19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Bilo je leto 1967. Dubrovnik, i najmanje pedesetak mladih sa svih strana sveta koji su sedeli na toplim skalinama pred Orlandom. Tek smo maturirali i autostopom, sa malo para i mnogo mladalačkog optimizma došli smo da kao i svakog leta osetimo čari Dubrovačkih letnjih igara. Tek prispeli, još bledunjavi sa beogradskog asfalta, sedeli smo i samo uživali na suncu - bez nekog posebnog plana - sem naravno, da pokušamo da besplatno uđemo na neku od predstava ili koncert.
U tom trenutku se pojavio - niotkuda - Jaša. Polako se približavao vukući celu gajbu piva (mlakog?). Već je bio malo pod gasom jer je polovina flaša već bila bez zatvarača. (Prazne flaše se čuvaju za kauciju - zna se!). Pogledao je po stepenicama i videvši zanimljivu publiku, počeo da kazuje svoje stihove. No, to nije dugo potrajalo: u trenutku je nestao da bi se posle pet minuta vratio sa punom kutijom sladoleda u čašama. Svako je dobio po jednu čašu.
Jašinom slatko-lirskom dobrodošlicom počele su Dubrovačke letnje igre tog poslednjeg leta pred burnu ‘68. kada je moja generacija izgubila nevinost.
Jasmina Mirić,
Vašington
