proglasimo ekscesom, možemo ga minimalizirati, čak opravdati, bojim se. Jer u atmosferi normalizovanog nacionalizma, fašizam se teže primećuje. Danas sve stranke imaju u vidu odbranu nacionalnog interesa, a nacionalizam je kod mnogih intelektualaca demokratski, dobri nacionalizam. U takvoj atmosferi, fašizam je bliži strukturi nego ekscesu.”

Ipak, ovdašnja javnost ga je i te kako prepoznala. Svi su, odmah, reagovali. Jedni da osuđuju učesnike tribine pre svega, drugi da osude incident. Do zaključenja ovog broja NIN-a devetorici pripadnika „Nacionalnog stroja” određen je jednomesečni pritvor zbog krivičnog dela izazivanja verske, rasne i nacionalne mržnje, razdora i netrpeljivosti. Svakog dana se saslušavaju i privode osumnjičeni...

Među privedenima su: Novosađani Goran Davidović Firer, Miodrag Milinković, Mario Milosavljević, Vanja Radosav, Slavko Buhocki, Nikola Karalić, i Miodrag Milkić, kao i Borko Nović iz Sremske Kamenice, Nebojša Milanković iz Đurđeva, braća Vladimir i Goran Đermanović, iz Rakovca, Dragan Pjevač iz Bukovca i maloletni M.M.

“Nacionalni stroj” ima svoj statut i svoj program. Aktivista „Nacionalnog stroja” može biti samo arijevac, a kao obaveznu literaturu preporučuju „Jevrejstvo protiv srpstva”, „Zašto mrzim Jevreje”, „Jevreji – neprijatelji balkanskih naroda”. Po članu 11 Statuta Nacionalnog stroja: „Svako objavljivanje uočljivih slika ili imena aktivista Nacionalnog stroja strogo je zabranjeno.”

Profesor Kuljić zaključuje: „Dobro je što je javnost odmah reagovala. Bojim se, samo da to nije neki radikalni antifašizam, nema radikalnog antifašizma u situaciji gde je nacionalizam normalizovan. Koliko god pošten bio nacionalista, on ne može biti antifašista.”

Profesor dr Žarko Trebješanin, psiholog, objašnjava da kada ljudi ne vide izlaz, u društveno-ekonomskoj krizi, iz očajanja, okreću se desničarskim ideologijama koje nude radikalna rešenja i svoje nezadovoljstvo prenose na manjinske grupe: “Bes i mržnja se gomilaju kad god je društvo u krizi. To se sada nama događa.

Međutim, pokazalo se da postoji struktura ličnosti, određen psihološki profil, koji je pogodan da bude nosilac fašističke ideologije, ili drugačije rečeno postoji sindrom antisemitizma, etnocentrizma, nacionalizma, i tim stavovima odgovaraju izvesne osobine ličnosti. To je prvo autoritarnost, obožavanje moći, idealizacija, prezrivost prema svima onima koji su nemoćni, rigidnost u mišljenju, isključivost... I kod nas postoji niz crta koje bi odgovarale tom autoritarnom profilu.”

Ali ni manje ni više od drugih.

