Sirijska isporuka

Baš u trenutku kada SAD i njima prijateljske zemlje vrše silan pritisak na Siriju i optužuju ovu zemlju za razna nepočinstva poput davanja skloništa poznatim teroristima (naftovode i stratešku vezu sa bazom Inyirlik u Turskoj niko ne pominje), u Beogradu se pojavila informacija da je aktuelni šef BIA Rade Bulatović, dao navodno Amerikancima spiskove kod nas školovanih sirijskih pilota. Izvor je bio bivši šef ove službe Goran Petrović (vidi intervju u NIN-u) i vest niko nije potvrdio niti demantovao. Proizlazi ne samo da je Srbija i dalje sjajno mesto za postizanje špijunsko-diplomatskih golova, već i da još ima tajni potrebnih i njoj i drugim zemljama.

Elem, ni potvrdu niti demanti nije bilo moguće dobiti. Po pravilu, BIA može imati određene “vojne” informacije ali ne i imena niti vreme kada su ljudi školovani. Drugim rečima, ova bi služba za tako šta morala da “obradi” najmanje Vojnu akademiju, Ministarstvo odbrane, Vojno-tehnički institut, Vazduhoplovno-tehnički zavod, SDPR-Jugoimport, dakle, prilično širok krug ljudi i institucija.

S druge strane, poznato je da smo uoči napada na Irak 2003. godine dali ono što smo imali od dokumentacije o svemu što je tamo rađeno i građeno. Afera “Orao”, smene čelnih ljudi u našim vojnim poslovima su bili upravo posledica odbijanja da se izađe u susret moćnijima. Kako je deo arhive BIA već predat sličnim službama u SAD, malo koga bi iznenadilo da je opet nešto dato. Vojni analitičar Aleksandar Radić podseća na činjenicu da su Amerikanci vrlo brzo nakon promena 2000. godine tražili da im damo mnoge podatke o našim poslovima na Bliskom istoku.

“Takav gest računaju u saradnju”, veli on. “Uostalom, Hrvati su, na primer, za dobru saradnju dobili izuzetno dobar softver za elektronsko izviđanje.”

Drugim rečima, ovaj vid saradnje se može isplatiti. Obično se tako i radi: trguje se, što podrazumeva reciprocitet. Ali...

“Naša je diplomatija izgubila princip uzajamnosti interesa, za nju je to deo prošlosti, pa reciprocitet ne traži ni od mnogo slabijih zemalja no što su SAD”, kaže Živadin Jovanović, bivši ministar spoljnih poslova SRJ.

NIN-ov izvor iz Ministarstva odbrane kaže da je problem to što Srbija ima samo deo dokumentacije, naročito u oblasti namenske industrije. Naime, u staroj SFRJ većina velikih vojnih poslova su bili po principu kooperacije i nijedna firma nije sama dovršavala ceo proizvod. Tako su i planovi podeljeni.

Ipak, ono što je izgleda najvrednije na berzi informacija, barem kada smo mi u pitanju, jesu piloti. Više stotina, na primer, libijskih pilota je školovano kod nas. Oko 1 500 libijskih oficira je ukupno prošlo kroz naše vojne škole. Naši nastavnici letenja i tehničari su išli i u Libiju da tamo, u pustinjskim uslovima, obučavaju ljude. Mnogi su, kao i kada je reč o drugim strancima obučavanim kod nas, kasnije postali komandni kadar. Ali, šta je sa Sirijcima?

Ova je grupa najmanje poznata, između ostalog i zato što se njihovo školovanje završava do 1979. godine. Tada je u Mostaru osnovan COPSOS – Centar za obuku pripadnika stranih oružanih snaga.

Problem je bio u tome što su se tada vazduhoplovci SFRJ školovali u nekoliko centara: Mostaru, Zadru, Puli, Podgorici. Strani studenti i njihovi domaći nastavnici su se sudarali sa novom sredinom, drugačijim ophođenjem, načinom života. Kako je dobar deo njih bio iz islamskih zemalja, zvanična politika je nastojala da izađe u susret običajima i navikama ovih ljudi. Zato su smešteni u poseban internat. Kroz ovaj centar su prošli, pored Libijaca, i Zambijci, Palestinci, jedna grupa Alžiraca, ukupno oko 400 ljudi. Centar je prestao sa radom 1987. godine. Bivši nastavnici u ovom centru kažu da su najteži za obuku bili Libijci, najposlušniji Zambijci, a najopasniji Palestinci. Zbog poštovanja ramazana, dešavalo se da piloti kolabiraju u avionu. Na sreću, tada smo imali dosta G-2 aviona, izvrsnih školskih letelica koje su dozvoljavale greške. Prosto rečeno, student je imao manje šanse da se slupa. Koliki je interes države bio pokazuju i cene: jedan sat letenja je koštao oko 3 000 dolara, a samo jedna eskadrila od tridesetak ljudi bi prosečno dnevno letela od 50 do 80 sati! Svaka ispaljena cementna bomba koštala je oko 50 dolara a metak osam.

Za razliku od Libije, saradnja sa Sirijom je tekla samo sporadično. Nije bilo tako prisnih odnosa kao sa nekim drugim zemljama. Sedamdesetih godina je kroz naše školske centre prošlo otprilike četrdesetak sirijskih pilota. Sama tehnička saradnja je počela još 1954. godine, ali veći poslovi su ugovoreni tek od sredine sedamdesetih.

Kada se sve sabere i oduzme, iako je dobar deo dokumentacije ostao u nekadašnjim republikama, Srbija i Crna Gora imaju još dovoljno zanimljivih podataka za trgovinu. Iako je sve iz ovog vremena poznato, dobar deo poslova je ipak imao određenu zaštitu. Svi znaju da smo obučavali Libijce, ali niko osim nas nema tačne spiskove tih ljudi. Sami po sebi, piloti ne bi trebalo da budu zanimljivi. Ako se uzme da je radni vek jednog vojnog pilota relativno kratak – penzionišu se sa, u proseku, 45 godina starosti, onda je zaista zanimljivo šta će Amerikancima spisak davno penzionisanih pilota! Jedan od izvora NIN-a iz vazduhoplovstva kaže da je stvar u tome da su se oni vratili u Siriju kao instruktori. Svakako da bi nekome ko želi da napadne jednu zemlju ovakav spisak bio zanimljiv.

Na berzi više ili manje poverljivih podataka, sve je zanimljivo. Nema veze što špijunski sateliti rade svoj posao – bar su Amerikanci naučili da je ljudski faktor ipak najvažniji i da se ne smeju osloniti samo na tehniku. Detalji su, u svakoj dobroj obaveštajnoj analizi, ipak važni.