Da li je naša savest mrtva?

Godine 1958. napisao sam:

“Nema sasvim jasne razlike između onoga što je stvarno i onoga što je nestvarno, niti između onoga što je istinito i onoga što je lažno. Nešto ne mora nužno biti ili istinito, ili lažno; nešto može istovremeno biti i istinito i lažno”.

Verujem da su ove tvrdnje i danas smislene i da i dalje važe za istraživanje stvarnosti kroz umetnost. To je, dakle, ono čega se držim kao pisac; kao građanin, međutim, ne mogu to da činim. Kao građanin moram da pitam: Šta je istina? Šta je laž?

Istina u drami nekako uvek izmiče. Nikada je ne otkrijete sasvim, ali je traganje za njom prisilna radnja. Ono je to što vas pokreće. To traganje je vaš zadatak. Najčešće se dogodi da se o istinu spotaknete negde usput, u tmini, sudarite se sa njom ili vam se ona na tren ukaže kao slika ili obris za koji mislite da uopšte ne odgovara istini, pa često zapravo i ne shvatite da ste je otkrili. Međutim, prava je istina da se u dramskoj umetnosti nikada ne može otkriti nešto što bi bila jedna jedina istina. Postoji mnogo istina. One osporavaju jedna drugu, uzmiču jedna pred drugom, odražavaju jedna drugu, ne obaziru se jedna na drugu, začikavaju jedna drugu ili sklanjaju pogled jedna od druge. Ponekad osetite da ste dokučili istinu i na trenutak je držite u ruci, a ona vam brzo iscuri kroz prste i netragom nestane.

Često su me pitali kako nastaju moje drame. Ne umem da odgovorim. Kao što nikada ne mogu da ukratko prepričam svoje drame, jedino mogu da kažem da je tako bilo. To je ono što kažu. To je ono što se dogodilo.

Većina drama ishodi iz neke replike, reči ili slike. Za rečju obično ubrzo sledi slika. Navešću ovde dva primera tih prvih reči koje su se sasvim iznenadno, onako niotkuda stvorile u mojoj glavi, da bi ih pratila slika, da bih ih pratio ja.

To su drame Povratak i Stara vremena. Prva replika u Povratku glasi: “Gde su makaze?” Prva reč koju ćete čuti u Starim vremenima jeste: “Crnka”.

Ni u jednom ni u drugom slučaju nisam imao nikakvih dodatnih podataka.

U prvom slučaju bilo je očigledno da je neko tražio makaze i pokušavao da utvrdi gde su, raspitujući se kod nekoga u koga je sumnjao da ih je po svoj prilici ukrao. Ja sam, međutim, nekako slutio da je osobu kojoj se to lice obraća baš briga za makaze, kao što ju je, uostalom, baš briga i za onoga ko joj se obraća.

“Crnka”. To sam shvatio kao opis nečije kose, kose neke žene, i kao odgovor na pitanje. I u jednom i u drugom slučaju osećao sam da moram dalje da tragam za tom stvari. Sve se odvijalo na vizuelnom planu, nijanse su se postepeno smenjivale i bledele, od senke ka svetlosti.

Dramu uvek počinjem tako što licima dam imena A, B i C.

U drami koja je postala Povratak video sam nekog muškarca kako ulazi u prostranu sobu i postavlja pitanje jednom mlađem muškarcu koji sedi na ružnoj sofi i čita novine za kladioničare. Na neki način sam sumnjao da je A otac, a da je B njegov sin, ali nisam imao dokaza za to. To se, međutim, potvrdilo nešto kasnije kada B (koji kasnije postaje Leni) kaže obraćajući se A (koji kasnije postaje Maks), “Tata, nećeš mi zameriti ako promenim temu? Hoću nešto da te pitam. Kako se zove ono jelo što si nam pre neki dan spremio za večeru? Kako ga ti ono zoveš? Što ne nabaviš neko pseto? Ti kuvaš ko za pse. Časna reč. Misliš da kuvaš za čopor pasa”. Dakle, pošto se B obraća A rečju “tata”, izgledalo mi je logično da pretpostavim kako su njih dvojica otac i sin. A je očigledno istovremeno bio i kuvar i to njegovo kuvanje nije bilo posebno cenjeno. Znači li to da u toj kući nema majke? Nisam znao. Ali, kako tada rekoh sebi, na početku nikada ne znamo šta će se desiti na kraju.

