Zavet

Subotom i nedeljom tamo idemo. Onako kako smo nekada odlazili u prestonicu ili u susednu varoš, u posetu rođacima ili prijateljima, na izlet, u pozorište ili u muzej, na porodični ručak... Subotom i nedeljom tamo idemo. U veliku prodavnicu. U hipermarket.

Planove svečano “kujemo” sedmicama. Oni manje sposobni i mesecima. Sačinjavamo kratke popise onoga što je neophodno i mnoge duže spiskove onoga što želimo da vidimo. Sprva svako pojedinačno, pa onda samo odrasli i samo deca, potom svi zajedno, ako uspemo da se dogovorimo...

I jednog sunčanog jutra bodro sedamo u automobil ili u autobus. Jer, onaj pravi, veliki market – nikada nije dovoljno blizu. Oni koji žive veoma daleko, dolaze i organizovano. Posredstvom agencija. Jednodnevna poseta tom i tom hipermarketu već je veoma popularan aranžman. U cenu je uključen prevoz, petočasovni obilazak i stručno tumačenje vođe grupe, s posebnim naglaskom na to šta se gde od znamenitosti može zateći.

Već prvi susret sa hipermarketom izaziva divljenje. Ogroman parking koji nije javni. Služi samo za povlašćene, samo za posetioce. Neko tiho uzbuđenje vlada uokolo. Zagledamo se. S ponosom. Kao da svako svakome želi da kaže: “Eto, i ja sam tu, na ovom velikom mestu!” Ipak, parking nije ništa u poređenju sa samim zdanjem. Reke hodočasnika prilaze tom savremenom hramu, strogih arhitektonskih oblika, bez prozora, sa orijaškim aparatima za preradu običnog vazduha i razigranim zastavama firme. Spoljašnja jednostavnost je kontrast unutrašnjem obilju. Posebnost trenutka pojačava brojno uniformisano, interno obezbeđenje, koje vas posmatra podozrivo, moglo bi se reći da procenjuje koliko ste ozbiljan kupac, zavređujete li uopšte da budete tu gde ste se i zatekli.

I mi sa strahopoštovanjem ulazimo. Qudi sa novčanicima i kreditnim karticama. Sve drugo nije dopušteno uneti. Jer, sve drugo postoji tamo. U policama. Stotine metara horizontala i vertikala. Manje vredne proizvode možemo da uzmemo u ruke, da ih dotaknemo... Oni veoma skupi su pod staklom... I baš kao nekada, mi se lagano šetamo, nogu pred nogu, kao u kakvom gradu u kojem smo prvi put. Srećemo rođake i prijatelje, obavezno im se javljamo, kao da hoćemo da kažemo ono: “Evo, i ja sam tu, na ovom velikom mestu!”, ali se ne zadržavamo previše, tek toliko da osmotrimo šta je u kolicima onog drugog, sada prema kupovnoj moći najbrže možemo da zaključimo ko je kakav i koliko vredi.

I mi idemo, idemo, mi tabanamo između polica, hiperlavirintom, razgledajući živopisne predele, punim plućima udišući mirise egzotičnih osveživača naših ustajalih života i novih sredstava za čišćenje naših svakodnevnih mrlja, saginjući se da vidimo minijaturna svetska čuda ili se propinjući da sagledamo šta je na najvišim mestima... Mi prolazimo, srećni što se osoblje hipermarketa, poput prvaka pozorišta, smeši samo svakome od nas. Mi prolazimo, mimohodom, kao između vitrina najznačajnijeg muzeja na svetu, zastajkujući sa divljenjem ispred stotina hiljada primeraka proizvoda koje nikada nećemo posedovati. Mi prolazimo, prolazimo satima, pa prilazimo nekoj od desetina kasa, nekom od desetine elektronskih oltara, gde će se sve svakome reći, na rolnici papira, do poslednje desetinke računa.

Napolju nešto pojedemo, u okviru porodice, s nogu. Pa ono što sada posedujemo, ako je to mnogo, dugo pronosimo pred drugima, a ako je to malo, stidljivo pokušavamo da prikrijemo. Na povratku se uvek osvrnemo. Kao da hoćemo da kažemo: “Bilo je odlično. Provod u hipermarketu je bio sjajan. Vratićemo se sigurno...” Kao da hoćemo da dodamo: “Vratićemo se sigurno. Ali, sposobniji za bolju i veću kupovinu! Za kupovinu snova, za kupovinu života!” Da, biće da se tako zavetujemo.