Pohvala romana

Skoro je Norveška akademija postavila sledeće pitanje stotini pisaca u svetu: „Koji je, za vas, najbolji roman svih vremena?” Od njih sto, pedeset je odgovorilo: Servantesov Don Kihot. Ovakav rezultat postavlja zanimljivo pitanje da li se longselerima (knjige koje se prodaju u dugom vremenskom periodu) suprotstavljaju bestseleri (knjige koje se najbolje prodaju u jednoj sezoni)? Nema odgovora primenljivog na sve slučajeve: zašto se neki bestseler prodaje, zašto longseler traje?

Don Kihot je postigao ogroman uspeh kada se prvi put pojavio, pre četiri stoleća, 1605, i nastavio je neprekidno da se prodaje. Vilijam Fokner je bio loš poslovni potez, ako poredimo slabu prodaju Absalon! Absalon! (1936) u odnosu na uspeh godine, Entoni Advers (Anthony Adverse) Hervija Alena (Hervey Allen) napoleonovsku sagu koja se bavi ljubavlju, ratom i trgovinom. Što znači da povodom toga nema realnog termometra, čak i ako vreme nije jedino koje daje sud: vremenom će se prodavati.

Mogli bismo pomisliti kako je Servantes bio u simbiozi sa svojim vremenom, dok je Stendal, na primer, pisao za nekolicinu „izabranih srećnika” a loše se prodavao za života. Doživeo je priznanje samo zahvaljujući Balzakovim hvalospevima, a dosegao je najzad slavu tek naporima kritičara Anrija Martinoa (Henri Martineau) u XX veku.

Nekolicina pisaca postignu veliku popularnost, pa nestanu. Liste bestselera poslednjih pedeset godina su, osim nekoliko izuzetaka, sumorno groblje mrtvih knjiga. Ali trajnost nije nešto što se može hteti. Niko ne može napisati knjigu težeći da bude besmrtan.

Mogli bismo da napravimo veliku digresiju o odnosu koji su imali pisci koje sam citirao sa vremenom u kome su živeli. Koliko god nas tako nešto iznenadilo, pitam se koliko bi nam to uopšte otkrilo o knjigama koje su napisali, o mašti koja ih je podsticala da pišu, o njihovom baratanju jezikom, kritičkom načinu na koji su prilazili književnoj umetnosti, o njihovoj svesti da pripadaju i jednoj široj tradiciji. U svojoj poslednjoj knjizi, Zavesa#, Milan Kundera tvrdi da romanopisac pripada, više nego svojoj zemlji ili maternjem jeziku, tradiciji u kojoj su Rable, Servantes, Stern i Didro članovi iste porodice, i da ta porodica, kako je to želeo i Gete, živi u kući svetske književnosti, a da svaki pisac postoji nezavisno od nacionalnih književnosti, da su one prestale da budu nešto važno.

Ako je to tačno, sva velika dela književnosti podrazumevaju isto tako tradiciju iz koje su nastale i kojoj doprinose kao i novo ostvarenje koje je isto tako zavisno od prethodne tradicije, zato što tradicija, da bi ostala u dobrom zdravlju, mora da doprinosi novim ostvarenjima kojima se hrani.

Kako je ovo godina četiristotog rođendana Don Kihota i zato što ja Servantesovu knjigu držim za ugaoni kamen romana, kakav se razvio od sedamnaestog veka, dozvolite mi da u njemu utemeljim svoje razmišljanje.

Servantes pripada intelektualnoj tradiciji o kojoj ne može da govori. To je tradicija Erazma Roterdamskog (1466-1536), svetionika početka renesanse na dvoru mladog Karla Petog, sveća koju su brzo ugasili hladni i dogmatski vetrovi protivreforme. Posle Tridentskog koncila (1545), inkvizicija je anatemisala Erazma i njegova dela, njegova zaostavština ostaje tajna. Servantes je nadahnut tom zabranjenom filozofijom. Erazmo je tražio pomirenje između vere i razuma, ne samo odbacujući dogme vere, već i dogme razuma. Zato je Servantes, kao Erazmov španski sledbenik, bio prinuđen da sakriva svoja duhovna srodstva.