“Crnka”. Veliki prozor. Večernje nebo. Muškarac, A (on kasnije postaje Bili) i žena, B (kasnije postaje Kejt) sede i ispijaju piće. “Debela ili mršava?” pita muškarac. O kome oni to govore? A onda ugledam ženu kako stoji kraj prozora. To je C (kasnije postaje Ana) osvetljena je drugačije, okrenuta im je leđima, vidi se crna kosa.

To je čudan trenutak, taj trenutak kada stvarate lica koja do tada uopšte nisu postojala. Ono što sledi je ćudljivo, neizvesno, čak i halucinantno, mada ponekad može da bude i nezaustavljiva lavina. Piščev položaj je čudan. U izvesnom smislu njegovi ga junaci ne vole. Opiru mu se, s njima nije lako živeti, nemoguće ih je definisati. Sigurno je da im ništa ne možete diktirati. Donekle možete s njima da igrate neku igru bez pravog svršetka, ili igru mačke i miša, žmurke, ćorave bake. Na kraju ipak shvatite da ste suočeni sa ljudima od krvi i mesa, ljudima koji imaju svoju volju i osećajnost, sazdani su od delova koje ne možete da menjate i pretvarate ih u nešto drugo, niti možete njima da manipulišete.

Tako je jezik u umetnosti i dalje krajnje dvosmislena transakcija, živi pesak, trambulina, zamrznuti bazen koji vama, piscu, u svakom trenutku može da se izmakne.

Ali, kao što rekoh, traganje za istinom nikada ne može prestati. Ono se ne može prekinuti, ne može se odložiti. S njim se morate uhvatiti u koštac i to odmah, tu, na licu mesta.

Političko pozorište postavlja potpuno drukčiji niz problema. Pridikovanje se mora izbeći po svaku cenu. Objektivnost je suštinski važna. Likovima se mora dozvoliti da udišu sopstveni vazduh. Pisac ne može da ih osudi i ograniči ih na to da zadovoljavaju njegov ukus, stavove ili predrasude. Mora biti spreman da im pristupa iz mnoštva različitih uglova i iz svih mogućih, pri tom ničim neometanih perspektiva, možda da ih povremeno iznenadi, ali ipak da im pruži slobodu da sami biraju šta će da rade. To ne funkcioniše uvek. Politička satira se, naravno, ne drži nijednog od ovih pravila; u suštini, kod nje stvari stoje sasvim suprotno, i upravo joj je to svrha.

Mislim da u drami Rođendan dozvoljavam da se čitav niz raznih mogućih tokova radnje odvija u gustoj šumi verovatnosti, pre no što se sve konačno usredsredi na potčinjavanje.

Gorštački jezik ne zahteva tako širok dijapazon radnji. Ostaje grub, kratak i ružan. Ipak, vojnicima koji se u drami pojavljuju sve to jeste na neki način zabavno. Čovek ponekad zaboravi da mučitelje lako obuzme dosada. Povremeno im treba malo smeha, ne bi li održali bodrost duha. To su, razume se, potvrdili i događaji u Abu Graibu u Bagdadu. Gorštački jezik traje svega dvadeset minuta, ali bi mogao da traje sate i sate, u nedogled, uz ponavljanje jednog te istog obrasca, iz trena u tren, iz časa u čas.

S druge strane drama Prah prahu meni deluje kao da se zbiva negde pod vodom. Žena koja se davi, njena ruka koja se probija kroz talase, onda nestaje sa vidika, pokušava da dohvati druge, ali nikog ne nalazi, ni iznad ni ispod vode, nalazi samo senke, odraze, nešto što pluta; žena kao izgubljena silueta u pejzažu koji se davi, žena koja ne može da pobegne od kobi za koju je verovala da je samo drugima namenjena.

Ali, kao što su oni umrli, i ona mora da umre.

Politički jezik, onakav kakvim govore političari, uopšte ne zalazi ni u jedno od ovih područja, budući da većina političara, na šta ukazuju svi raspoloživi dokazi, nije zainteresovana za istinu već za vlast i održavanje te vlasti. Zarad održavanja te vlasti, od suštinskog je značaja da ljudi ostanu u neznanju, da žive ne saznavši istinu, čak ni istinu vlastitih života. Zato je ono što nas ovde okružuje zapravo ogroman i gust splet laži kojima se hranimo.

