Evropa ima razumevanja

Gledano iz Brisela, kaže sagovornik NIN-a, naša bolest nije tako teška. Kad bi se uvelo “malo više reda” sve bi izgledalo drugačije. Počeli smo razgovor o poseti predsednika Evropskog parlamenta Pata Koksa našoj zemlji.

- Poseta otvara novu fazu u odnosima Evropske unije prema zemljama zapadnog Balkana. Znači, ne samo prema nama. Do sada, Srbija i Crna Gora i pre toga Savezna Republika Jugoslavija, nisu imale u suštini nikakve formalne odnose sa Evropskom unijom. Makedonija i Hrvatska imaju sporazume o stabilizaciji i asocijaciji. Prema tome, tu smo već na neki način u širem članstvu kluba. Posle sastanka u Solunu, zapadni Balkan je sledeća faza proširenja Evropske unije.

Šta to u praktičnom smislu znači?

- Pre svega razmenu i dijalog parlamentaraca. Predstoji odlagana poseta Skupštine SCG Evropskom parlamentu. Već je ugovoreno istupanje predsednika Srbije i Crne Gore u Evropskom parlamentu iduće godine. To je sledeće obraćanje posle obraćanja predsednika Koštunice 2001. godine. Sve su to vrlo snažni politički signali. Ima i vrlo praktičnih stvari, kao rasprava u Komitetu za poljoprivredu.

A kakve signale šaljemo mi Evropskoj uniji? Vladajuća koalicija u Crnoj Gori nije poslala svoje poslanike...

- Ja ne vidim tu neku ozbiljniju pozadinu. Nesumnjivo je da je jedna od retkih stvari gde se domaća šira javnost i sve političke strukture slažu, naša evropska orijentacija. I to je na neki način stabilizirajući faktor u našem, inače, dosta uzburkanom političkom životu. I to se u Evropi vidi.

Kako se tumače ovakve naše političke neozbiljnosti?

- Mislim da se sve to benevolentnije tumači posle jednog zaista traumatičnog perioda koji nije trajao nekoliko meseci ili godinu-dve nego deset godina i više. Tako da s te strane imamo popusta, imamo razumevanja. Drugo je to što nas možda odsustvo odlučne, koherentne politike vodi ka gubitku vremena. Mnogo štošta smo mi mogli ranije da završimo. Mi smo verovatno studiju o izvodljivosti mogli da imamo iza sebe da je bilo više političke volje, pa rekao bih i odgovornosti, 2000. i 2001. godine. Evropska unija se i sama nalazi na pragu skoka napred. Jer, od maja će imati deset novih članova. Studija o izvodljivosti trebalo bi da bude prezentirana krajem marta kako nam obećavaju. Mi smo mislili da će da bude do kraja ove godine. I nas prijateljski upozoravaju u Komisiji da očekujemo da će biti stroži Poljaci, Mađari, Česi, Slovaci.

Očigledno je došlo do nekog pomeranja rokova ili odlaganja?

- Postavljanje rokova, datuma, nema mnogo smisla. Jer, ulazak u asocijaciju kao što je Evropska unija poseban je slučaj za svaku zemlju. To je dugoročan proces. Slažem se da je sa političkog stanovišta dobro našoj javnosti reći 2007. godina, 2009, 2010, itd. Međutim, mislim da je mnogo važnije da taj posao ne stoji. Važno je vidljivo kretanje ka onome što nazivamo Evropom.

Mislite da su naša licitiranja više za unutrašnju političku upotrebu?

- Ja se ne bih složio da je ovo pre svega neodgovornost političke elite, mada je to aktuelna tema kod nas. Jednostavno, to je izraz faze političkog razvoja i života u kojoj se mi kao društvo i zemlja nalazimo. Nešto ne možete brže. Ako se pripremate za učešće na olimpijadi i imate godinu i po dana, ne možete tako da zbrzite kondicioni trening za mesec dana.

Mi smo ostali u vrlo teškom stanju, ali smo mnoge stvari i pogoršali. Recimo, u diplomatiji.

