Retorzija i pravda

“Strašno li je kad se gomila ostrvi, kad se u njoj probudi krvožedna životinja. Uhvatili su u Grdelici nekog mladića ... koji je u Vlasotincu i okolini bio dostavljač i pretresač. Propištali su od njega. Na njegovu reč padale su glave. I sad, ... uhvatili ga. I skupilo se dece, žena i svete se, tuku ga. I gomila sve veća ... ‘Eno Milana, eno dušmana’, viču . On uvezan, sav modar, nikakav. Vojnik ga sprovodi i ne pokušava da ga odbrani... Do sada je mrtav” (iz dnevnika kapetana Markovića, 26. septembar 1918).

Ovo je samo jedna od zabeleženih slika, proplamsaja gneva i trenutne retorzije posle oslobođenja Srbije 1918. godine. Sledili su sudski procesi izdajnicima, saradnicima okupatora, ali i onima koji su obavljali ili nastavili da obavljaju upravne funkcije tokom okupacije. Neke, kao Jovana Sjenickog, tek su brojni apeli i ugledni svedoci spasili kazne (J. Sjenicki Uspomene iz okupacije, Beograd 1930).

Oficiri, po povratku iz zarobljeništva morali su pred sudom dokazivati da su u ropstvo pali u bezizlaznim okolnostima. Koji to nisu uspeli, osuđivani su.

Drugo oslobođenje, proterivanje okupatora 1944. i povlačenje onih koji su vezali sudbinu za njega, te glavnine snaga generala Mihailovića u Bosnu, nije značilo kraj rata, koji je potrajao još osam meseci. Neredovne prilike, pobuna na Kosovu i njeno gušenje, borbe sa odmetnicima i diverzantima koje su se nastavile i posle primirja u maju 1945. godine, potera za generalom Mihailovićem, a iznad svega, revolucionarna smena vlasti, učinili su da spontana retorzija, delovanje vojnih i civilnih organa, uključujući sudove, budu predmet različitog sećanja i odnosa prema prošlom.

Još smo u leto 1990. godine napisali da ideološki revanšizmi i “političke potrebe trenutka” nisu nikada mogli biti dobro okruženje za racionalan odnos prema činjenicama iz prošlosti. Postavili smo tada pitanje povodom provale otvorenog govora u medijima o “oslobodiocima iz 1944.” – Da li postoji mogućnost racionalnog prihvatanja nepoznatih podataka iz bliže i dalje prošlosti u vreme ideoloških smena?

Pobednici su bili nadglasani. Doživeli su sličnu sudbinu kao oslobodioci i borci za stvaranje Jugoslavije iz 1918. godine, posle pobede revolucije. Činilo se da će umesto stare ortodoksije biti nametnuta nova. Kao i mnogo puta do sada kada je balkanska istorija u pitanju, svako je imao u rukavu svoje brojeve stradalih ili “žrtava”.

U ovom slučaju, savremena istoriografija se daleko pre, hitrije, uključila u raspravu negoli u prethodnim decenijama. Učinjeni su i značajni napori u komparativnim analizama sa evropskim trendovima u istoriji kolaboracije, retorzije, komunističkog revanša i progona klasnog neprijatelja. U srpskoj istoriografiji se legitimno koriste, kritički komentarišu sećanja, dnevnici i literatura objavljena u emigraciji. Temom stradanja poraženog neprijatelja (fašizma), neprijatelja revolucije, klasnog protivnika i nelojalnih nacionalnih manjina, posebno mlađe generacije istoričara bave se skrupulozno. Upoređuju se i svi izneseni brojevi. Na susretima istoričara iz svih bivših delova Jugoslavije upoređuju se rezultati, polemiše se, iznalaze i definišu kontroverze. Srednja i starija generacija takođe su dale svoj doprinos. Objavljene su i zbirke dokumenata. Kolege iz inostranstva su se sa više ili manje uspeha ogledale na ovu temu imajući prednost pogleda “sa strane”.

Bez uspešnije naučne valorizacije teško će se dostići apel pokojnog izdavača i pisca Uglješe Krstića: “Jedna od glavnih obaveza budućeg demokratskog društva ove zemlje jeste da niko ne ostane zakucan tamo gde su ga mržnja i osvetništvo zakucali. Sve treba poskidati sa komunističkog eksera i preispitati, pa kome je mesto gde se nalazio, a takvih zasigurno ima, neka ga tamo. Kome nije – nek dobije po pravdi.” (Ukrštena sećanja, Vajat, 2001, str.18).

Pišući o vojnoj eliti Kraljevine Jugoslavije, morali smo se dotaknuti teme o suđenju i presuđivanju za izdaju, ratne zločine i saradnju sa okupatorom. Od onih koji su ostali u zemlji vojni sud je kratko presudio Stevanu Pešiću (član Upravnog odbora a.d. Jesenice od 1943. i šef odeljenja za slanje paketa zarobljenicima) i Aleksandru Stojanoviću, prvih dana po oslobađanju Beograda. U procesu generalu Mihailoviću, suđeno je Đuri Dokiću (na smrt) i Josifu Kostiću (u odsustvu). Na zatvorske kazne osuđeni su u drugim procesima Dragoslav Miljković, Stevan Živanović, Milutin Stefanović, Panta Draškić, Đuro Izer, Ivan Prpić. Nacionalna čast je na neko vreme oduzeta presudom Miroslavu Tomiću i Žarku Majstoroviću. Po sudu Državne komisije za utvrđivanje ratnih zločina osumnjičeno je 46 generala.

Pored vaninstitucionalne represije nad prokazanim za saradnju sa okupatorom, uz elemente lične ili ideološke osvete postojala je od 1944. i institucionalna. U prvo vreme kroz institut vojnih sudova, sudova časti, a zatim redovnih sudova. Osnova je bila odluka o vojnim sudovima iz maja 1944 (posebno tačke 13. i 14). Prva tačka je tretirala ratne zločince: inicijatore, organizatore, naredbodavce, pomoćnike i izvršioce masovnih egzekucija, torture ili masovna preseljenja, brutalnu eksploataciju radne snage. Druga je uvela rastegljiv pojam “narodnog neprijatelja”. Wu su od avgusta 1945. nadograđivali novi akti, a potom zakoni. Mada su se u progonu ratnih zločinaca koristile odredbe međunarodnih ratnih konvencija, one (Haška 1907, Ženevske 1926, 1929), kada je to bilo u interesu okrivljenih, nisu “postojale”. Konvencije su, naime, predviđale postojanje domaće civilne uprave, obavezu okupatora, ali i okupiranog, posebno u domenu privrednih delatnosti i slično. Regulisale su institute starešinstva i organe u zarobljeničkim logorima.

Državnim i zemaljskim (republičkim, M.B.) komisijama i drugim organima bilo je ukupno podneto 938.828 prijava. Komisije su donele 120.000 odluka kojima je proglašeno i registrovano 66.420 ratnih zločinaca i saradnika okupatora, od toga 49.245 domaćih. Do jeseni 1945. svima sude vojni sudovi ili sudovi nacionalne časti (januar-jun 1945), a potom redovni sudovi. Državna komisija je utvrdila 8.700 domaćih zločinaca (2.466 Slovenaca, 2247 Srba, 2011 Hrvata). Savremenici, kao Jaša Prodanović, isticali su da su kazne u Srbiji bile najoštrije, da je za isto delo u Hrvatskoj sledovalo 12 godina, a u Srbiji se gubila glava.

Dr Mile Bjelajac

Autor je naučni savetnik

u Institutu za noviju istoriju Srbije