Kao što svako ovde zna, invazija Iraka opravdavana je time što Sadam Husein poseduje krajnje opasno oružje za masovno uništenje, takvo da se neke njegove vrste mogu ispaliti za svega 45 minuta i prouzrokovati stravična razaranja. Bili smo uveravani da je to istina. To nije bila istina. Rečeno nam je da Irak ima veze sa Al kaidom i da zajednički snose odgovornost za zverstvo u NJujorku od 11. septembra 2001. godine. Uveravani smo da je to istina. To nije bila istina. Rečeno nam je da Irak ugrožava bezbednost celog sveta. Uveravani smo da je to istina. To nije bila istina.

Istina je nešto potpuno drugačije. Istina se odnosi na to kako Sjedinjene Američke Države shvataju svoju ulogu u svetu i kako je po sopstvenom nahođenju ostvaruju.

Međutim, pre no što se vratim u današnjicu, želeo bih da se pozabavim nedavnom prošlošću, odnosno američkom spoljnom politikom od kraja Drugog svetskog rata naovamo. Verujem da smo dužni da taj period podvrgnemo makar i svedenoj analizi, što je, uostalom, jedino što nam vreme ovde dozvoljava.

Svi znaju šta se dešavalo u Sovjetskom Savezu i širom Istočne Evrope u posleratnom periodu: sistematska brutalnost, široko rasprostranjena zverstva, nemilosrdno gušenje nezavisne misli. Sve je to jasno dokumentovano i provereno.

Ono što ja ovde, međutim, želim da kažem jeste da su američki zločini počinjeni u istom tom periodu bili samo površno zabeleženi, da i ne govorimo da nisu bili dokumentovani, a kamoli priznati ili uopšte proglašeni zločinima. Uveren sam da se ovim moramo pozabaviti i da je ta istina znatno uticala na to gde se svet danas nalazi. Makar i da su, u izvesnoj meri, bili ograničeni postojanjem Sovjetskog Saveza, koraci koje su Sjedinjene Države preduzimale širom sveta jasno su stavljali do znanja da one veruju kako imaju carte blanche da rade šta god im je volja.

Direktna invazija jedne suverene zemlje zapravo nikad nije bila omiljeni metod Amerike. Ona se uglavnom radije odlučivala za ono što je sama opisivala kao “sukob malog intenziteta”. Kada se kaže da je nešto sukob malog intenziteta to znači da će hiljade ljudi izgubiti život, ali će umirati sporije nego što bi umirali ukoliko biste na njih odjednom bacili jednu bombu. To znači da time što inficirate srce jedne zemlje uspevate da izazovete zloćudni rast ćelija pa možete da posmatrate kako gangrena buja. Kada je stanovništvo potčinjeno – ili pretučeno na smrt – što se svodi na isto – i kada se vaši prijatelji, vojnici i predstavnici velikih korporacija udobno smeste u fotelje vlasti, onda stanete pred kamere i kažete da je demokratija pobedila. To je bilo opšte mesto američke spoljne politike u godinama o kojima govorim.

Tragedija Nikaragve bila je jedan takav izuzetno rečit primer. Odlučio sam da upravo nju ovde navedem, kao snažnu ilustraciju načina na koji je Amerika sagledavala, a i danas sagledava, svoju ulogu u svetu.

Prisustvovao sam jednom sastanku u američkoj ambasadi u Londonu krajem osamdesetih godina.

Kongres SAD je upravo trebalo da odluči da li će dati novac kontrašima u njihovoj borbi protiv države Nikaragve. Bio sam član delegacije koja je govorila u ime Nikaragve, ali je najvažniji član te delegacije bio otac džon Metkalf. Naše američke sagovornike predvodio je Rejmond Sajc (u to doba bio je drugi čovek u ambasadi, da bi docnije i sam postao ambasador). Otac Metkalf je rekao: “Gospodine, parohija na čijem sam čelu nalazi se na severu Nikaragve. Moji parohijani su podigli školu, dispanzer, dom kulture. Živeli smo mirno. Onda je pre nekoliko meseci jedna jedinica kontraša napala parohiju. Sve su uništili: školu, dispanzer, dom kulture. Silovali su medicinske sestre i učiteljice, na najbrutalniji način pobili lekare. Ponašali su se kao divljaci. Molim Vas da zahtevate od američke vlade da prestane da pruža podršku toj užasnoj terorističkoj aktivnosti”.

Rejmond Sajc je uživao veliki ugled kao racionalan, odgovoran i vrlo rafiniran čovek. Veoma poštovan u diplomatskim krugovima. Saslušao je, onda je na trenutak zastao, da bi potom progovorio s izvesnom notom patosa u glasu. “Oče, moram nešto da Vam kažem”, rekao je. “U ratu uvek stradaju nevini ljudi”. Zavladala je ledena tišina. Posmatrali smo ga zaprepašćeno. Ni trepnuo nije.

