Sakaćenje javnih sloboda

Proglašenje vanrednog stanja, koje je francuska vlada uvela 8. novembra 2005. kao odgovor na eksploziju predgrađa, ministru unutrašnjih poslova i prefektima daje specijalna ovlašćenja kojima se ukidaju javne slobode. Oni mogu da zabrane kretanje automobila na određenim mestima i u određeno vreme; mogu da zabrane boravak svakom “licu koje na bilo koji način pokušava da spreči delovanje snaga javnog reda”; da u kućni pritvor stave svakog pojedinca “čije se delovanje pokaže kao opasno”; da narede privremeno zatvaranje bioskopskih sala, sportskih dvorana, pivnica i mesta javnog okupljanja.

Pozivajući se na zakon od 3. aprila 1955, izglasan povodom onoga što se licemerno nazivalo “alžirski događaji”, ovaj dekret o vanrednom stanju vlastima daje pravo premetačine stana u bilo koje doba dana i noći(1). Ako se takvi upadi mogu zamisliti kad se radi o osobama osumnjičenim za ozbiljno kršenje zakona, zašto se ovlašćenje za njihovo sprovođenje daje prefektima, a ne magistratima?

Ova ozbiljna ograničenja javnih sloboda, čiju nužnost tek treba dokazati, predstavljaju ko zna koje po redu skretanje, započeto pre dvadesetak godina, a ubrzano događajima od 11. septembra. Donet u duhu američkog patriotskog akta, zakon o svakodnevnoj sigurnosti, od 15. novembra 2001, razrađen od strane socijalističkog ministra unutrašnjih poslova Danijela Vajana (Daniel Vaillant), predstavlja prvi u seriji zakona koje se Nikola Sarkozi (Nicolas Sarkozy) sprema da predloži (2).

Svi ovi zakoni imaju za cilj da povećaju ovlašćenja policije i ograniče sudsku kontrolu, naročito preko nejasnih odredbi, poput one o “organizovanom kriminalu”. Tokom godina, bez istinske rasprave, postale su legalne i sledeće stvari: provera identiteta, u najraznovrsnijim okolnostima, ispitivanje na daljinu uz pomoć video-razgovora, pretresanje automobila i tokom običnog pregleda, mogućnost postojanja anonimnih svedoka, zatvori za maloletnike, novčano nagrađivanje doušnika... Osim toga, proširene su mogućnosti premetačine stana i prisluškivanja telefonskih razgovora. Neke od ovih mera ne samo da podsećaju već i prevazilaze zakon “bezbednost-sloboda”, koji je 1981. doveo do velikih demonstracija. Na ove mere, koje ograničavaju osnovna prava, nadovezuju se zakoni koji zaoštravaju uslove ulaska stranaca u Francusku i boravka u njoj, do ograničavanja njihovog prava na sudsku zaštitu (3).

Policija i pravosuđe od sada predstavljaju dve karike u jedinstvenom represivnom lancu, koji je g. Sarkozi, u cirkularnom pismu od 4. februara 2004. nazvao “kaznenim lancem”. Međutim, član 64 Ustava sudskoj vlasti izričito nalaže ulogu čuvara ličnih sloboda. Pod izgovorom “bezbednosti”, ovi zakoni i praksa usmereni su na dva cilja: sa jedne strane, kad je prekršaj načinjen, povećavaju se ovlašćenja uprave i policije, na štetu magistrata, a sa druge, kad ne postoji prekršaj, oni povećavaju pravo nadgledanja i kontrole pripisano izvršnoj vlasti. Vlast tako dobija gotovo neograničena ovlašćenja koja se kreću od čestih provera identiteta do ukidanja (kao što se desilo u Evijanu u junu 2003, tokom sastanka G-8) slobode kretanja, uspostavljene u zoni Šengena, nanoseći na taj način i udarac pravu na manifestacije.

Ova prinudna sredstva nisu čak ni usklađena sa kaznenim zakonom, i usmerena su kako na društvene pokrete, poput sindikalne delatnosti, tako i na osobe bez stalnog boravka, kao što su prostitutke (uvođenjem prekršaja pasivnog namamljivanja zakonom od marta 2003), i odnosi se kako na Francuze, tako i na strance (4).