Glavna Erazmova knjiga, Pohvala ludosti (1509), jeste pohvala Don Kihota koji luta u erazmovskom svetu u kojem je svaka istina sumnjiva, sve odiše neizvesnošću: tako moderni roman dobija svoje pravo postojanja. Kako Servantes ne sme da izrazi oslobađajući uticaj erazmovske misli, on prevazilazi Erazma: mudrost Roterdama postaje ludost Manče i brak sagesse# i incertitude# rađa roman takvim kakvim ga shvatamo. Prostor poseban, svakako. Po neizvesnosti.

Neizvesno mesto: zaboravljeno selo u zabačenoj provinciji Španije. Nemoguće mesto i ime: „En un lugar de la Mancha de cuyo nombre no ljuiero acordarme#“ Neizvestan autor: ko je napisao tu knjigu? Servantes? De Savedra (De Saavedra) Sid Hamete Benenxelija (Sid Hamete Benengeli). Bezimeni mavarski prepisivač? Maskirani hodač po žici Hines de Pasamonte preobučen u meštra Pedra, glumca-lutkara? Nedostatak autora jedva da uspeva da sakrije odbijanje autoriteta.

Neizvesna imena: da li je Don Kihot stvarno osiromašeni hidalgo po imenu Alonso Kihano – gde je Kihana – ili možda Kezada? ili možda treba prići drugačije: da li je siromašni plemić stvarno lutajući vitez, poniženi Sid, Kortez u nemilosti? I šta uopšte sadrži ime? Onomastička nesigurnost romana Don Kihot poljuljaće sigurnost koja proizlazi iz neposrednog čitanja. Dulsineja je Aldonza, mladice u nevolji postaju kraljice i kneginje, kljusine herojski pastuvi, nepismeni đakoni guverneri.

Don Kihotovi zamišljeni protivnici nose neobična imena, kao na primer xin Pentapolin zasukanih rukava – a i njegovi pravi neprijatelji moraju da imaju takva imena: đak Samson Karasko će poneti ime „Viteza od Ogledala” da bi ušao u Don Kihotov onomastički svet. A i samo ime don Kihota, ratno ime đakona Kihada... ili Kihana... ili Kesada... čini deo ratne opreme u tom karnevalu nadimaka koji postaju „vitezi Tužnog Lica” ili „vitezi Lava” ili „Kihotiz”, na pastoralni način, ili smešni „don Azote” koji u krčmi postaje „g. Korbač“ ili „don Higote” u vojvodinom dvorcu, ili jedan „g. Hamburger” kome se rugaju.

Mesta, imena, autor, sve je neizvesno u Don Kihotu. A neizvesnost je pojačana velikom demokratskom revolucijom koju je Servantes iskovao a koja je stvaranje romana kao lieu commun# lugar comun, mesto susreta u gradu, središni trg, polyforum, javno mesto na kome svako ima pravo da bude slušan ali niko nema isključivo pravo na reč. Ta nit vodilja romansijerskog stvaralaštva je pretvorena u ono što esejista Klaudio Giljen (Claudio Guillén) zove „dijalogom žanrova”. Oni se stiču u otvorenom prostoru Don Kihota.

Ovde pikareskno – Sančo Pansa – pruža ruku epskom – Don Kihotu. Ovde je pravolinijsko pripovedanje razbijeno, okruženo, prinuđeno da ide napred ili obrnuto, prekinuto je pričama u priči, pastoralnim međuigrama, kurtoaznim ljubavnim romanom i mavarskim i vizantijskim pričanjima, i ponovo utkano u tkanje romana koji je u isti mah istovetan i različit u odnosu na svoj lingvistički svet.

Pre Servantesa je naracija mogla da se iscrpe u jednom čitanju prošlosti: epsko, ili sadašnjosti: pikarsko. Servantes meša prošlost i budućnost, pretvara roman u kritički proces koji pre svega nudi da knjige čitamo kao čovek koji čita knjige, knjige koje zatim postaju knjige o čoveku koji zna da će biti čitan. Kada Don Kihot uđe u štampariju u Barseloni i otkrije da je ono što je štampano njegova knjiga, El ingenioso hidalgo Don Quijote de La Mancha, odjednom smo uronjeni u stvarno nov svet čitalaca, štiva koja su dostupna svima a ne samo jednom malom krugu na vlasti, kakav god da je on, verski, politički ili društveni.