Zaista, uvek stradaju nevini ljudi.

Na kraju je neko rekao: “Ali u ovom slučaju su ‘nevini ljudi’ žrtve stravičnih zlodela koje podržava i finansira vaša vlada, kao jedna od mnogih. Ako Kongres odobri još novca kontrašima, događaće se nova takva zverstva. Zar nije tako? Nije li onda vaša vlada kriva zbog toga što podržava ubistva i razaranja kojima su izloženi građani jedne suverene države?”

Sajc se nije dao pokolebati. “Ne slažem se da ovako predočene činjenice potkrepljuju vaše tvrdnje”, kazao je.

Na izlasku iz ambasade jedan službenik, Amerikanac, rekao mi je da uživa u mojim dramama. Nisam mu odgovorio.

Moram da vas podsetim da je u to vreme predsednik Regan dao sledeću izjavu: “Kontraši su moralni pandan našim očevima osnivačima”.

Sjedinjene Države su više od 40 godina podržavale brutalnu Somozinu diktaturu u Nikaragvi. Nikaragvanski narod predvođen sandinistima uspeo je da svrgne taj režim 1979. godine, u narodnoj revoluciji od koje je zastajao dah.

Nisu sandinisti bili savršeni. I oni su bili poprilično arogantni, a njihova politička filozofija sadržala je dosta protivrečnih elemenata. Međutim, bili su inteligentni, racionalni i civilizovani. Hteli su da uspostave stabilno, pristojno, pluralističko društvo. Ukinuta je smrtna kazna. Digli su iz mrtvih stotine hiljada seljaka žestoko pogođenih siromaštvom. Preko sto hiljada porodica dobilo je tapije na zemljište. Izgrađene su dve hiljade škola. U hvale vrednoj kampanji opismenjavanja nepismenost na selu svedena je na manje od jedne sedmine. Uveden je sistem besplatnog školovanja i zdravstvene zaštite. Za trećinu je smanjena stopa smrtnosti novorođenčadi. Dečja paraliza je iskorenjena.

Sjedinjene Države su sva ta ostvarenja osudile kao marksističko-lenjinističku subverziju. Po mišljenju američke vlade time je bio uveden opasan presedan. Ako se Nikaragvi dozvoli da uspostavi elementarne norme socijalne i ekonomske pravde, ako joj se dozvoli da povisi standard zdravstvene zaštite i obrazovanja i da izgradi socijalno jedinstvo i nacionalno samopoštovanje, onda će i susedne zemlje početi da postavljaju ista pitanja i da preduzimaju iste korake. U to vreme je, razume se, postojao žestok otpor statusu kvo u Salvadoru.

Ranije sam pomenuo “gusti splet laži” koji nas okružuje. Predsednik Regan je Nikaragvu obično opisivao kao “totalitarni kazamat”. Tu ocenu su preuzimali manje-više svi mediji, a sasvim sigurno ju je preuzimala i britanska vlada, smatrajući je preciznom i objektivnom. U suštini, međutim, nema nikakvih dokaza koji bi potkrepili tvrdnje o eskadronima smrti pod sandinističkom vlašću. Nema dokaza mučenja. Nije bilo dokaza sistematske ili zvanične vojne surovosti. U to vreme u Nikaragvi nije ubijen nijedan sveštenik. Zapravo, u vladi su bila trojica sveštenika, dvojica jezuita i jedan misionar. Totalitarni kazamati su postojali u neposrednom susedstvu, u Salvadoru i Gvatemali. Sjedinjene Države su 1954. godine oborile demokratski izabranu vladu u Gvatemali i procenjuje se da je preko 200 000 ljudi palo kao žrtva nekoliko vojnih diktatura koje su se smenjivale jedna za drugom.

Šestorica najuglednijih svetskih jezuita surovo su ubijena na Centralnoameričkom univerzitetu u Salvadoru 1989. godine; pobio ih je jedan bataljon puka iz Alkatla koji se prethodno obučavao u Fort Beningu, u džoryiji. Onaj nepojamno hrabri nadbiskup Romero ubijen je dok je služio misu. Procenjuje se da je život izgubilo 75 000 ljudi. Zašto su ti ljudi ubijeni? Ubijeni su zato što su verovali da je bolji život moguć i da ga treba ostvariti. To uverenje ih je smesta kvalifikovalo kao komuniste. Umrli su zato što su se usudili da dovedu u pitanje status kvo, sve ono siromaštvo, bolesti, ponižavanja i tlačenja koji su ih od rođenja pratili u stopu.

