Slika dva Kosova

Pred početak “razgovora koji prethode pregovorima” o Kosovu, kako to običavaju reći zapadni zvaničnici, uprkos svestranom zaklinjanju na svetle tekovine demokratije, polazne pozicije dveju strana čine se jednako oprečne kao i u prethodnih šest godina – jedino je oružje, valjda u strahu od reakcije NATO, sakriveno pod gomilom krša negde po podrumima i šahtama. Uniforme se ipak povremeno luftiraju, tek kao uzgredna opomena šta bi se moglo desiti ukoliko razvoj događaja krene naopako po koji od dva naroda kojima se pruža šansa da godine konflikta i svakojakih inih nepočinstava zamene nešto svetlijom budućnošću.

Na Kosovu je ipak mirno. Toliko mirno da međunarodni zvaničnici otvoreno žale što pregovore nisu zakazali još pre šest godina. Pregovaračku idilu tek povremeno poremeti poneka upozoravajuća poruka lokalnih političara šta bi se sve grozno moglo desiti ukoliko se ispred zgrade Ujedinjenih nacija u Wujorku u najskorije vreme ne zavijori zastava Kosova, te prilično česti grafiti kojim se službenicima UN želi što brži odlazak kućama ili skreće pažnja na neku od fantomskih oružanih grupa koje navodno vršljaju Kosovom poslednjih nedelja.

Mir i relativna tišina vladaju i u Kosovskoj Mitrovici, mestu koje će svakako zaokupiti najveću pažnju budućih srpskih i albanskih pregovarača, manje zbog desetina krvavih sukoba koji su to malo mesto iz anonimnosti povremeno gurali na prva mesta najvažnijih svetskih vesti, a više zbog niza komplikovanih rešenja kojima će, kako tvrde zapadni zvaničnici, podela pokrajine na dva “čvrsto povezana a ipak udaljena entiteta” biti ozvaničena – kao krunski dokaz zaštite interesa Beograda tokom predstojećih pregovora. Uprkos glasnom protivljenju kosovskih Albanaca, ali i nekih zapadnih diplomata koji u takvom rešenju vide predložak buduće čvrste podele Kosova, ozbiljno razdvajanje neće prihvatiti ni Srbi, kojima u tom slučaju ostaje svega oko devet odsto teritorije pokrajine, ali ni Albanci, koji dobar deo svoje pregovaračke taktike oslanjaju na tradicionalno partnerstvo sa SAD i Velikom Britanijom i zajedničkom čvrstom stavu da bi podela dovela do novog talasa nasilja.

U prijateljstvo Francuza, što iz daljine kontrolišu liniju razgraničenja, koju simbolično predstavlja famozni most u Mitrovici, slabo se ko ozbiljno uzda. Pre svih Albanci koji ih iskreno mrze, dok ni Srbi nemaju preterano visoko mišljenje o učincima njihove šestogodišnje avanture na severu Kosova. Ipak, čini se da se mnogo opuštenije kreću severnim delom grada, ukoliko se opuštenost na bilo koji način može povezati sa pušketinama i tovarom municije koju ti dečaci-vojnici vukljaju tokom rutinskih patrola. “Sve dok neko ne zapuca, ili ne počne da pršti kamenje, Kfor i policija se ne mešaju”, kažu u kafeu u glavnoj, a ujedno i jedinoj ozbiljnoj ulici u srpskom delu grada. Sve ostalo je manje-više dozvoljeno, što se najbolje očituje u prilično slobodnom delovanju lokalnih dilera droge, koji za desetak evra nude direktan let u svet inspiracije Yima Morisona. Mušterija ima na pretek – stotine mladih doselilo se u severni deo Mitrovice poslednjih godina nakon što su tamošnji fakulteti prerasli u univerzitet, a organi lokalnog samoorganizovanja blejanje po kafićima proizveli u jedini izvor zabave, smetnuvši s uma da lokalne odbrambene grupe, koje Albanci najčešće poistovećuju sa srpskom policijom, osim neumornog gledanja u pravcu mosta, deo vremena slobodno mogu posvetiti i sprovođenju zakona. Ili je to posao Kosovske policijske službe. Možda, ipak, UNMIK-a.

Međunacionalni incidenti svedeni su na minimum od marta prošle godine, pre svega jer kontakata Srba i Albanaca gotovo i da nema. Most koji je nekoliko godina renoviran i, u svrhu pomirenja, zavijen u plavi neon, gotovo niko i da ne prelazi, mada kontrole suštinski nema. Grupe mladih, i Albanaca i Srba, uspevaju da dopru samo do prilaza mostu. Na drugu stranu, kako kažu, “ne pada im na pamet da idu”. Neki nikada nisu ni bili. Mentalna blokada, objašnjavaju zvaničnici UNMIK-a. “Mi možemo da uklonimo fizičke prepreke, bodljikavu žicu, naoružane policajce. Za prevlađivanje prepreka u umovima ljudi, koje su nastale kao rezultat godina nasilja, biće potrebno vreme.”