Roman je umnožavajući autore i čitaoce od Servantesovog vremena postao demokratsko sredstvo, prostor slobodnog izbora, mogućnosti tumačenja sebe, sveta i odnosa između sebe i drugih, tebe i mene, nas i njih. Religija je dogmatska. Politika je ideološka. Razum hoće da bude logičan. Ali književnost ima pravo da bude višesmislena.

Dvosmislenost u romanu je možda način da nam se kaže da ako su autori (pa dakle i autoriteti) nesigurni i ako ih možemo tumačiti na više načina, stvari stoje isto i sa svetom. Jer stvarnost nije nepomična, ona se menja. Možemo se približiti stvarnosti samo ako jednom za svagda prestanemo da idemo za tim da je zauvek odredimo. Zašto su dakle pisci, koje smatraju slabima i beznačajnim, na političkom planu progonjeni od strane totalitarnih režima, kao da su stvarno bitni?

Ova protivurečnost otkriva duboku prirodu politike u književnosti. Odredišna tačka jeste polis, grad, zajednica građana koja se razvija ali ostaje stalna, ne autoritas, vlasti koje prolaze i suštinski su efemerne, ali koje su prepune taštine, uverene da su večne.

Kafkina fikcija opisuje vlast koja pripisuje vlast sopstvenoj fikciji. Vlast je predstava koja, kao i vlast u Zamku, dobija na snazi maštom onih koji su van zamka. Kada ta mašta prestane da vlastima daje još više vlasti, car se pojavljuje, go, i nemoćni pisac koji to objavljuje biva proteran u koncetracioni logor ili se šalje na lomaču, dok carev krojač šije caru nova odela.

Prilično je izuzetno da politička vlast postane mogućna zahvaljujući pisanju. U „normalnim” uslovima pisac nema gotovo nikakve političke važnosti. On ili ona mogu, naravno, kao građani da postanu važni na političkom planu. On ili ona imaju potpunu političku važnost ponudivši polisu dve neophodne mirne, zakasnele, posredne vrednosti koje sjedinjuju lično i društveno: reči i maštu, jezik i pamćenje, govor i nameru.

Fikcija dakle, od Rablea i Servantesa do Grasa, Gojtisola i Gordimerove, jeste drugi način da se istina pita, zato što se trudimo da je dostignemo kroz paradoks laži. Ta laž se može nazvati mašta. Ona se može smatrati kritičkim ogledalom onoga što važi za istinu u jednom svetu konvencija. Ta laž svakako stvara jedan drugi svet postojanja, u kome Don Kihot i Ema Bovari imaju više stvarnosti, ne manje beznačajne od mnoštva građana koje na brzinu sretnemo, i koje isto tako brzo zaboravimo, a sa kojima imamo posla. Istina je da Don Kihot i Ema Bovari osvetljavaju, daju težinu vrlinama i porocima tih ličnosti koje minu, a koje čine naše svakodnevne susrete.

Možda ono što imaju Ahab (junak Melvilovog Mobi Dika), Pedro Paramo (istoimeni roman Huana Rulfa), Efi Brist (iz romana Teodora Fontanea) jeste isto tako živa uspomena na velike, slavne i smrtne muškarce i žene koje zaboravljamo, koje su naši očevi poznavali a naši dedovi predvideli. U Don Kihotu, piše Dostojevski, istinu je spasla laž. Sa Servantesom, roman stiče prava nad rođenjem laži koja je temelj istine. Jer uz pomoć fikcije romanopisac dovodi razum u iskušenje. Fikcija izmišlja ono što nedostaje svetu, ono što je svet zaboravio, čemu se nada da će dostići i što možda nikada neće dostići. Fikcija je dakle način da se svet prisvoji, da mu se daju svoja boja, ukus, čula, snovi, neprospavane noći, upornost, i čak svoj lenji mir, neophodni svetu da bi nastavio da bivstvuje.