Na kraju su Sjedinjene Države oborile sandinističku vladu. Trebalo im je nekoliko godina jer je otpor bio znatan, ali su neprestani ekonomski progoni i 30 000 mrtvih konačno pokolebali duh nikaragvanskog naroda. LJudi su bili iscrpljeni i siromaštvo ih je iznova pogodilo. U zemlju su se vratila kazina. Nestala je besplatna zdravstvena zaštita i besplatno obrazovanje. Vratio se krupni biznis, željan osvete. Pobedila je “demokratija”.

Samo, nikako se ne može reći da je ova “politika” bila ograničena isključivo na Centralnu Ameriku. Sprovođena je širom sveta. Beskonačno. A kao da se to nikada nije događalo.

Sjedinjene Američke Države su podržavale, a u mnogim slučajevima i ustoličile svaku desničarsku vojnu diktaturu u svetu od završetka Drugog svetskog rata. Mislim na Indoneziju, Grčku, Urugvaj, Brazil, Paragvaj, Haiti, Tursku, Filipine, Gvatemalu, Salvador i, razume se, Čile. Užas koji su Sjedinjene Države donele Čileu 1973. godine neće nikada moći da se odagna, niti da se oprosti.

U svim tim zemljama dogodile su se stotine hiljada ubistava. Da li su se ta ubistva dogodila? I da li se u svakom pojedinačnom slučaju mogu pripisati američkoj spoljnoj politici? Odgovor glasi da, ona se jesu dogodila i – da, treba ih pripisati američkoj spoljnoj politici. Ali teško da ćete znati za to.

To se nikada nije dogodilo. Ništa se nikada nije dogodilo. Čak i kada se događalo nije se dogodilo. Nije bilo bitno. Nije bilo od značaja ni za koga. Zločini Sjedinjenih Država bili su sistematični, neprestani, nemilosrdni, užasni, ali je vrlo mali broj ljudi stvarno govorio o njima. Americi morate odati jedno priznanje. Sprovela je kliničku manipulaciju moći širom sveta predstavljajući se kao sila koja donosi opšte dobro. To je briljantno, čak i domišljato, izuzetno uspešno hipnotisanje.

Tvrdim vam da su Sjedinjene Države, bez ikakve sumnje, najveća putujuća pozorišna predstava na svetu. Jesu možda brutalne, ne haju ni za koga, nemilosrdne su i prema svima se odnose s prezirom, ali su istovremeno i veoma pametne. One su kao trgovački putnik koji se sam probija na tržištu, a najbolju mu prođu ima roba koja se zove ljubav prema sebi samome. To pobeđuje. Oslušnite samo kako svi američki predsednici na televiziji izgovaraju reči “američki narod” kao u rečenici: “Ja kažem američkom narodu da je vreme da se pomolimo i da odbranimo prava američkog naroda i tražim od američkog naroda da poveri svom predsedniku akciju koju on upravo namerava da preduzme u ime američkog naroda”.

To je blistava strateška igra. Jezik se tu zapravo koristi da bi se misao držala na odstojanju. Reči “američki narod” pružaju mekani jastuk koji garantuje ušuškanost. Uopšte nema potrebe da mislite. Samo se zavalite na jastuk. On, doduše, možda guši vašu inteligenciju i sposobnost kritičkog mišljenja, ali je zato veoma udoban. To, razume se, ne važi za 40 miliona ljudi koji žive ispod granice siromaštva, ni za dva miliona muškaraca i žena zatočenih u onom ogromnom zatvorskom gulagu koji se proteže kroz cele Sjedinjene Države.

Sjedinjene Države više ne opterećuju sukobima malog intenziteta. Ne vide više nikakvu svrhu da se uzdržavaju ili da prikrivaju svoje ponašanje. Sada otvoreno stavljaju karte na sto bez ikakvog straha i snebivanja. Prosto rečeno, ni najmanje ne haju za Ujedinjene nacije, međunarodno pravo ili kritičko mišljenje koje ionako smatraju nemoćnim i beznačajnim. A imaju i svoje umiljato jagnješce koje bleji dok ga vuku za sobom na povocu, bednu i krotku Veliku Britaniju.

