Kako nas gaze

Crni “audi” iz pratnje Rasima LJajića, ministra za ljudska i manjinska prava, ubio je prošlog petka na Ibarskoj magistrali Zorana Pantića.

Beli yip “nisan pajero”, tadašnjeg ministra poljoprivrede Dragana Veselinova, ubio je 15. aprila 2003. godine Katarinu Marić.

“Audiji” iz pratnje predsednika Borisa Tadića učestvovali su u jurnjavi beogradskim ulicama koja se završila zatvorom za Miroslava Cimpla, iznerviranog bahatom vožnjom predsednikovih pratilaca.

Ko god vozi centrom Beograda imaće, skoro svakodnevno osim u vreme godišnjih odmora, zadovoljstvo da se pomeri s puta pratnji užurbanog funkcionera, zaklonjenog iza tamnog stakla službenog “audija”, BMV-a, “mercedesa”... Pomeriće se iako za to nema baš nikakvog zakonskog razloga.

Između slučaja čiji su akteri i ministri LJajić i Veselinov ne treba automatski povlačiti paralelu samo zato što su u sudarima učestvovali funkcionerski automobili. Ne samo zato što je LJajić odreagovao, prosto rečeno, ljudski (“Oka nisam sklopio od nesreće. Čovek je, ni kriv ni dužan, pošao sa slave i izgubio život. Imam interes da kažem istinu radi svoje savesti.”), dok je Veselinov odmah otišao s mesta nesreće, pa mu se iz telefona čuo “bećarac” kad je zvao porodicu nesrećne devojke da izjavi saučešće, da bi na kraju njegova, kako beše, Koalicija “Vojvodina” saopštavala da ima tamo neki es-pe-esovac u porodici Katarine Marić... Razlika između dva slučaja je i u tome što je Katarina Marić mirno stajala na semaforu a Zoran Pantić – izgleda – pretrčavao Ibarsku magistralu; najzad, i u tome što je LJajić upitao: “Da li vi mislite da bih ja zbog politike i ostanka u fotelji izmišljao kad je ovakva stvar u pitanju?”, dok je Veselinov tvrdio kako je njegov vozač Stevan Bakalov (protiv koga je postupak još u toku) prošao na zeleno svetlo na semaforu...

A opet, s druge strane, ne treba tek tako preći ni preko sličnosti između dva slučaja. Sličnost je u tome što su ubili automobili koje svi finansiramo. Pa i Katarina Marić i Zoran Pantić. Neko će – ispravno – primetiti da je u odnosu na broj kilometara pređenih u službenim automobilima, brojka od samo dva nesrećna slučaja u nekoliko godina statistički zanemarljiva, ili će posegnuti za podacima o ukupnom broju nesreća na srpskim putevima... Ali, ipak. Šta ako se (ne daj bože) sutra dogodi još jedna funkcionerska saobraćajna nesreća? Onda će svi raspravljati o tome kako nas političari gaze (i bukvalno); zato je bolje da se rasprava o tome pokrene ranije. Ili barem da se vidi šta smeju, a šta ne smeju da nam rade, u saobraćaju.

Zakon je, a i unutrašnji pravilnici službe, sasvim jasan. Funkcionerska vozila ista su kao i svi ostali učesnici u saobraćaju. Ne smeju da prolaze na crveno, ne smeju da prekorače brzinu čak ni zbog važnih državnih razloga (kakav je, recimo, gostovanje u nekoj televizijskoj emisiji), nemaju pravo prvenstva prolaza... Plavo rotaciono svetlo i ruka ispružena sa suvozačevog mesta, sa policijskom “stop” tablicom? Nemaju na to ama baš nikakvo pravo. Posebno je zanimljivo ovo sa plavim “rotaljkama”: njih, kako propisi kažu, smeju da upotrebljavaju samo vozila hitne pomoći, policije i vatrogasci. Ni oni, inače, ne smeju da prođu kroz crveno na semaforu. Funkcionerskim je vozilima, uredbom iz 1994. godine, bilo namenjeno korišćenje “dva trepćuća svetla plave i crvene boje”, ali je i ova uredba prestala da važi 27. maja 1997. godine, od kada je ova materija ostala zakonski neuređena.

Izuzetak od pravila predstavljaju tzv. vozila sa pratnjom, koja mogu da prođu na crveno, i imaju pravo prvenstva prolaza. Ali i to samo ako prethodno policajac zaustavi saobraćaj, na trasi koja je unapred najavljena, a pred kolonom se kreće automobil saobraćajne policije...

U praksi, naravno, sve to funkcioniše mnogo drugačije. Razgovarali smo sa dvojicom službenih pratilaca naših političara. Nije važno kojih političara, važna je matrica njihovog ponašanja. “Postoji pravilnik o ponašanju u saobraćaju, ali je u praksi – sileyijstvo”, kaže jedan. Drugi: “Moramo da se prilagođavamo štićenoj ličnosti. Pa, ako on kaže da od Niša do Beograda treba da stignemo za sat vremena, nema druge nego da stignemo bez obzira na ograničenja brzine.”

U odbranu političarima, “štićenim ličnostima”, naši sagovornici kažu da su im dnevni rasporedi često pretrpani, da oni često kasne sa sastanka na sastanak. Ali kasne i drugi, pa plate kaznu ako ih uhvati policijski radar. Političari kazne ne plaćaju, a ako bi se neki policajac i usudio da ih zaustavi u službenom vozilu, to sigurno neće učiniti posle prijatnog iskustva koje je imao onaj policajac na Zlatiboru sa ministrom Veljom Ilićem pre nekoliko meseci. Da i ne govorimo o opasnosti koju pri tolikim brzinama predstavljaju i za druge i za sebe, a šta bismo ako im se nešto dogodi.

“U principu, službeni vozači bi trebalo da amortizuju nekulturu funkcionera. Ali nikad se nije dogodilo da neko kaže: ne može, ograničenje je 60 km na sat. Pitanje je koliko bi se posle toga i zadržao na poslu”, kaže jedan od naših sagovornika. “A kada se dogodi incident, kriv je onaj koji je vozio.”

Upravo to se dogodilo Stevanu Bakalovu, vozaču ministra Veselinova. Veselinov je platio samo odlaskom iz vlade i u politički zaborav. Istraga će utvrditi koliko su brzo Ibarskom magistralom išli automobili iz pratnje ministra LJajića, i ko je kriv za ovu nesreću. Problem se, međutim, ne svodi na ova dva imena, već na shvatanje vlasti u skladu sa onom latinskom poslovicom da Jupiteru i volu nije dozvoljeno isto. A volovi ćemo biti sve dok se budemo zaustavljali kad god nam neko pred očima mahne “stop” tablicom, sve i ako nema pravo na to, a mi to vrlo dobro znamo.