- To je na neki način tačno, ali ja mogu da vam navedem niz primera gde su se ljudi koji su došli sa strane veoma dobro snašli. Na primer, u nekoliko ambasada mi imamo kombinaciju osobe koja je sa političkim iskustvom iz tog opozicionog rada, ali u kombinaciji sa relativno mladim ljudima koji već imaju nekog činovničkog diplomatskog iskustva, to predstavništvo dobro radi, iznenađujuće dobro radi. Negde gde je manje srećna kombinacija, onde ima problema. Da se razumemo, ja se slažem sa vama. Na kraju, svi smo mi i kao građani i kao profesionalci nezadovoljni što stvari ne idu brže. Ali, ne mora čovek da se miri sa situacijom.

A kosovsko pitanje? Kakav je stav Evropske unije prema otvaranju dijaloga Beograda i Prištine?

- Kosovo je, na neki način, na bazi Rezolucije 1244 privremeno izolovan problem. Evropska unija u delu svojih odgovornosti za ekonomski razvoj Kosova nastoji da obavlja te funkcije. Ali, očigledno je tu potrebno političko rešenje. Potrebna su originalna ustavno-pravna rešenja da se u budućnosti reguliše status Kosova i Metohije. Razume se, to mora biti uz punu saglasnost dve nacionalne zajednice i, razume se, međunarodnih faktora. Međutim, život nameće da se neke stvari moraju rešavati i u tom kontekstu sad počinju ovi pregovori. Tu je onda ona paralela - standardi pa status. Pravo da vam kažem, ja sa dosta optimizma gledam na početak ovih pregovora. Mora se sesti za sto i pregovarati, pa nek traje koliko traje.

A šta je istina o odvojenoj integraciji Kosova i evropske strukture?

- Istinske reforme tamo nisu počele i u sadašnjoj situaciji sada nisu moguće. Bezbednosna situacija je loša. Kako da vam kažem, sad je to pitanje političke ocene. Mislim da bi svako izjašnjavanje u ovakvom trenutku bilo prerano i vrlo lako kontraproduktivno.

Rat u Iraku, i pre toga neki drugi sporovi, otvorili su raspravu o američkom i evropskom zapadu. Kako vi kao čovek u Briselu mislite da li Srbija može da pliva u tom tesnacu?

- Mislim da su sukobi tu prolazni, jer je izvanredno visok stepen suštinskih interesa između Evrope i SAD. Solana je u jednom članku o budućnosti evroatlantskih odnosa i saveza, izneo proste činjenice. Recimo, da su investicije Francuske u Teksasu veće nego investicije SAD u Japanu, možete zamisliti o kojim se to veličinama i prepletenim interesima radi. To su i duboki civilizacijski koreni. Ali u ovoj dnevnoj uzburkanoj politici očigledno su i razlike. Za zemlje koje se bore sa elementarnim problemima izlaska iz teške krize kao što je naša zemlja to nije povoljno okruženje. Mislim da se to ipak uviđa i u Evropi, a što je još važnije da se na jedan elegantan način uviđa i u SAD. Tako mi nismo bili izloženi pritiscima za izjašnjavanje, niti saterivani u ćošak za iskazivanje lojalnosti jednoj ili drugoj strani.

Mislite da je bolje da se ne bavimo preterano ozbiljno tim pitanjima?

- Apsolutno. Najveću uslugu učinićemo i jednima i drugima, ako naš region mi budemo ubrzano sređivali. Da ne pravimo mi ovde probleme. Tako da u nekoj perspektivi bude smanjeno vojno prisustvo u regionu. To je mnogo veća podrška nego diskusije i glasanja.

A ideja o angažovanju u međunarodnim misijama?

- Znate, nije to samo naš problem. To je začetak izgradnje novog sistema međunarodne bezbednosti. Odgovornost mora biti podeljena između moćnih i bogatih zemalja sa efikasnim i dobro opremljenim snagama i onima čiji doprinos može biti skromniji ali politički značajan. U nekim međunarodnim mirovnim operacijama mnogo više su dobrodošle oružane snage malih zemalja. Sigurno će negde biti mnogo više dobrodošli vojnici iz Srbije i Crne Gore nego recimo iz Kine ili Rusije. Ipak, to su velike sile koje imaju neke svoje dugoročne račune.

Kakva je zapravo strategija zemlje koja je država bez države?