Šta se dogodilo sa našim moralnim osećanjem? Da li smo ga ikada uopšte imali? Šta te dve reči zapravo znače? Da li one možda imaju neke veze sa jednim izrazom koji se danas veoma retko koristi a glasi – savest? Savest koja se ne odnosi isključivo na ono što sami činimo, već podrazumeva i zajedničku odgovornost za dela drugih? Je li sve to mrtvo? Pogledajmo Gvantanamo. Stotine ljudi zatočene su bez optužnice već više od tri godine, nemaju pravnog zastupnika, njihova se procesna prava ne poštuju, tehnički su zauvek pritvoreni. A ta potpuno nezakonita struktura opstaje uprkos tome što se njome krše Ženevske konvencije. Ono što se naziva “međunarodnom zajednicom” ne samo da to toleriše, već jedva da i razmišlja o tome. Počinilac tog sramnog zločina jeste zemlja koja sebe proglašava “vođom slobodnog sveta”. Razmišljamo li mi o zatočenicima u Gvantanamu? Šta mediji kažu o njima? Povremeno se tu i tamo ponešto pojavi – obično notica na šestoj stranici. Poslali su ih u ničiju zemlju iz koje se zaista možda nikada neće vratiti. U ovom trenutku mnogi među njima štrajkuju glađu, a onda ih silom hrane; ima među njima i stanovnika Velike Britanije. Nema nikakve milosti kod tog prisilnog hranjenja. Nema sedativa ni anestetika. Samo vam kroz nos gurnu sondu u grlo. Povraćate krv. To je mučenje. A šta je britanski ministar spoljnih poslova rekao o tome? Ništa. Šta je britanski premijer rekao o tome? Ništa. Zašto ništa? Zato što su Sjedinjene Države kazale: kritikovanje našeg ponašanja u Gvantanamu predstavlja neprijateljski čin. Ili ste s nama, ili ste protiv nas. Otud je Bler zanemeo.

Invazija Iraka je bila akt razbojništva, akt otvorenog državnog terorizma i potpunog prezira prema pojmu međunarodnog prava. Ta invazija je bila proizvoljna vojna akcija inspirisana čitavim nizom laži koje su se nadovezivale jedna na drugu i čudovišnom manipulacijom medija, pa samim tim i javnosti; akt sproveden u nameri da se konsoliduje američka vojna i ekonomska kontrola Bliskog istoka, pri tom maskiran kao oslobađanje – što je poslužilo kao poslednje pribežište – pošto sva ostala opravdanja ni sebe nisu mogla da opravdaju. Bila je to žestoka demonstracija vojne sile koja je prouzrokovala smrt i sakaćenje hiljada nevinih ljudi.

Mi smo iračkom narodu doneli mučenje, kasetne bombe, osiromašeni uranijum, bezbrojna nasumična ubistva, jad, poniženje i smrt, a onda smo to nazvali “donošenjem slobode i demokratije na Bliski istok”.

Koliko ljudi treba da ubijete pre no što ispunite uslove da vas opišu kao masovnog ubicu i ratnog zločinca? Sto hiljada? Meni se čini da je to više nego dovoljno. Zato bi bilo pravično da Buš i Bler budu izvedeni pred Međunarodni krivični sud. Samo, Buš se dobro dosetio. On nije ratifikovao Međunarodni krivični sud. Zato je i upozorio da će poslati marince bude li se na optuženičkoj klupi u tom sudu našao ijedan američki vojnik ili političar, kad već o političarima pričamo. Ali Toni Bler jeste ratifikovao Sud pa stoga podleže krivičnom gonjenju. Možemo da damo njegovu adresu Sudu ako je zainteresovan. Adresa glasi: London, Dauning strit broj 10.

U ovom kontekstu smrt je irelevantna. I Buš i Bler guraju smrt duboko u drugi plan. Američke bombe i projektili pobili su najmanje sto hiljada Iračana pre no što je pobuna počela. Ti ljudi nisu važni. NJihove smrti ne postoje. To je prazno, izbrisano. Čak nije ni zabeleženo da su mrtvi. “Ne bavimo se brojanjem leševa”, rekao je američki general Tomi Frenks.

