Izazov

Posle učestalog masmedijskog predstavljanja Jasmine Ahmetagić, sa dobrim ukusom kadgod teško spojivim, nema sumnje da je reakcija kakvu je njena knjiga izazvala bila željena. I ništa manje, predvidljiva. Ako ste namerni i, podrazumeva se, koliko-toliko pripremljeni da dovedete u pitanje načela jedne, izvesno dominantno poetičke formacije i da, uz to, bezmalo u celosti osporite vrednosti književnog opusa koji je ovde predstavlja, blizu je pameti da je publicitet obezbeđen... Međutim, ma šta o njemu mislili, dvodelnoj studiji koja ga je podstakla valja pristupati vrlo ozbiljno. Osnažujući svojstva rasnog kritičara iskustvima naučnoistraživačkog rada, ovaj analitički pouzdano razvijen tekst i te kako vezuje čitalačku pažnju.

U jednom delu studije (“Pogled na teoriju”), suprotstavljajući svoja stanovišta stanovištima nekih od najuglednijih, stranih i naših, teoretičara postmodernizma, Jasmina Ahtematić nastoji obelodaniti i dokazati da postmodernizam zapravo i nema identitet (najsvojstvenije mu je “radikalno odbacivanje”), da su odlike po kojima biva diferenciran odranije poznate i u književnoj praksi potvrđene, ili su to tek “odlike pripovedne tehnike”. Wena ključna teza je da, umesto da proizlazi iz postmodernističkih dela, teorija postmodernizma takva dela programira. Drugim rečima, “simulira postojanje postmoderne književnosti”. Sledstveno tome, blisko joj je uverenje da u srpskoj književnosti i nema ostvarenja koje bi bilo postmodernističko i, u isti mah, autentično. U tom je kontekstu među najkarakterističnijima njena tvrdnja da je postmodernizam jedna “politikantska i ideološka tvorevina”. Najvećma je ishod koterijaške organizovanosti i dogmatske isključivosti ovoj poetičkoj orijentaciji naklonjenih kritičara.

Saglasno svojim načelnim stanovištima, Jasmina Ahmetagić u pet međusobno povezanih sekcija opsežnijeg dela ove studije (“Pavić”) analizira i vrednuje neka od najmarkantnijih (koncepcijskih, poetičkih i inih) obeležja proznog opusa Milorada Pavića. Kritičarka, između ostalog, ispituje zamisao njegovih dela, kompoziciju i strukturu, “nosivost” i razvoj likova, temeljne ideje. Promišlja, kako se danas kaže, efikasnost i učinke piščevih postupaka, promena na planu forme, relativizovanja uloge autora i uvođenja čitaoca u proces uobličavanja teksta, citatnosti i autocitatnosti, itd. Ovde svedeni na nekoliko ocena, tokovi i rezultati ovih analiza krajnje su po predmet nepovoljni. Jasmina Ahmetagić, naime, drži da Hazarskom rečniku nijedno potonje Pavićevo delo nije uspelo da se približi: “igranje formom” je gotovo sve što je, od kvaliteta kojima nas je Rečnik “zasenio”, do danas ostalo. I tako, silaznom linijom, sve do pripovedne zbirke Sedam smrtnih grehova koja je po svemu “oličenje proze iz koje su svi kvaliteti iščileli”. Samo kritika, arsenalom pripremljenih poetičkih odrednica, u životu održava “na smrt bolesno delo” ovog pisca.

Mogućno je, dabome, zanemarujući svakovrsna preterivanja, u kritičkom tekstu Jasmine Ahmetagić otkrivati problematična mesta. Kad, recimo, postmodernizmu prigovara nepostojanje identiteta, kritičarka naglašava da se ni njegovi teoretičari ne slažu oko toga šta se odnosi na termin. Biva li, u takvim slučajevima, ikad drugačije? Jednim povodom konstatuje da bi Pavić, zbog Hazarskog rečnika i još pokojeg dela (baš kao i Meša Selimović zbog romana Derviš i smrt i Tvrđava), mogao biti smatran velikim piscem, a u drugoj prilici da je ponajpre reč o osrednjem piscu. Wene su interpretacije katkad kontraproduktivne: umesto da dokažu egzibicionizam u zamislima i idejama Pavićevih dela, nagoveštavaju složenost i dubinu. Može se, takođe, postaviti koncepcijsko pitanje (koje “sluti” nova) da li je rasprava o prirodi i funkciji hrišćanske duhovnosti u Pavićevoj prozi “iz iste priče” kao i predmeti analiza koji joj prethode?

Ipak, najpredvidljiviji “polemički diskurs” bi se mogao zasnivati na stanovištu da postmodernu književnost nije smisleno prosuđivati njoj neprimerenim kritičkim metodima. Ponajmanje anahronim. U načelnom delu studije Jasmina Ahmetagić suštinska obeležja proznog ostvarenja oštro razgraničava od spoljašnjih. A kad govori o Pavićevom opusu, zalaže se za svojstva umetnosti po sebi presudna za “smisao i vrednost”... Međutim, bez obzira na mogućnosti sporenja, ovom je studijom promoterima i tumačima nove tekstualnosti isporučen problemski i kritičko-teorijski relevantan izazov. Ako ga previde, neće to biti zato što previđanje zaslužuje.