19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Pošto je Zapad “srpske snage”, pred Sudom u Hagu optužio za najmonstruoznije zločine koje ljudski um može da smisli, postavlja se opravdano pitanje može li se tako “dobra” obuka, stečena tako teško kažnjivim metodama uzeti za prednost ili za manu. Kako će se, naime, njihove starešine i braća goniti pred sudovima kao besni psi zbog navodne komandne odgovornosti, dok će navodni izvršioci zločina ovoga puta čuvati, nametati ili braniti mir, sasvim svejedno, i od loših momaka, protiv potpuno istog protivnika-mudžahedina, postati naprasno milosrdni anđeli, nametači demokratije, uterivači ljudskih prava i oličenje tolerancije.
Teško je Zapadu da prizna svoju katastrofalnu politiku, ali je još pogubnije braniti nešto što se ne može braniti. Dalje srljanje u provaliju Klintonove politike na Balkanu dovodi i do pravih apsurda poput ovih da vojnici i oficiri iz istog stroja, koji su se borili na istom zadatku obrane otadžbine i zaštiti, ako baš hoće, i zapadnih, civilizacijskih vrednosti, idu, neko u Hag, a neko u Kandahar. Umesto pravog i otvorenog prijateljstva, pravi se situacija da jedan brat bude zločinac, a drugi branilac, tobože, pravih zapadnih vrednosti. Kakvo dobro iz toga može da proizađe? Očigledno nikakvo!
Kako se bez raščišćavanja tih osnovnih stvari može ulaziti u jednu tako opasnu avanturu? Šta dobro može da proizađe iz takve saradnje?
Zašto se zbog interesa šake, veće ili manje, beskrupuloznih i nezajažljivih lobista dovodi u pitanje globalna američka politika pri čemu svaki dan odnosi, zasada, po nekoliko vojničkih žrtava? Može li se to zlo lečiti ili sprečiti, pre nego što bude sasvim kasno?
Dragan Vidaković,
Prilike