Na samom početku invazije na prvim stranicama britanskih listova objavljena je fotografija na kojoj Toni Bler ljubi u obraz nekog malog Iračanina. “Zahvalno dete” pisalo je ispod slike. Posle nekoliko dana pojavile su se nova slika i priča, na unutrašnjim stranama, o jednom drugom četvorogodišnjem dečaku, bez ruku. Porodicu mu je razneo projektil. Samo je on preživeo. “Kad će mi se vratiti ruke?” pitao je dečak. Od te priče se odustalo. E pa, Toni Bler nije držao u rukama tog dečaka, kao što nije držao u rukama telo nijednog drugog obogaljenog deteta, niti ijedan krvavi leš. Krv je prljava. Prlja vam košulju i kravatu, i to baš dok držite iskren govor pred televizijskim kamerama.

Dve hiljade mrtvih Amerikanaca predstavljaju neugodnost. Po mraku ih transportuju do grobova. Sahrane su nenametljive, daleko od očiju sveta, na sigurnom. Osakaćeni trunu u svojim posteljama, neki će tu ostati do kraja života. Trunu i mrtvi i osakaćeni, samo u različitim vrstama grobova.

Navešću odlomak iz pesme Pabla Nerude “Tumačim neke stvari”:

I jednog jutra sve je to gorjelo,

i jednog jutra lomače

provaljivahu iz zemlje

gutajući živa bića,

i otada oganj, barut otada,

i otada krv.

Razbojnici s avionima i crnim Mavrima,

razbojnici s prstenjem i kneginjama,

razbojnici sa crnim fratrima i njihovim blagoslovom,

stizahu zrakom da ubijaju djecu,

i ulicama je tekla krv djece,

tekla je jednostavno kao dječja krv.

Šakali koje bi i šakal prezreo,

kamenje koje bi i suha češljuga ispljunula

kad bi ga zagrizla,

riđovke koje bi i same riđovke omrznule.

Pred vama sam vidio krv Španjolske

kako se propinje

da bi vas potopila u jednom jedinom valu

gordosti i noževa!

Generali,

izdajnici:

pogledajte moju mrtvu kuću,

pogledajte porušenu Španjolsku:

ali iz svake kuće izlazi goruća kovina

umjesto cvijeća,

ali iz svake rupe u Španjolskoj

izlazi Španjolska,

ali iz svakog mrtvog djeteta izlazi puška s očima,

ali iz svakog zločina izlaze meci

koji će kad tad pronaći skrovište vašeg srca.

Pitaćete: zašto nam njegova poezija

ne govori o snu i lišću,

ili o velikim vulkanima njegove domovine?

Dođite da vidite krv po ulicama

dođite da vidite

krv po ulicama,

dođite da vidite krv

po ulicama!

Da budem sasvim jasan: time što ovde citiram Nerudinu pesmu nikako ne poredim republikansku Španiju sa Irakom Sadama Huseina. Citiram Nerudu jer nigde u savremenoj poeziji nisam pročitao tako snažan i proživljen opis bombardovanja civila.

Već ranije rekoh da su Sjedinjene Države sada potpuno iskrene kada otvaraju karte. Tačno tako stoje stvari. NJihova zvanično proklamovana politika sada se definiše kao “dominacija duž celog spektra”. Ovo nije moj, već njihov izraz. “Dominacija duž celog spektra” znači kontrolu kako nad kopnom, morem, vazduhom i kosmosom, tako i nad svim postojećim resursima.

Sjedinjene Države sada imaju 702 vojna objekta u 132 zemlje širom sveta, uz, razume se, ovaj časni izuzetak koji predstavlja Švedska. Ne znamo baš tačno kako su stigle dotle, ali je izvesno da su stigle.

Sjedinjene Države poseduju 8 000 aktivnih i operativnih nuklearnih bojevih glava. Od toga je 2 000 bojevih glava u punoj pripravnosti, mogu se lansirati uz upozorenje na 15 minuta. Sjedinjene Države razvijaju nove nuklearne sisteme, poznate pod imenom “razbijači bunkera”. Britanci, vazda kooperativni, nameravaju da zamene svoje nuklearne projektile tipa trajdent. Pitam se samo koga drže na nišanu? Osamu bin Ladena? Vas? Mene? Nekog našeg komšiju? Kinu? Pariz? Ko će ga znati? Ono što znamo jeste da to infantilno ludilo – posedovanje nuklearnog oružja i pretnja njime – leži u samoj srži aktuelne američke političke filozofije. Moramo se prisetiti da su Sjedinjene Države neprestano u vojnoj pripravnosti i da ne pokazuju ni najmanji znak da tu nešto menjaju.

