Kitnikes

Mnogi zaborave na miholjske Zadušnice. To, kažu, nije veliki greh. Jer, dođu, nekako, iznenada sa dunjama. A ko zaboravi mitrovdanske Zadušnice, e taj je, brale, baš raskrstio i sa mrtvima i sa Srbima, taj ga je, baš, ugasio.

E, sad, da se ne pravim mnogo Srbin, zaboravio bih na miholjdanske Zadušnice da uoči njih nisam sanjao pokojnog oca. Kao, stojim na ciriškom aerodromu, čekam neku JAT-ovu šklopociju da vidim ko sve vata poslednji avion iz Beograda, ko sve bega glavom bez obzira od Živkovićevog režima, od našeg Konstantina Velikog. Kad, iz aviona izlazi moj otac u uniformi kraljevog pilota, izbrijan ispod kože. Pitam ga: Otkud ti? Šta ćeš ti, ovde, u Cirihu? A on kaže: “Majka ti je veoma bolesna.” A mati, znam, umrla pre oca...

I tako još u snu ukapiram da su miholjske Zadušnice, a ne smem da se probudim. Jer, šta ako su Zadušnice bile u onu subotu, a nisam bio na groblju? Ipak, skupim hrabrost i probudim se. Živković još vlada u Srbiji. Otvorio niški aerodrom i dao mu ime “Konstantin Veliki”. Dvaes minuta od Niša do Beograda, bato, pa sad ti vidi. A on sve više liči na Konstantina Nišliju. Samo kad bi pustio malo duže šiške i počeo da ih uvija u šestice...

Kažem vam: moraš nekad da se probudiš, ne možeš da živiš kao noj sa glavom u snu, trojanskom snu. Šta je, tu je.

Elem, probudim se, bauljam po kući ko sotona, još se nije razdanilo. I nađem crkveni kalendar. Tu mi, odmah, lakne. Nisam propustio miholjske Zadušnice. Prekognicija, rekao bi Jung, neka mu udobno gore na nebu, Gospode!

Kad, u subotu na Novom groblju nije navala, nije gužva kao za mitrovdanske Zadušnice. Možeš na miru da razgovaraš sa mrtvima. A niko kao Srbin ne zna da razgovara sa mrtvima. Ne treba mu “Tibetanska knjiga mrtvih” jer je zna napamet. Srbin ne zna da razgovara sa živima ni na Kosovu, ni u Beču. Tu Srbinu ne pomaže ni “Egipatska knjiga živih”. Ne znamo klinasto pismo nego samo ovo vinčansko, ćirilično, i to ti je. A kada zaboravimo i ćirilicu, onda zbogom slovenstvo, zbogom paleoslovenska istraživanja!

Obavim na Novom groblju šta treba, izrazgovaram se sa roditeljima pa brzo, trk, kući treba da se ide na - svadbu. Svadba na Zadušnice!? Srpska posla. I, dobro, ajde što su mladenci iz Čikaga pa zaboravili da su u tu subotu miholjske Zadušnice, ali matori da zaborave, da oni malerišu decu. A bila je to svadba mojoj nesuđenoj snaji čiji je deda bio narednik mom ocu regrutu kraljeve avijacije. I bili su i oni na svadbi u Aeroklubu u pilotskim uniformama. Sve se vrti ukrug, sve je povezano; svake jeseni stižu svadbe i dunje za kitnikes...

Eeeej, svadba na miholjske Zadušnice!. Ne valja, bre, to! Evo, oni svatovi iz Kraljeva udarili u svadbarsko veselje, prangijali i srušili avion. Kao da smo u Kandaharu. I tamo, u Avganistanu, svatovi, malo-malo, pa sruše neki američki helikopter, čak i kad nisu Zadušnice. Šta ćeš, veselje, opali starojko u nebo, opali helikopter na zemlju. Niko ko Srbi i talibani ne zna da se veseli na svadbi, kao da smo braća. I bratski ćemo se i poklati kao na nekoj globalnoj svadbi, videćete. Biće ono; Ćufto, kume, izgore ti kesa.