Mada su predmet velikih pohvala, ovi zakoni slabo doprinose bezbednosti građana i borbi protiv terorizma. U stvari, sredstva za legalno delovanje već postoje. Međutim, ona su bila u rukama magistrata ili policije pod kontrolom magistrata. Proglašenje vanrednog stanja još jednom prikriva društvene probleme i upisuje se u kažnjavanje siromaštva. Poziv na “nultu toleranciju” ima funkciju obmane, koja probleme zapošljavanja i nestajanja zdravstvenog osiguranja zamenjuje strahom od sitnog prestupnika, nužno magrebskog ili afričkog porekla.

Međutim, to nije sve. Upotrebljeni rečnik je indikativan: posle ekshumacije zakona iz 1955, od njegovih upućivanja na “javnu nesreću” do velikih govora o bezbednosti ljudi i dobara, francuska vlada (uz podršku parlamenta) nastoji, i često uspeva u tome, da pojačavajući njegov strah podilazi jednom delu biračkog tela. Tvrdeći kako deluje u ime očuvanja građanskog mira, ona doprinosi daljem paranju već načetog socijalnog tkanja: svako je pozvan da u svom bližnjem vidi potencijalnu opasnost, a širenje sumnjičavosti uništava nekadašnju solidarnost stvorenu na temelju susedstva, klasne pripadnosti i uslova života.

Osim toga, ne sme se zanemariti ni ekonomska funkcija ovih zakona koji podstiču razvoj jedne prave industrije kažnjavanja: razvoj opštinskog tržišta u korist nekoliko privatnih udruženja, prodaja instalacija za nadgledanje, pribegavanje obezbeđenju i noćnim čuvarima, pokloni građevinske industrije za izgradnju zatvora. Uostalom, nije slučajnost što je zakon o programiranju sudstva, od 3. avgusta 2002, doneo jedan vrlo rastegljiv kodeks o javnim pijacama.

Ovaj paket novih zakona, nažalost, približava Francusku njenom američkom i većini evropskih partnera. Ovde postoji, zajedno sa izbornim nadmetanjem, jedno uznemirujuće traganje za narodnim prihvatanjem, čak odobravanjem represije protiv građana. Treba zapaziti da su vlade Žan-Pjer-Rafarena (Jean–Pierre Raffarin) i Dominika de Vilpena (Dominiljue de Villepin) već realizovale 11 od 24 predloga Narodnog fronta iz oblasti pravosuđa i policije.

1. Svojevremeno je Okupljanje za republiku (RPR) uzalud sazivalo Ustavni savet, tvrdeći kako je ustavom iz 1958. prevaziđen zakon iz 1955; ova partija koja je postala unija za narodni pokret (UNP) očigledno je promenila mišljenje.

2. Zakon o usmeravanju i programiranju pravosuđa, od 9. septembra 2004, nazvan “Perbenov zakon”; zakon o unutrašnjoj bezbednosti od 18. marta 2003, takozvani “Sarkozijev zakon”; zakon od 11. februara 2004, tzv “Drugi Perbenov zakon”; projekat zakona o “prevenciji delinkventnog ponašanja, ponovljenih prekršaja i ograničenju uslovne slobode”. Videti Ignacio Ramonet: “Surveillance totale”, Le Monde diplomatiljue, aout 2003.

3. Zakon o imigrantima donet 26. novembra 2003, moguće zadržavanje u pritvoru osoba bez dokumenata, podiže sa 12 na 32 dana. On zadržava dvostruko kažnjavanje (uprkos suprotnim uveravanjima ministra unutrašnjih poslova...). Zakon od 10. decembra 2003. ograničava mogućnost dobijanja azila u Francuskoj.

4. Plan borbe protiv ilegalnih imigranata, koji je 11. maja 2005. predstavio predsednik vlade, predviđa proterivanje

20 000 stranaca u 2005. i 30 000 u 2006; 80 odsto ovog cilja je već postignuto.

Nuri Albala i Evelin Sir–Maren