“Mi ćemo insistirati na suštinskim rešenjima i bezbednosnim garancijama za nas – kosovske Srbe. Krupna pitanja, kao što je rešavanje statusa, rešavaće Beograd”, kaže jedan od lidera Srba sa severa Kosova, Oliver Ivanović, predstavnik lokalnih Srba koji insistiraju na stvaranju trećeg pregovaračkog tima, koji bi činili isključivo predstavnici tamošnjeg srpskog stanovništva. “Moramo da razjasnimo našu poziciju i stvorimo uslove za zajednički nastup, posebno jer srpsko stanovništvo, razasuto u nekoliko enklava, živi u sasvim drugačijim uslovima”, kaže Ivanović. Poseban problem predstavlja i činjenica da kosovski Srbi “nemaju ni trunku poverenja” u albanske institucije, ali u velikoj meri ni instrumente vlasti koje u rukama drže međunarodni predstavnici. U velikoj meri zbog mlake reakcije pravosuđa na prošlomartovsko nasilje. “Međunarodni zvaničnici su, čini se, u strahu da na isti način nastupe prema zločinima koje čine Srbi i Albanci. Zbog toga nije začuđujuće da se, recimo, Ramuš Haradinaj sada naprasno pretvara u faktor stabilnosti Kosova”, smatra Ivanović. Prema njegovim rečima, nesmotreno priznavanje nezavisnosti ili podela Kosova neminovno će dovesti do novog talasa srpskih izbeglica – oko 60.000 njih.

Priština je sinula poslednjih godina. Gotovo ni traga nekadašnjoj prestonici sivila i prljavštine. Urbanizam, ipak, zastao na nivou Kaluđerice ili kakvog sličnog divljeg naselja, mahom zbog neverovatnog priliva Albanaca nakon dolaska međunarodnih snaga juna 1999. godine kada je grad sa nekih 220 000 porastao na čitavih 700 000 stanovnika. “Šta su ljudi i mogli da urade. U ratu su Srbi popalili više od 100 000 kuća i Priština se sama po sebi nametnula kao najbezbolnije moguće rešenje. O urbanizmu se nije vodilo mnogo računa. Neki su pokušali pa platili glavom”, kaže Besim iz Prištine.

“Naša pregovaračka pozicija je jasna. Diskutovaćemo o modelima stvaranja nezavisnog Kosova sa predstavnicima međunarodne zajednice, ali sa Beogradom nećemo ulaziti u razgovore o tome hoće li Kosovo biti nezavisno ili ne”, kaže glavni savetnik premijera Kosova Avni Arifi. Uzgred, kosovski Albanci spremni su da, uz obavezan ostanak vojnika NATO-a, prihvate i produženo prisustvo međunarodne zajednice u pokrajini, ali ne u ulozi administratora, kao što je to već šest i kusur godina, već više u savetodavnoj roli na osetljivim poljima kao što su prava manjina ili zaštita kulturnog nasleđa. “Sa Beogradom ionako imamo sasvim dovoljno otvorenih pitanja – ratni zločini, nadoknada ratne štete, katastarski podaci, penzije i uključivanje Kosova u proces podele nasleđa nekadašnje SFRJ”, kaže Arifi. Prema njegovim rečima, Kosovo se mora suočiti sa rešavanjem čitavog niza “srpskih problema” kao što su sloboda kretanja i povratak izbeglica. “Imamo prilično mali broj ljudi koji su se vratili, ali ne zbog samo jednog razloga. U početku je problem bila bezbednost, a kasnije je veliku ulogu preuzela i negativna slika koju su o Kosovo kao ‘užasnom mestu’ širili beogradski političari i mediji”, tvrdi Arifi.

Takođe, kosovski ekonomski pokazatelji ne idu u korist povratku prognanih, pre svega zbog “nedostatka perspektive koja se nudi povratnicima”. “Uistinu, smatramo da je nezavisno Kosovo jedino dobro rešenje, jer i nove vlasti u Beogradu žele Kosovo bez Albanaca. Tu suštinski nema nikakve promene u odnosu na politiku Slobodana Miloševića.” Ali, kako tvrdi kosovska vlada, napredak od 1999. godine do danas je ogroman na svim poljima. “Pre šest godina nisam verovao da možemo doći ovako daleko”, rekao je Arifi.

Koliko je Kosovo ekonomski napredovalo teško je oceniti, pre svega zbog protivurečnih izveštaja različitih međunarodnih organizacija. Prema istraživanju koje je nedavno načinio USAid, Kosovo je svrstano u red najatraktivnijih mesta na Balkanu za strane investicije. Uporedo sa tim izveštajem, ekonomska istraživanja UN na svetlost dana izbacila su prilično zabrinjavajuće podatke o 60 odsto nezaposlenih, ali i užasnoj stopi siromaštva, pri čemu ispod opšteprihvaćene granice bede živi čak 300 000 od otprilike dva miliona stanovnika Kosova.

Razloga za takvo stanje je bilo mnogo, uključujući i nerešen status, lošu medijsku sliku koja je bila proizvod stalnog nasilja. Sada je stanje drugačije, u proteklom periodu na Kosovo je dospelo nekih šezdesetak miliona evra stranih investicija, mahom u bankarski sektor i preko privatizacije, ali su ogromno interesovanje za investiranje pokazale firme iz Nemačke, Italije i SAD. Uz to, uz pomoć Albansko-američke asocijacije, pokrenuta je velika akcija pridobijanja albanskih emigranata za investiranje na Kosovo. Odziv je, kako kažu, masovan. Istovremeno, Kosovo se visoko kotira na svetskim rang-listama organizovanog kriminala i korupcije.