Kad Stroj šamara Bez korena u istoriji, perspektive u budućnosti, sa granama na Internetu. Dobrovoljno ekskomunicirani. Tajanstveni ili infantilni 1. Drumujući Srbijom došao sam u Novi Sad da pravim priču o Nacionalnom stroju. Ispred Filozofskog fakulteta na Limanu prilazim trojici momaka pristojnog izgleda, bez ikonografije kojom se odlikuju neonacisti. Ili bolje rečeno ne izgledaju onako kako mali Đokica zamišlja naciste. “Jeste li bili na tribini”, pitam “Kojoj, je l' onoj što je organizuju komunjare” “Valjda” “Mi tamo ne idemo.” “Šta studirate?” “Istoriju” “Odlično je l' možemo da popričamo?” “ Rado, ali sad imamo čas grčkog.” “Vi ste u sukobu sa njima?” “Mi smo u sukobu samo sa grupom za sociologiju.” 2. To se kažu, ne pamti u srpskoj Atini. Policijske sirene su odjekivale svu noć bez prestanka. Do jutra. Bila je to zajednička akcija pripadnika. Zajednička akcija pripadnika protivterorističke jedinice Žandarmerije MUP-a i odeljenja kriminalističke policije SUP-a Novi Sad. 3. Šta je nacionalni stroj. Do sada ih nije bilo na političkoj mapi Srbije. Niko ih nije video. Došli su iz mraka vojvođanskih živobara, poslednjih ostataka Panonskog mora ili su eksportni proizvod Amerike i Evrope, pristigao sa kompjuterskim i ostalim virusima preko Interneta. Bezbradi mladići protiv kojih je pokrenuta najjača vojna formacija Žandarmerije. Dosad su se oglašavali na netu i grafitima. Pisali su saopštenja za javnost, a u javnosti se nisu pojavljivali. Bez korena u istoriji, perspektive u budućnosti, sa granama na Internetu. Dobrovoljno ekskomunicirani. Tajanstveni ili infantilni. Spremani od Službe (ne zna se koje i čije) za jednokratnu upotrebu kao Beli orlovi posle onog rata. Ili samonikla biljka koja je procvetala u kasnu jesen kad joj vreme nije. Slučajni proizvod pomodarske svetske zoo laboratorije ili virus koji je namerno ubačen. Znak približavanja Evropi. Kakva smo to mi Evropa kad jedino mi nemamo neonaciste. 4. Čime su uznemiravali javnost:aaaaaaaaaaaaaaaaaaa Nacionalni stroj najoštrije osuđuje antisrpsku histeriju i tendencioznu kampanju, koja ima za cilj da ubedi domaću i svetsku javnost u dešavanje “genocida” nad stanovništvom muslimanske veroispovesti u Srebrenici jula 1995. Sve one stranke, nevladine organizacije i pojedinci koji za račun stranih vlada iznose tvrdnje o navodnim zločinima srpske vojske, snosiće odgovornost pred sopstvenim narodom. Ismevanje i negiranje masakra nad Srbima u okolini Srebrenice, kao i umanjivanje zločina muslimanskih ekstremista, dovode do opravdanog negodovanja građana Srbije. Nacionalni stroj ne prihvata da se nekadašnja vojska Republike Srpske prikazuje kao zločinačka i sa gnušanjem odbacuje nametanje kompleksa krivice našem narodu. Smatramo da je orkestrirana indoktrinacija usmerena u cilju stavljanje srpskog naroda u položaj Nemaca nakon Drugog svetskog rata, kao i da predstavlja pripremu za iznuđivanje plaćanja ratne odštete i režiranje još jednog mita o “holokaustu”. U potpisu: Informativna služba Nacionalnog stroja. Evo još jednog saopštenja koje bi ostalo skriveno od javnosti u internet galaksiji da nije bilo događaja na Filozofskom: “Sednica Saveta bezbednosti UN nedvosmisleno je pokazala, da je namera “svetskih marodera” stvaranje još jedne šiptarske države na Balkanu. Opcija “uslovne nezavisnosti’ se već nameće i srpski narod je mora spremno dočekati i svim snagama se suprotstaviti njenoj realizaciji. Marionetski režim u SCG nema nikakvu diplomatsku niti bilo koju drugu ozbiljnu državnu aktivnost, i njihova nesposobnost nije i ne može biti slučajna. Ne možemo se nadati nikakvoj milosti od strane naših neprijatelja i uzdati u razum onih koji razum nikad nisu imali. Pregovori oko statusa Kosova su samo farsa američke administracije i jevrejskog lobija i naš narod mora biti pripremljen za novu eskalaciju nasilja na Balkanu. Samo potpuna srpska kontrola na celokupnoj srpskoj teritoriji može doneti mir na Balkanu. Nikakva uslovna nezavisnost, suštinska autonomija, a naročito ne nezavisnost Kosova, ne dolazi u obzir. Šiptarska narko mafija i jevrejski lobi su “alijansa zla” koja preti da zada konačni udarac Srbima. Nacionalni stroj će svoju aktivnost potpuno usmeriti na podizanje srpske nacionalne svesti. Oni koji pristanu na davanje Kosova i Metohije bez borbe biće pred istorijom i narodom tretirani kao izdajnici. Svaki kapitulantski sporazum biće ništavan i nijedan srpski patriota ga neće prihvatiti.” 5. U ibeovskoj kafani na kraju grada pored reke sreo sam trojicu starih robova kako zagrljeni pevaju: “Udba stara, aj udba stara, neće da odmara” Čim su se pojavili mađarski fašisti bilo je očekivano da se po principu reciprociteta, u cilju uterivanja bratstva i jedinstva pojave i srpski. Bilo je to samo pitanje dana. Nebojša Jevrić