- Mada izgleda čudno, ipak prilično je jasna strategija ove naše haotične države, kako ste rekli. To je da mi ipak želimo pridruživanje i uključivanje u Evropsku uniju. To nije čista apstrakcija. To znači modernu državnu zajednicu, savremene međunarodne političke i ekonomske odnose, poštovanje unutrašnjeg prava, znači pravna država, poštovanje međunarodnog prava, stvaranje optimalnih uslova za razmenu roba, ideja, ljudi. S tog stanovišta bih rekao da je to jasnije nego u kategorijama u kojima je operisala diplomatija bivše Jugoslavije. Ali, problemi su, ipak, taktička pitanja. Da smo se eto brže dogovarali sa Podgoricom sigurno da bismo nešto brže uradili. Izgubili smo onaj momentum 2000. godine, pa drugi put u vreme tog šoka i otrežnjenja i naše i međunarodne javnosti u vreme ubistva premijera Đinđića, kad su ljudi opet shvatili koliko je važan politički ključ u Srbiji za region.

Kako da se razume ta opaska “ključ u regionu”?

- Ne možete imati stabilan demokratski razvoj u regionu, bez stabilne i demokratske Srbije. A to podrazumeva u ovoj našoj komplikovanoj sredini postojanje vrlo visokih standarda u političkom životu. Tu je i onaj pozitivan doprinos srpskog naroda regionu i evropskoj civilizaciji. Mislim na noviju istoriju XX veka. Nije to nestalo. I u dobroj meri ta otvorenost i dobra volja koja se iskazuje prema nama je upravo zbog toga što se to uvažava. Znate, dok nije došlo do izborne promene 2000. godine, Balkan je bio velika enigma, znak pitanja i ono tradicionalno bure baruta. To više nije.

Mi smo u jednom trenutku bili najozloglašeniji narod. Koliko nas to u ovom trenutku košta?

- Ta slika se dosta teško ispravlja. Sad više nismo negativci, ali ne možemo biti ni tako spektakularno fini ljudi. To se polako stiče. I sad vas negde u nekoj prodavnici ili slično malo čudno gledaju kad kažete da ste iz Srbije. To je čovek koji se ne bavi politikom, ali su mu verovatno sveže scene iz ratova minulih godina. I sigurno se tu može učiniti više. Ja bih tu okrivio i naše evropske prijatelje sa ovim strogim restriktivnim sistemom viza za putovanja. Naša deca ne mogu da putuju da i druga deca vide da su to isto fini i lepi momci. Ta ograničenja su i dalje tu.

Možemo li da očekujemo neko ublažavanje viznog režima?

- To je vrlo teško reći. U Evropi je problem ilegalne emigracije, i uopšte imigracije, vrlo aktuelan. Prognoze pokazuju da će u Evropi biti izuzetno veliki nedostatak radne snage i porast broja penzionera. Ali u ovom momentu imate i recesiju i nezaposlenost. Videli ste da konzervativne stranke npr. u Holandiji dobijaju izbore na pitanju imigracije. A Holandija je vrlo tolerantna i civilizovana tradicionalno. I u tom momentu se mi pojavljujemo sa zahtevom, sa svim nasleđem i lošim imidžom. Ali, ne samo to, nego preko Balkana ide kanal ilegalne imigracije i trgovine ljudima. Mislim da taj proces jedino može biti ubrzan boljom organizacijom na našoj strani, saradnjom naših nacionalnih policija sa evropskim zemljama. Mora postojati razvijen pravni osnov vraćanja ilegalnih imigranata. U ovom trenutku, tu je mali zastoj kod nas. Na evropskoj strani imate jedinstven sistem, šengenski sistem, a nemate jedinstveno pregovaračko telo, nego morate sa svakom zemljom ponaosob da izboksujete saglasnost.

Mi smo uveli takse prema EU pa smo ih ukinuli veoma brzo.

- To je bila, rekao bih čak administrativna greška. I vrlo je dobro primljeno da smo mi spremni da otvorimo granice. To izgleda kao jednostran potez, ali je drugima signal da imamo poverenja u sopstvenu službu i organe poretka.

Vi ste pre dve godine objavili knjigu o Himalajima i veliki ste zaljubljenik u planine i planinarstvo. Ima li sličnosti između uspinjanja na Himalaje i puta ka Evropskoj uniji?

- Sličnosti ima. Mislim da je teže ići u Evropu. Kad idete na Himalaje, isključivo od vas zavisi. Imate motivaciju, odlučnost, pripremu. A ovde, hiljadu i jedna prepreka koja ne zavisi od vas. I sve se stalno menja. Ali, ne treba biti malodušan.