Uđi u svoje jastvo i otkrij svet, to nam kaže romanopisac. Ali i: idi po svetu, upoznaj samoga sebe. Tokom mračnih časova koji su prethodili Drugom svetskom ratu, Tomas Man je prešao Atlantik sa Don Kihotom kao najsigurnijim telohraniteljem koji ga veže za Evropu u samrtnom hropcu. I ranije, pred pretećim oblacima Prvog svetskog rata, Franc Kafka je otkrio da je Don Kihot divan pronalazak Sanča Panse, koji mu dozvoljava na taj način da postane čovek slobodan da prati pustolovine lutajućeg viteza, a da nikoga ne povredi. I na kraju, u svom Pjeru Menaru, autoru Kihota, Horhe Luis Borhes nam objašnjava da je dovoljno ponovo napisati Servantesov roman, reč po reč, ali u različitom vremenu i sa različitom namerom, da bi se on ponovo stvorio.

Servantes je živeo sa svojim vremenom: dekadentna Španija poslednjih Habsburga, Filipa III i opadanje, pad ekonomije posle uzastopnog proterivanja stvaralačkog jevrejskog i arapskog stanovništva, besomučna potreba da se sakrije mavarsko i jevrejsko poreklo, što je dovelo do društva sačinjenog od lomljivih obrazina, do manjka administratora koji su zaista delotvorni a na usluzi velikom carstvu, nestajanja zlata i srebra zapadne Indije u moćnim trgovinskim kućama severa Evrope. To je Španija skitnica i prosjaka, besmislenih postupaka, surovih aristokrata, uništenih puteva, bednih krčmi i slomljenih plemića koji bi u boljim vremenima osvojili Meksiko i plovili Karibima, dali Novom svetu prve univerzitete i prve prese za pečatnju: bajoslovna snaga Španije uložena u izmišljanje Amerike.

Servantes i drugi veliki pisci španskog Zlatnog doba su stvarno pokazali da književnost može da podari društvu ono što mu je istorija uzela. „Gde su prošlogodišnje ptice?”, uzdiše Don Kihot u agoniji. Mrtve su i punjene, i zato Don Kihot mora svom romanu da daje vaskrsli let orla, raspon albatrosovih krila.

Kao što je Servantes odgovorio urušenom društvu svog vremena trijumfom kritičke mašte, mi se takođe nalazimo naspram urušenog društva o kojem moramo da razmišljamo na takav način da se ono uvuče u naše živote, da nas okruži i čak stavi u stalni položaj da odgovaramo na protok istorije strašću prema književnosti.

Svesni smo opasnosti da se početkom XXI veka dužnosti čoveka pomeraju. Vojni buxet u velikoj meri prevazilazi ulaganje u zdravlje, vaspitanje i razvoj. Hitni zahtevi žena, starih, mladih prepušteni su slučajnosti. Zločini prema prirodi se umnožavaju. Na nebu, pisao je Borhes, sačuvati i stvoriti su sinonimni glagoli. Na zemlji, oni su postali neprijatelji.

Prvobitni razlozi terora nikoga ne interesuju. Odgovor teroru ne može biti teror, nego pre pamet, demokratska kontrola i društveno-ekonomski razvoj, dok kulturni identitet naroda koji su dugo bili u kolonijalnom ropstvu mora biti ojačan.

Međunarodne vrednosti koje su stečene kritičkom upornošću i žrtvama – ljudska prava, diplomatija, multilateralizam, prvenstvo zakona – opkoljeni su slepim izlivom unilateralizma, preventivnog rata i potpunom ohološću koja „dolazi pred pogibao” (Priče Solomonove, 16:18). Naš odgovor na takvu stvarnost često je pasivno blaženstvo. Ima ih koji misle da su u najboljem od svih svetova zato što im je rečeno da je ono što je neophodno nemoguće.

Ali s druge strane opsednuti smo grozničavim strahom, iako inertnim, od pritajene Apokalipse koja će se dogoditi ako Bog prestane da voli one koje je stvorio i uništi ih da bi počeo od početka, kao što je to govorio Gete.

Prostor se predao. Zahvaljujući slici, možemo biti svuda u isto vreme, u istom trenutku. Ali vreme se raspršilo, razmrvilo u slike koje su u opasnosti da istovremeno odbiju maštu prošlosti i pamćenje budućnosti. Možemo postati robovi hipnotičkih slika koje nismo izabrali. Možemo da se pretvorimo u vesele robote i zabavimo se umirući od toga.

