Jedna politička basna

Seljaci žive u raju, ali raj miriše na beli luk i pobunu: beli luk, zato što ga gaje, a pobunu zato što, u čast sasvim nove „socijalističke planske tržišne privrede” rukovodioci odjednom odlučuju da prekinu prodaju njihove letine; kreću u uništavanje svega. U raju, što će reći, u originalu, Tiantangu, koji pisac smešta u svoju rodnu provinciju na severoistoku Kine, u sredinu osamdesetih, biće krika, mrtvih, zatvora punog nepokornih pobunjenika, i onda će pravda biti zadovoljena, i sve će potom biti kao pre. Verovatno. Da li je ta Melopeja politička basna, pomalo deprimirajuća? Ne istinski. Osim ako se ne sporazumemo oko toga šta znači „politika”.

Idemo od početka.

U Tiangangu dvoje zaljubljenih žele da se uzmu. Devojčina porodica namerava da je drugačije uda. U ime starih principa i malčice okrnjenog miraza. Ona bira smrt umesto da ostavi dete koje nosi da živi u takvom svetu. On će se boriti protiv korumpiranih ljudi nove ere, zajedno sa onima koji ga odbacuju, u ime predačkih tradicija, a i protiv ovih drugih, u ime novih zakona. Da li je ta Melopeja ljubavni roman sa porukom, pomalo deprimirajući? Ne istinski. Osim ako se ne sporazumemo oko toga šta znači „ljubav”.

Sigurno je da su te dve tragedije, ta dva ugušena ustanka i njihovo preplitanje ono što roman postavlja na scenu: ali nije mu cilj da naša osećanja zatrepere, niti da nas „informiše”. On izigrava očekivani kliše, da bi igrao na protivurečnosti tih ljudi, i na njihovoj onemogućenosti, na svemu onome što, da i ne znaju, vodi ka rušenju njihove čovečnosti a ponekad ka njenom otkrivanju. Ako je Mo Jan ponudio tečno štivo, on ne voli prostu poruku, niti utešno uputstvo za upotrebu. Seljaci su grozni, prljavi i zli. Ništa ne očekuju od života osim preživljavanja, vode bez zazora svoju kćer ka samoubistvu, a ipak su ti opasni imbecili srdačni i živi, a ipak se ti potlačeni bune protiv prezira malih gospodara a i protiv prezira koji osećaju prema sebi: i gle tajanstvenog čuda, nekolicina uči da kaže „ja” a da to i ne primeti, a ako sutrašnjica i nije raspevana, nešto će se tiho promeniti, posle užasa udovištva. Jer je život ogroman, i samo bi idiot mogao poverovati da je čovek sveden na ono što misli da jeste, da osećanje ima manje važnosti od izvesnosti, da je realnost... realistična. Pa jeste, Melopeja je politička basna, ako politika upućuje na pitanje slobode, pitanje jela, kao i mašte; pa jeste, Melopeja je roman ljubavi, ali ljubavi za blesavu veličanstvenost onoga što odbacuje sve smrti, telesne i duhovne. Život je ogroman, i on podrazumeva i dramu i farsu, i policajca mucavca i pijanicu, svetle senke ptica i pivo puno insekticida, slepo dete i izmišljenog ždrepca koji je zaštitnik zaljubljenih, duhove prošlosti i snove koje govore istinu: u ovom već starom romanu čije je prvo izdanje izašlo pre petnaest godina# bez naročite buke, Mo Jan razvija već ono što će kasnija dela nastaviti, moćnu snagu, prihvatanje svih mogućnosti koje, od vizija do tuča, od skeča do razgovora sa samim sobom, od epskih uzleta do priviđanih hronika, peva opipljivo prisustvo ljudi koji su plen povesti i povesnica: a to je burleskno i uznemirujuće.