Hiljade, ako ne i milioni ljudi u samim Sjedinjenim Državama vidno su postiđeni i ogorčeni ponašanjem svoje vlade, samo, kako zasad stoje stvari, nisu monolitna politička snaga. Ipak nema izgleda da se rasprše ta zebnja, neizvesnost i strah koji, kako vidimo, svakodnevno rastu u Sjedinjenim Državama. Znam da predsednik Buš ima mnogo izuzetno stručnih pisaca govora, ali bih i ja želeo da se prijavim za taj posao. Dobrovoljno. Predlažem sledeći kratak govor kojim može preko televizije da se obrati naciji. Već ga vidim onako ozbiljnog, kose brižljivo začešljane, usana koje se katkad iskrive u osmeh, neobično privlačnog, iskrenog, pobedonosnog, muškarca koji je najopušteniji kad je u društvu drugih muškaraca.

“Bog je dobar. Bog je veliki. Bog je dobar. Moj Bog je dobar. Bin Ladenov Bog je zao. NJegov Bog je zao. Sadamov Bog je bio zao, jedino što ga on nije ni imao. On je bio varvarin. Mi nismo varvari. Mi ne odsecamo glave ljudima. Mi verujemo u slobodu. I Bog veruje. Ja nisam varvarin. Ja sam demokratski izabrani vođa jedne slobodoljubive demokratije. Mi smo saosećajno društvo. Mi sa saosećanjem dajemo elektrošokove i sa saosećanjem ubrizgavamo smrtonosne injekcije. Mi smo velika nacija. Ja nisam diktator. On jeste. Ja nisam varvarin. On jeste. I on jeste. Svi su oni varvari. Ja imam moralni autoritet. Vidite ovu pesnicu? To je moj moralni autoritet. I nemojte to da zaboravite”.

Pisac je celog života ranjiv, gotovo je ogoljen. Nema potrebe da kukamo zbog toga. Pisac je sam tako izabrao i okovao je sebe tim izborom. Tačno je međutim i kada kažu da ste izloženi svim vetrovima, a neki od tih vetrova su zaista ledeni. Potpuno ste sami, sebi prepušteni, na vetrometini, u praznom prostoru. Nema utočišta i nema zaštite – ukoliko ne lažete – a u tom slučaju ste, razume se, već izgradili sopstvenu zaštitu i zapravo bi se moglo reći da postajete političar.

Večeras sam često pominjao smrt. Sada ću citirati svoju pesmu “Smrt”.

Gde je nađen mrtvac?

Ko je našao mrtvaca?

Da li je mrtvac bio mrtav kada je nađen?

Kako je nađen mrtvac?

Ko je bio taj mrtvac?

Ko bejaše otac ili ćerka, ili brat

Ili ujak, ili sestra, ili majka, ili sin

Ovog ostavljenog mrtvaca?

Da li je bio mrtav kada je ostavljen?

Da li je mrtvac ostavljen?

Ko ga je ostavio?

Da li je mrtvac bio go ili obučen za putovanje?

Zašto ste odlučili da mrtvaca proglasite mrtvim?

Da li ste proglasili mrtvaca mrtvim?

Koliko dobro ste poznavali mrtvaca?

Kako ste znali da je mrtvac mrtav?

Da li ste oprali mrtvaca

Da li ste mu oba oka zaklopili

Da li ste sahranili mrtvaca

Da li ste ga ostavili samog

Da li ste poljubili mrtvaca

Kada pogledamo u ogledalo pomislimo da je slika koju vidimo tačna. Ali, pomerimo li se i za milimetar, slika se menja. Zapravo gledamo u beskrajni niz odraza. Ponekad, međutim, pisac mora da razbije ogledalo – jer s onu stranu ogledala istina zuri u nas.

Verujem da uprkos ogromnim razlikama koje među nama postoje, svi mi, kao građani, treba da imamo čvrstu intelektualnu rešenost da utvrdimo stvarnu istinu o svojim životima i o društvima u kojima živimo; to je najvažniji zadatak svih nas. U stvari, to nam je obaveza.

Ako takva rešenost ne bude otelotvorena u našoj političkoj viziji, nema nade da ćemo vaspostaviti nešto što smo gotovo izgubili – dostojanstvo čoveka.

Prevela LJiljana Nedeljković

U tekstu su korišćeni prevodi Renate Ulmanski (Povratak) i Nade Ćurčije-Prodanović (Stara vremena), iz zbornika Harold Pinter, Pet drama, Nolit, Beograd, 1982, kao i prepev Nikole Miličevića, iz knjige Pablo Neruda, Pjesme, Mladost, Zagreb, 1975.