Verujem da je to stvarnost koja bi morala da nas pokrene da prihvatimo da je jezik osnov kulture, vrata koja su otvorena prema iskustvu, krov mašte, pećina pamćenja, ložnica ljubavi i, iznad svega toga, prozor otvoren prema vazduhu sumnje, koji dovodi u sumnju i pita. Otkrivam u svim velikim romanima jednu ljudsku svrhu, koja se zove strast, ljubav, sloboda i pravda, koja nas poziva da je stavimo na dnevni red i ostvarimo, čak i ako znamo da je osuđena na propast.

Don Kihot zna da neće uspeti, kao što to znaju i čiča-Gorio (Balzakov), Ana Karenjina (Tolstojeva) i knez Miškin (u Idiotu Dostojevskog). Ali samo zahvaljujući dolasku do svesti, eksplicitnom ili implicitnom, o takvim neuspesima dolazimo do očuvanja samog života, ljudskog postojanja i njegovih vrednosti, onako kako su te vrednosti doživljene, ponuđene i opet zapamćene u svim vremenima, rasama, porodicama čovečanstva, a da se same ne izgube u iluziji garantovanog napretka i neograničene sreće.

Posle iskustava prošlih vekova, ne možemo da ignorišemo tragične izuzetke sreće i napretka koje je čovečanstvo stalno sretalo. U Svetlosti u avgustu Vilijam Fokner suprotstavlja i sastavlja dva različita karaktera, Xoan Berden, nimfomanku zrelih godina i Xoa Krismasa, njenog crnog ljubavnika. Krismas predstavlja slobodu. Ali on zna da je sloboda ograničena, čak i prometejska. Ima utisak da je orao, tvrd, moćan, nemilosrdan, nezavisan. Ali se to osećanje rasipa i on tada shvata da je njegova koža zatvor. Xoan Berden, imajući telo Xoovo, želi sama sebe da osudi, ali ne zauvek, nego samo malo: „Bože moj, nemoj me terati da se molim”, preklinje ona. „Pusti me da osudim samu sebe malo više.”

To su samo dva Foknerova lika koja otkrivaju u ljubavi tragičnu prirodu slobode i sudbine. Kod Foknera, znati da smo sposobni da se odupremo znači i da smo sposobni, u nekim trenucima, da pobedimo.

Ako podvlačimo tu tragičnu i klasičnu Foknerovu istinu, to je zato što mislim da je ona suština duha romana: sloboda je tragična zato što je istovremeno svesna svoje neophodnosti i njenih granica. „Ne nadam se pobedi“, piše Kafka, „i borba sama po sebi me ne raduje, raduje me samo zato što je to jedina stvar koju mogu da činim(...) Sama po sebi, ona me pak raduje više nego što mogu da je cenim(...). Ako se predam, to verovatno neće biti zbog borbe, već zbog te radosti da se borim.”

„Između bola i ništavila, biram bol” – čuvena je Foknerova rečenica, kojoj je dodao: „Čovek će pobediti.” Nije li to možda istina romana? Čovečanstvo će pobediti i zato što nam, i pored nesreća istorije, roman kaže da umetnost ponovo vaspostavlja život u nama, život koji je istorija, u svojoj žurbi, prezrela. Književnost čini stvarnim ono što je istorija zaboravila. I zato što istorija jeste ono što je bilo, književnost će ponuditi ono što istorija nikada nije bila. To je ono zbog čega nikada nećemo moći da budemo svedoci kraja istorije – osim ako se dogodi kraj sveta.

Upoređujemo, dakle, reči Franca Kafke i reči Vilijama Foknera sa teorijama o kraju istorije i sudaru civilizacija. Govorim kao pisac španskog jezika, jezika Iberijskog poluostrva, indijanskog i mešanačkog, crnačkog i meleskog, atlantskog i pacifičkog, mediteranskog i karipskog, hrišćanskog, muslimanskog i jevrejskog, grčkog i latinskog.

Ne mogu da prihvatim tezu da živimo u sukobu civilizacija, jer sve one koje sam spomenuo moje su i one se u mom duhu ne sukobljavaju. One jedna drugoj govore i raspravljaju se da bi se razumele. Mesto sastanka svih njih, sastanka rasprave, misli, pamćenja i mašte koju svako i svaka od nas nosi u sebi, učestvuje u dijalogu civilizacija i odbija kraj istorije.

Kako bi istorija mogla da se završi, kada mi nismo rekli svoju poslednju reč?

Karlos Fuentes