Nego, važno da smo i Divca, na ove Zadušnice proglasili za trojanskog konja “Koka Kole”!? “Provalio” ga Vlahović, lukav kao Odisej u Đerdapu. Ono, kada je prolazio pored đerdapskih Scili i Haribdi. Bilo je to pre onog mitskog vremena kada se sa argonautima tražilo zlatno runo u Boru i Majdanpeku, a Orfej silazio u Rimski bunar na Kalemegdanu. A sumnjiv i Stojaković; provalili i njega da je Ahejac, nanu li mu ahejsku! A ovamo, kao fol, košarkaš; daju koševe, pljušte “trojke”. A pljušte i dunje, rodile i one ko mutave ove jeseni. Jesen stiže dunjo moja, jesen rana... Nose žene na groblje i dunje za miholjske Zadušnice, pogotovo ako ih je pokojnik mnogo voleo... One vrednije nose i kitnikes. Sir od dunja.

Krckam orahe za kitnikes i mislim na ono dete, na Mijajla Mijajlovića iz Stokholma. Vapije i ono za ove miholjske Zadušnice da nije ubilo onu švedsku ministarku, a mi smo i to srpsko dete otpisali, kao Divca. I kako je krenulo sa kenedizacijom Đinđićevog života i smrti pokazaće se da je i Li Osvald bio Srbin, bar, po tečinoj liniji. A i onaj Xek Rubi što je ubio Lija Osvalda u hodniku suda u Dalasu, i on je, ispostaviće se, sto posto, naš. Ili je Šiptar? Trećeg nema.

Nego, ajde, da vam dam recept za kitnikes. Jer, šta vam drugo preostaje? Pomirite se sa srpskom karmom i pustite trojanske konje da rade svoje! Zaista vam kažem: posvetite se kitnikesu. Naseckajte sitno dunje kao za kompot i stavite materijal u vrelu vodu da se kuva. A kada se komadići dunje raskokaju, uzmite presicu pa trljajte dok se ne napravi pire od dunja. Tako, niste spremili samo materijal za kitnikes, već ste skuvali i pola ručka za taj dan. Treba samo još da bacite rozbratnu ili ramstek u tiganj i imate bogovski ručak. Ramstek sa pireom od dunja. Na ramstek stavite još i senf, a na pire od dunja kiselu pavlaku. Uz taj ručak ide kratošija ili vranac, dakle, jako crno vino. Uz tu gozbu lakše se podnose trojanski konji, ova srpska divljačka privatizacija. Imali su to i Amerikanci sa Al Kaponeom i Xozefom Kenedijem pa evo ih danas drmaju svetom. I mi Srbi ćemo tako jednog lepog dana, videćete. Sve se vraća, sve se plaća. Tako je govorio Niče.

E, sad, ako ste za ručak već stavili pasulj sa suvim rebrima i ostalim svinjarijama, pa ste ga još malo presolili, koknite slobodno u šerpu tri-četiri kašike pirea od dunje. Pasulj će, posle, malo da vam kisi kao da je ciknuo ali ćete zato lako da varite; stomak vam neće biti nadut. U svakom slučaju, nećete prdeti kao nekakav trojanski konj.

Ukuvavanje kitnikesa je dug, dosadan posao. Ubaciš one iseckane orahe i šećer, pa mešaš, mešaš. Mešaš i meditiraš: ako je Divac trojanski konj koji hoće da uđe u “Knjaz Miloš”, onda znači da je Takovo, u stvari, ITAKA, rodni zavičaj Odisejev!!

I, shvatiš da je Odisej iz Takova krenuo na dunavsku Troju, i ušančio se u KK “Partizan”. Kao šatro “grobar”, košarkaš, a ovamo trojanski konj “Koka Kole”. A na čepu flaše “Knjaza Miloša” portret Konstantina Velikog! Kapirate!? Ne kapirate?! E, pa ne mogu sve da vam tumačim u sitna creva.

Inače, kitnikes moraš da mešaš, bar dva sata i to na “trojci”, da pućka ko kačamak, a da ti ne zagori. Jer, ako ti zagori, šta si uradio?

Kada ti masa u šerpi dobije braon, karamel boju, to je znak da je kitnikes gotov. Prostri ga iz šerpe u neki pleh, neku tepsiju i neka tako stoji pet-šest dana. Da postane kao ratluk, kao sir od dunje. I taj sir odnesi za mitrovdanske Zadušnice. Videćeš, pokojnik kome ga nosiš, biće zadovoljan.